Zvoni telefon. Zvuk putuje kroz polupraznu prostoriju i odbija se od zidova da bi na kraju zaurlao po dobošu srednjeg uha, zagolicao zidove Eustahijeve trube i na kraju izazvao osećaj mučnine u grlu. Brzim pokretom pritisla je dugme, uključila telefonsku sekretaricu i odahnula.
Jelena nikad nije volela telefon i to je bio trenutak kad je pomislila na sve one loše vesti koje su došle preko tog aparata koji je služio ni za šta drugo već za uznemiravanje.
"Misliti o lošem nije dobro", proletelo je kroz trenutak svesti, brzo kao pikado strelica ka meti. No, nije joj padalo na pamet da presluša snimljenu poruku, zavalila se dublje u fotelju i nastavila da gleda u ekran kompjutera koji za nju nikad nije bio sprava za rad ili zgrtanje novca, zvala ga je - moja igračka. U njenom kompjuteru mogli ste naleteti na pticu sa kljunom goluba a krilima orla, ili ženu koja u ljubavnom zanosu, umesto svilenom ešarpom voljenom maše kašikom ... puno na brzinu ispisanih tekstova, zasebno i uredno složenih svaki u svoj folder čekajući trenutak za razradu i konačno oblikovanje u pravu misao koju će pustiti u etar nekog foruma ili koju će šapnuti nekom za koga ona misli da je pravi ili prava, da zaslužuje, da vredi...
Jelena, mlada ali zrela žena, uparložena u besmisao svakodnevice u večitom trku izmedju dnevne, spavaće sobe, kuhinje i nezanimljivog posla, tražeći sebe tamo negde medju vukovima u šumi iznenadjenja, plesala je svoj ples, ples duše...
-"Ovo mi se svidja na čudan način..." natipkala je na brzinu avatru iznad sebe, misleći na emociju raspoznavanja koju je taj kratki tekst o duši, napisan usput sa priličnom dozom cinizma, izazvao u njoj.
-"Šta ti se svidelo?"..pitao je avatar nezainteresovano.
-"To što nisi rekao".
-"Znaš da plešeš ili mi se samo učinilo?"
-"Trudim se...zaplešem ponekad, sama ispred ogledala."
-"To je ples tela ne duše."
-"Nauči me..taj ples duše"..dok je osluškivala zvuk tipkica tiho je i izgovarala slovo po slovo; N. a. u. č. i. m. e...
-"Dodji"..uzvratio je spremno.
-"Hmm...shvatam da me ne možeš naučiti, rekao si jedno pomislio drugo, nesvestan da smo upravo dušom zaplesali al si me odjednom nagazio ko nespretni i zbunjeni tinejdžer, devojčicu na prvoj školskoj igranci...Duša pleše sama u tišini i samo jednom u životu a telo uz svaku muziku beskrajno puno puta, ako poželi"..
-"Varaš se."
Nesvesna pokreta, pružila je ruku i pritisnula "sec" dugme na telefonu...sa druge strane žice čuo se glas njene dugogodišnje drugarice; "Ne varaš se Jelena, pogodila si, bila sam danas sa njim i najzad mi je sve jasno."
Ne skidajući pogled sa ekrana, uporno zureći u poslednje ispisane reči zanimljivog avatra na frigidno beloj podlozi, nasmejala se slučajnosti...
*********************************************
Trenutak inspirisan romanom "Izgubljeno lice" M.K.I.
Jelena nikad nije volela telefon i to je bio trenutak kad je pomislila na sve one loše vesti koje su došle preko tog aparata koji je služio ni za šta drugo već za uznemiravanje.
"Misliti o lošem nije dobro", proletelo je kroz trenutak svesti, brzo kao pikado strelica ka meti. No, nije joj padalo na pamet da presluša snimljenu poruku, zavalila se dublje u fotelju i nastavila da gleda u ekran kompjutera koji za nju nikad nije bio sprava za rad ili zgrtanje novca, zvala ga je - moja igračka. U njenom kompjuteru mogli ste naleteti na pticu sa kljunom goluba a krilima orla, ili ženu koja u ljubavnom zanosu, umesto svilenom ešarpom voljenom maše kašikom ... puno na brzinu ispisanih tekstova, zasebno i uredno složenih svaki u svoj folder čekajući trenutak za razradu i konačno oblikovanje u pravu misao koju će pustiti u etar nekog foruma ili koju će šapnuti nekom za koga ona misli da je pravi ili prava, da zaslužuje, da vredi...
Jelena, mlada ali zrela žena, uparložena u besmisao svakodnevice u večitom trku izmedju dnevne, spavaće sobe, kuhinje i nezanimljivog posla, tražeći sebe tamo negde medju vukovima u šumi iznenadjenja, plesala je svoj ples, ples duše...
-"Ovo mi se svidja na čudan način..." natipkala je na brzinu avatru iznad sebe, misleći na emociju raspoznavanja koju je taj kratki tekst o duši, napisan usput sa priličnom dozom cinizma, izazvao u njoj.
-"Šta ti se svidelo?"..pitao je avatar nezainteresovano.
-"To što nisi rekao".
-"Znaš da plešeš ili mi se samo učinilo?"
-"Trudim se...zaplešem ponekad, sama ispred ogledala."
-"To je ples tela ne duše."
-"Nauči me..taj ples duše"..dok je osluškivala zvuk tipkica tiho je i izgovarala slovo po slovo; N. a. u. č. i. m. e...
-"Dodji"..uzvratio je spremno.
-"Hmm...shvatam da me ne možeš naučiti, rekao si jedno pomislio drugo, nesvestan da smo upravo dušom zaplesali al si me odjednom nagazio ko nespretni i zbunjeni tinejdžer, devojčicu na prvoj školskoj igranci...Duša pleše sama u tišini i samo jednom u životu a telo uz svaku muziku beskrajno puno puta, ako poželi"..
-"Varaš se."
Nesvesna pokreta, pružila je ruku i pritisnula "sec" dugme na telefonu...sa druge strane žice čuo se glas njene dugogodišnje drugarice; "Ne varaš se Jelena, pogodila si, bila sam danas sa njim i najzad mi je sve jasno."
Ne skidajući pogled sa ekrana, uporno zureći u poslednje ispisane reči zanimljivog avatra na frigidno beloj podlozi, nasmejala se slučajnosti...
*********************************************
Trenutak inspirisan romanom "Izgubljeno lice" M.K.I.
..sećam se uvek se sećam..
