I, eto, došli su do tačke da joj je sasvim stran – ako ne i gadan, taj pijanac izgužvanog, bezbojnog lica, koji se uvija na kauču, smrdi i baljezga nerazgovetne reči. Anka je sve podredila deci, želeći da im obezbedi bolji život, nauči ih da ne prave iste greške kao što je ona napravila… da odu čim se osamostale, odu što dalje, ma koliko njoj zbog toga bilo mučno u srcu. Majčinski je osećala da to neće biti problem sa Markom koji je, iako rastom zaostao za svojim vršnjacima, bio vedar, žive inteligencije, radoznao. Brinula je za Željka, videvši u njemu Petra. A nosila je i još jedno breme – pod srcem, slatko, majušno, koje je pulsiralo zajedno sa njom. Bilo je plod jedne noći koje se nerado sećala, jer su retki trenuci njenog sjedinjavanja sa Petrom bili lišeni ljubavi i nežnosti. Nekad se sa njim rvala i borila da dođe do daha, a nekad mu se prepuštala bez otpora.
Provlačeći se između pijačnih tezgi, Anka je bivala sve raspoloženija. U mašti je dočarala i vezeni stolnjak, bogatu trpezu punu vrućih zemički, pečenog mesa, krompira, cvetova karfiola i hladnog kiselog mleka… I salvete, da napokon proslave rođendan kao ljudi. Želela je da Željka obraduje tortom kakvu dugo nije pravila: bezobrazno raskošnom, od masnih oraha, svežih jaja, mirisnog maslaca… tortom ukrašenom plavim svećicama i cvetovima od prženog šećera.
A tada je odjednom, u zabitom ćošku, ugledala Cuka. Jeste, bio je to on: ista njuška, žuta lisičija dlaka… samo mršaviji. Anka mu je obazrivo prišla i zagledala – da li je to mogao biti Cuko, i kako je to uopšte moguće, kada je ostao stotinama kilometara daleko od ovog grada, i da li je ovaj pas mogao biti star koliko i Cuko… Sva ta pitanja prošla su Anki kroz glavu, ali ona na njih nije imala pouzdan odgovor. Čučnula je, umočivši kraj suknje u neku smrdljivu baru, i pozvala ga: „Cuko, Cuko…“
Čovek pored obližnje tezge, dobacio je, opominjućim tonom: „Nije pametno dirati pse-lutalice. Ko zna kakvu boleštinu ima ovaj!“ Jedan drugi je dodao da sve džukele treba potamaniti – dovoljno već štete ima što prljaju i zagađuju.
Pas se prenuo iz dremeža, začkiljio na jedno oko i protegao se. Trgnula je već pruženu ruku, ali je on ustao i polako joj prilazio. Bio je koščat i izranavljen po leđima. Nedostajao mu je vršak uha. Gledala ga je ispitivački, ne mogavši više da se seti da li je Cuko imao neka obeležja, a i pas je osmatrao Anku, njuškajući njenu pijačnu korpu.
Anka je ustala i polako krenula. On je pošao za njom, isprva obazrivo a zatim sigurnije. „Da, to je naš Cuko“, pomislila je, „samo on tako kaska…“ Zaista, trčkarao je baš poput ždrebenceta, kao da uopšte ne oseća sopstvenu težinu, i da će svakog trenutka poskočiti u vis. „Kako li je dospeo ovde, šta li je, jadnik, preživeo?“ mislila je ona dalje. Cuko je bio božiji znak, nagoveštaj nekog drugog života. Podsetio je na njeno selo. Pomirila se sa tim da ga više nikada neće videti, a sada… Desilo se čudo! Setila se Petrovih psovki, kako ga je šutirao, polio vućom vodom… a Cuko se iznova vraćao… Valjda zbog nje. Osetila je pseća duša sebi srodnu.
Ovaj pas je, međutim, bio samo senka nekadašnjeg. Odlomila je komadić hleba i dala mu. Zahvalno je mahnuo repom i halapljivo pojeo zalogaj. Čvrsto je odlučila: odvešće ga kući, napojiće ga, nahraniće, napraviti mu ležaj… Deca će se obradovati.
Uzbuđena, na brzinu je pokupovala šta joj treba i krenula nazad. Pas je skakutao za njom, sad već čilo, ohrabren parčićima slatke kore hleba. Usput su prošli pored bifea u kome je njen svekar močio kockice šećera u crnu kafu i prelistavao stare novine. „Deda, pogledajte!“, doviknula mu je. „Zar ne vidite, to je naš Cuko!“
Stari je zažmurio, pogledao psa i nacerio se: „E, glupa ženo… Kakav Cuko, grom te ubio! Nije to Cuko, onaj je bio veći, krupan, a gle ovog kakav je… štrkljast i jadan…“
Ona više nije želela da sluša izlapelog starca. „Anči“, viknuo je za njom, „pozdravio te Pero!“ i napravio prostački gest rukom, što mu je u poslednje vreme bila nova šala, neko uživanje u vulgarnim rečima i pokretima. Društvo u bifeu se smejalo njegovim dosetkama, što je bilo dovoljno da se njen svekar oseti zadovoljnim. I opraštala mu je te sitne ludosti, znajući koliko im je život oboma težak.
Anka je žurila. Nije kupila rođendanski poklon, ali je u korpi bio sav materijal potreban za tortu i dobar ručak. Biće i kostiju za Cuka. Već se zaduvala od vrućine i tereta, ali se osećala srećnom. Što se više približavala pruzi, tako je pas počeo da zastajkuje, usporava, osvrće se.
Nadomak šina ukopao se u mestu i nije hteo da krene dalje. „Hajde, Cuko, šta ti je?“ čudila se ona. Spustila je korpu i pomilovala psa. Još jednom joj je negde u glavi zaiskrila sumnja da li je to zaista Cuko, a onda se raspršila. Morao je biti – izgledao je isto, ponašao se isto, a i činilo se kao da ju je prepoznao. Uostalom, sada bi joj bilo svejedno i da je pogrešila u proceni; jer, pronašla je u tom mršavom, žutom psu nešto što je odavno izgubila. Nije bilo važno ni da li su te, ponovno nađene uspomene, lepe ili ružne; spona između njih protezala se kroz vreme i prostor, poput dugačkog lanca za koji su oboje bili privezani.
Pas je, međutim, seo i zagledao se u daljinu. Anka je čučnula i zagrlila ga oko mršavog vrata: „Hajde, idemo… Izdaleka si došao, umoran si, gladan…“, govorila je nežno, kao da se obraća detetu. „Nema više našeg sela… samo ovo ovde… Hajde, Cuko, dopašće ti se, navići ćeš se…“
Iako olinjao i propao, pas joj je odjednom izgledao dostojanstveno, kao da je čvrsto rešen da više neće trpeti batine, glad, poniženja, ostavljanja. Izvadila je komadić svežeg mesa. Pomislila je kako nema veze – nije greh dati psu da jede; šta je to, obično parčence; neće ona crći od gladi ako ga se odrekne. Ostaće dovoljno za decu, Petra i starog. „Gledaj šta imam za tebe, vidi!“ mahala mu je ispred nosa. „Samo pođi i dobićeš još… Cuko, mili…“ Pri pogledu na meso, pas je zabalavio ali je i dalje mirno sedeo. Pogled mu je bio prikovan u nešto, nešto iza Ankinog ramena.
Dole, preko puta pruge, belasala se njihova baraka, a ispred nje, videla se udaljena maslinasto-zelena tačkica. Znala je, i bez gledanja, da je to bio Petar u svojoj radnoj košulji. U ovo vreme on bi seo ispred kuće i popušio jednu, pre nego što krene na posao.
Pas je pomno posmatrao zelenu tačkicu i režao.
Provlačeći se između pijačnih tezgi, Anka je bivala sve raspoloženija. U mašti je dočarala i vezeni stolnjak, bogatu trpezu punu vrućih zemički, pečenog mesa, krompira, cvetova karfiola i hladnog kiselog mleka… I salvete, da napokon proslave rođendan kao ljudi. Želela je da Željka obraduje tortom kakvu dugo nije pravila: bezobrazno raskošnom, od masnih oraha, svežih jaja, mirisnog maslaca… tortom ukrašenom plavim svećicama i cvetovima od prženog šećera.
A tada je odjednom, u zabitom ćošku, ugledala Cuka. Jeste, bio je to on: ista njuška, žuta lisičija dlaka… samo mršaviji. Anka mu je obazrivo prišla i zagledala – da li je to mogao biti Cuko, i kako je to uopšte moguće, kada je ostao stotinama kilometara daleko od ovog grada, i da li je ovaj pas mogao biti star koliko i Cuko… Sva ta pitanja prošla su Anki kroz glavu, ali ona na njih nije imala pouzdan odgovor. Čučnula je, umočivši kraj suknje u neku smrdljivu baru, i pozvala ga: „Cuko, Cuko…“
Čovek pored obližnje tezge, dobacio je, opominjućim tonom: „Nije pametno dirati pse-lutalice. Ko zna kakvu boleštinu ima ovaj!“ Jedan drugi je dodao da sve džukele treba potamaniti – dovoljno već štete ima što prljaju i zagađuju.
Pas se prenuo iz dremeža, začkiljio na jedno oko i protegao se. Trgnula je već pruženu ruku, ali je on ustao i polako joj prilazio. Bio je koščat i izranavljen po leđima. Nedostajao mu je vršak uha. Gledala ga je ispitivački, ne mogavši više da se seti da li je Cuko imao neka obeležja, a i pas je osmatrao Anku, njuškajući njenu pijačnu korpu.
Anka je ustala i polako krenula. On je pošao za njom, isprva obazrivo a zatim sigurnije. „Da, to je naš Cuko“, pomislila je, „samo on tako kaska…“ Zaista, trčkarao je baš poput ždrebenceta, kao da uopšte ne oseća sopstvenu težinu, i da će svakog trenutka poskočiti u vis. „Kako li je dospeo ovde, šta li je, jadnik, preživeo?“ mislila je ona dalje. Cuko je bio božiji znak, nagoveštaj nekog drugog života. Podsetio je na njeno selo. Pomirila se sa tim da ga više nikada neće videti, a sada… Desilo se čudo! Setila se Petrovih psovki, kako ga je šutirao, polio vućom vodom… a Cuko se iznova vraćao… Valjda zbog nje. Osetila je pseća duša sebi srodnu.
Ovaj pas je, međutim, bio samo senka nekadašnjeg. Odlomila je komadić hleba i dala mu. Zahvalno je mahnuo repom i halapljivo pojeo zalogaj. Čvrsto je odlučila: odvešće ga kući, napojiće ga, nahraniće, napraviti mu ležaj… Deca će se obradovati.
Uzbuđena, na brzinu je pokupovala šta joj treba i krenula nazad. Pas je skakutao za njom, sad već čilo, ohrabren parčićima slatke kore hleba. Usput su prošli pored bifea u kome je njen svekar močio kockice šećera u crnu kafu i prelistavao stare novine. „Deda, pogledajte!“, doviknula mu je. „Zar ne vidite, to je naš Cuko!“
Stari je zažmurio, pogledao psa i nacerio se: „E, glupa ženo… Kakav Cuko, grom te ubio! Nije to Cuko, onaj je bio veći, krupan, a gle ovog kakav je… štrkljast i jadan…“
Ona više nije želela da sluša izlapelog starca. „Anči“, viknuo je za njom, „pozdravio te Pero!“ i napravio prostački gest rukom, što mu je u poslednje vreme bila nova šala, neko uživanje u vulgarnim rečima i pokretima. Društvo u bifeu se smejalo njegovim dosetkama, što je bilo dovoljno da se njen svekar oseti zadovoljnim. I opraštala mu je te sitne ludosti, znajući koliko im je život oboma težak.
Anka je žurila. Nije kupila rođendanski poklon, ali je u korpi bio sav materijal potreban za tortu i dobar ručak. Biće i kostiju za Cuka. Već se zaduvala od vrućine i tereta, ali se osećala srećnom. Što se više približavala pruzi, tako je pas počeo da zastajkuje, usporava, osvrće se.
Nadomak šina ukopao se u mestu i nije hteo da krene dalje. „Hajde, Cuko, šta ti je?“ čudila se ona. Spustila je korpu i pomilovala psa. Još jednom joj je negde u glavi zaiskrila sumnja da li je to zaista Cuko, a onda se raspršila. Morao je biti – izgledao je isto, ponašao se isto, a i činilo se kao da ju je prepoznao. Uostalom, sada bi joj bilo svejedno i da je pogrešila u proceni; jer, pronašla je u tom mršavom, žutom psu nešto što je odavno izgubila. Nije bilo važno ni da li su te, ponovno nađene uspomene, lepe ili ružne; spona između njih protezala se kroz vreme i prostor, poput dugačkog lanca za koji su oboje bili privezani.
Pas je, međutim, seo i zagledao se u daljinu. Anka je čučnula i zagrlila ga oko mršavog vrata: „Hajde, idemo… Izdaleka si došao, umoran si, gladan…“, govorila je nežno, kao da se obraća detetu. „Nema više našeg sela… samo ovo ovde… Hajde, Cuko, dopašće ti se, navići ćeš se…“
Iako olinjao i propao, pas joj je odjednom izgledao dostojanstveno, kao da je čvrsto rešen da više neće trpeti batine, glad, poniženja, ostavljanja. Izvadila je komadić svežeg mesa. Pomislila je kako nema veze – nije greh dati psu da jede; šta je to, obično parčence; neće ona crći od gladi ako ga se odrekne. Ostaće dovoljno za decu, Petra i starog. „Gledaj šta imam za tebe, vidi!“ mahala mu je ispred nosa. „Samo pođi i dobićeš još… Cuko, mili…“ Pri pogledu na meso, pas je zabalavio ali je i dalje mirno sedeo. Pogled mu je bio prikovan u nešto, nešto iza Ankinog ramena.
Dole, preko puta pruge, belasala se njihova baraka, a ispred nje, videla se udaljena maslinasto-zelena tačkica. Znala je, i bez gledanja, da je to bio Petar u svojoj radnoj košulji. U ovo vreme on bi seo ispred kuće i popušio jednu, pre nego što krene na posao.
Pas je pomno posmatrao zelenu tačkicu i režao.
