Овај оглед пишем инспирисан књигом Освалда Шпенглера „Сумрак Запада“. Пре свега треба рећи да то није анти-западно дело, без обзира на име сва каснија дела, лепих наслова, која су ишла том линијом (Смрт Запада, Пропаст Запада...). Не, оно што Шпенглер жели рећи је да свака култура пролази кроз своје органске фазе и на крају нужно умире. Западна култура ће умрети просто зато што свака култура умире.
Шпенглер се дохватио свог метода, портетисања целих култура, њихових „душа“. Култура се у почетку појављује у оквиру друге културе, односно умируће цивилизације (што он назива псеудоморфоза) или једноставно ради по ранијим узорима. То не значи да се ствари не посматрају на другачији унутрашњи начин. Према Шпенглеру само су египатска, кинеска и мексичка култура потпуно аутохтоне. Примера има много и требало је имати велико самопоуздање да би се рекло како је римски Пантеон „прва џамија“ (због куполе), а Диоклецијан рецимо први калифа. Културе имају своје симболе, основне идеје (Јунг би то назвао архетип). Ево основних идеја, симбола душе неких култура
Античка – еуклидовска, аполонијска – идеално тело
Арапска – магијска – пећина
Западњачка – фаустовска – неограничени простор
Египатска – пут којим пролазе сви
Кинеска – пут (тао), начин на који се долази у склад са природом
Шпенглер наводи, више као назнаку културу која ће настати. То је руска култура и њен симбол је бескрајна равница. Међутим, док је он писао своју књигу у Русији је била револуција која је много шта изменила. Ма колико Шпенглер и највеће догађаје сматрао неумитностима пред неизбежном судбином (и о томе је доста писао), тешко је порећи могућност да један тектонски поремећај у старту угуши настајаћу културу. Због тога ћу, оставивши могућност да ће руска култура бити та која ће много шта дефинисати, прећи на једну другу, азијатску културу.
Шпенглер не наводи узроке настанка култура. Он се бави само њиховим одликама. Али да се видети да и он сматра како услови средине значајно утичу на настајаћу културу. Погледајмо услове средине широм Азије данас. Финансијских средстава има све више. За сада још нису идеално распоређена, али култура и не настаје тако што сва своја достигнућа чини масовним. Она као таква умире. Ресурси су ограничени, а простор је већ критичан. Како се ту може уклопити она идеја водиља кинеске цивилизације о уклапању у природу?
Јасно је да се технологија не може више уклапати (потчињавати?) природи или традицији. Али може ли се онда радити на очувању природе и традиције у малим оазама, о њиховом технолошком имитирању. Може ли се онда природа и традиција уклопити у ново технолошко окружење? Одговор на то питање је историјском логиком дошао из Јапана.
Ова земља која се прва индустријализовала на Далеком истоку има заправо једну културу минијатурног вековима. Икебана и бонсаи, јапански вртови, заправо су дело једне јединствене душе. То су јединствени феномени колико су то античке скулптуре или готске катедрале. Иако је Јапанце пре пратио глас да су имитатори (а сада за Кинезе кажу да су копиранти) недвосмислено овде можемо говорити о аутентичном. Погледајмо онда јапанско очување традиција у једном супер-технолошком свету...
Суседна Кина изгледа прихвата ову културу. И ја ћу јој дати радни наслов: култура тераформирања. Ако се појави бољи кум, прихватићу неко друго име. Погледајмо шта се све ради пред олимпијске игре у Пекингу, догађај који ће можда бити симболична прекретница. Погледајмо олимпијски стадион који имитира лотосов лист, или зграду олимпијског базена која изгледа као сам базен пун воде. Слично је и са многим хотелима који изгледом имитирају долине и кањоне...
Неко би рекао како то раде западњачки архитекти, често улажући западна средства. Али ко даје поруџбине? Песма „Громе мој“ је Цецина песма, иако је Марина писала речи... Најзад, зашто таква дела не настају у Сједињеним Државама и Европској Унији, у толиком обиму?
Јужно од Кине су муслиманске земље Индонезија и Малезија којима није битна толико сама природа, колико њихова муслиманска традиција. У Малезији се велика пажња посвећује томе како ће астронаут муслиман обављати своје верске дужности. Наравно, јер Малезија је прва муслиманске земља која ће човека слати у свемир. Индонезија прилагођава западњачке продукте као што су барбике исламској традицији. Некоме би ово изгледало као сабирање баба и жаба. Али не заборавимо да културу чини практично све што човек прави.
Даље стижемо до Индије. Не знам баш за градитељске пројекте тамо, али знам за један мултимилионски (по публици) културни феномен. Погађате, то су боливудски филмови. Ови филмови дају један веома традиционалан образац упакован у изражајна средства савремене „западњачке“ културе. Има овде свега у изобиљу – природних богатстава и традиције – и то се сервира народу који често све мање тога може приуштити себи.
Најзад, најзападнија тачка нашег пута открива нам место на коме се најдаље стигло и у буквалном тераформирању – наравно то је Дубаи. Сви знамо за огромни хотел у облику једра, вештачко полуострво у облику палме, сада нови пројекат „света“ где су континенти вештачка острва. И све ту једној оази која је донедавно била пустиња.
Шпенглер се дохватио свог метода, портетисања целих култура, њихових „душа“. Култура се у почетку појављује у оквиру друге културе, односно умируће цивилизације (што он назива псеудоморфоза) или једноставно ради по ранијим узорима. То не значи да се ствари не посматрају на другачији унутрашњи начин. Према Шпенглеру само су египатска, кинеска и мексичка култура потпуно аутохтоне. Примера има много и требало је имати велико самопоуздање да би се рекло како је римски Пантеон „прва џамија“ (због куполе), а Диоклецијан рецимо први калифа. Културе имају своје симболе, основне идеје (Јунг би то назвао архетип). Ево основних идеја, симбола душе неких култура
Античка – еуклидовска, аполонијска – идеално тело
Арапска – магијска – пећина
Западњачка – фаустовска – неограничени простор
Египатска – пут којим пролазе сви
Кинеска – пут (тао), начин на који се долази у склад са природом
Шпенглер наводи, више као назнаку културу која ће настати. То је руска култура и њен симбол је бескрајна равница. Међутим, док је он писао своју књигу у Русији је била револуција која је много шта изменила. Ма колико Шпенглер и највеће догађаје сматрао неумитностима пред неизбежном судбином (и о томе је доста писао), тешко је порећи могућност да један тектонски поремећај у старту угуши настајаћу културу. Због тога ћу, оставивши могућност да ће руска култура бити та која ће много шта дефинисати, прећи на једну другу, азијатску културу.
Шпенглер не наводи узроке настанка култура. Он се бави само њиховим одликама. Али да се видети да и он сматра како услови средине значајно утичу на настајаћу културу. Погледајмо услове средине широм Азије данас. Финансијских средстава има све више. За сада још нису идеално распоређена, али култура и не настаје тако што сва своја достигнућа чини масовним. Она као таква умире. Ресурси су ограничени, а простор је већ критичан. Како се ту може уклопити она идеја водиља кинеске цивилизације о уклапању у природу?
Јасно је да се технологија не може више уклапати (потчињавати?) природи или традицији. Али може ли се онда радити на очувању природе и традиције у малим оазама, о њиховом технолошком имитирању. Може ли се онда природа и традиција уклопити у ново технолошко окружење? Одговор на то питање је историјском логиком дошао из Јапана.
Ова земља која се прва индустријализовала на Далеком истоку има заправо једну културу минијатурног вековима. Икебана и бонсаи, јапански вртови, заправо су дело једне јединствене душе. То су јединствени феномени колико су то античке скулптуре или готске катедрале. Иако је Јапанце пре пратио глас да су имитатори (а сада за Кинезе кажу да су копиранти) недвосмислено овде можемо говорити о аутентичном. Погледајмо онда јапанско очување традиција у једном супер-технолошком свету...
Суседна Кина изгледа прихвата ову културу. И ја ћу јој дати радни наслов: култура тераформирања. Ако се појави бољи кум, прихватићу неко друго име. Погледајмо шта се све ради пред олимпијске игре у Пекингу, догађај који ће можда бити симболична прекретница. Погледајмо олимпијски стадион који имитира лотосов лист, или зграду олимпијског базена која изгледа као сам базен пун воде. Слично је и са многим хотелима који изгледом имитирају долине и кањоне...
Неко би рекао како то раде западњачки архитекти, често улажући западна средства. Али ко даје поруџбине? Песма „Громе мој“ је Цецина песма, иако је Марина писала речи... Најзад, зашто таква дела не настају у Сједињеним Државама и Европској Унији, у толиком обиму?
Јужно од Кине су муслиманске земље Индонезија и Малезија којима није битна толико сама природа, колико њихова муслиманска традиција. У Малезији се велика пажња посвећује томе како ће астронаут муслиман обављати своје верске дужности. Наравно, јер Малезија је прва муслиманске земља која ће човека слати у свемир. Индонезија прилагођава западњачке продукте као што су барбике исламској традицији. Некоме би ово изгледало као сабирање баба и жаба. Али не заборавимо да културу чини практично све што човек прави.
Даље стижемо до Индије. Не знам баш за градитељске пројекте тамо, али знам за један мултимилионски (по публици) културни феномен. Погађате, то су боливудски филмови. Ови филмови дају један веома традиционалан образац упакован у изражајна средства савремене „западњачке“ културе. Има овде свега у изобиљу – природних богатстава и традиције – и то се сервира народу који често све мање тога може приуштити себи.
Најзад, најзападнија тачка нашег пута открива нам место на коме се најдаље стигло и у буквалном тераформирању – наравно то је Дубаи. Сви знамо за огромни хотел у облику једра, вештачко полуострво у облику палме, сада нови пројекат „света“ где су континенти вештачка острва. И све ту једној оази која је донедавно била пустиња.