Већ дуже време ми је у глави да напишем тему о томе зашто поп-култура заузима централно место у 20. веку, уместо класичне (уметничке), која је то чинила раније.
Лично, планирам да се бавим компоновањем, и добро ми је познато колико професори код нас у Београду инсистирају на томе да музички језик буде "савремен". То ми се у почетку није свидело, јер конкретно подразумева да се одбаце све конвенције које један средњошколски ученик познаје, а тичу се класичне музике. Укратко- лаику, какав је читалац овог блога то звучи ГРОЗНО, ма колико се ја трудио да људе убеђујем да може и горе.
Камо среће да је то случај само са музиком, тако је и у књижевности, мада има доста писаца који одударају, а да се и не говори о сликарству (сетите се само Далија), у коме су уметници мењали начин живота.
Можда је ипак најбоље да се вратим на музику, јер она је ипак у центру пажње наредних збивања...
У центар пажње на почетку прошлог века су дошли одбачени "путујући музичари" и народ. У САД се развија џез. То је већ отрцана фраза, а најбољи разлог лежи у томе што све већи број власника салона и локала после Првог Светског рата, а и пре, није хтео да инвестира у салонске извођаче и композиторе, који су изводили музику попут "Посвећења Пролећа" Игора Стравинског.
У томе управо и лежи одговор даљих збивања. Класика је била све неприступачнија, иако је задржала известан број слушалаца, а поп-уметност, оличена у све већем броју стилова, нарочито после Другог Светског рата, је добијала публику, што је најважније младу.
Лично, планирам да се бавим компоновањем, и добро ми је познато колико професори код нас у Београду инсистирају на томе да музички језик буде "савремен". То ми се у почетку није свидело, јер конкретно подразумева да се одбаце све конвенције које један средњошколски ученик познаје, а тичу се класичне музике. Укратко- лаику, какав је читалац овог блога то звучи ГРОЗНО, ма колико се ја трудио да људе убеђујем да може и горе.
Камо среће да је то случај само са музиком, тако је и у књижевности, мада има доста писаца који одударају, а да се и не говори о сликарству (сетите се само Далија), у коме су уметници мењали начин живота.
Можда је ипак најбоље да се вратим на музику, јер она је ипак у центру пажње наредних збивања...
У центар пажње на почетку прошлог века су дошли одбачени "путујући музичари" и народ. У САД се развија џез. То је већ отрцана фраза, а најбољи разлог лежи у томе што све већи број власника салона и локала после Првог Светског рата, а и пре, није хтео да инвестира у салонске извођаче и композиторе, који су изводили музику попут "Посвећења Пролећа" Игора Стравинског.
У томе управо и лежи одговор даљих збивања. Класика је била све неприступачнија, иако је задржала известан број слушалаца, а поп-уметност, оличена у све већем броју стилова, нарочито после Другог Светског рата, је добијала публику, што је најважније младу.
