Mnogo je vremena prošlo,mnogo sam što šta prevalila preko ledja i ništa još nisam završila.
Juče je naprasno umro čovek koga sam cenila,moj najdraži komšija od preko puta.Malo je reći cenila,obožavala sam ga,gledala ga kroz prozor dok je odlazio na posao,njegov trapavi hod bio mi je neizmerno simpatičan,tršava uvek razbarušena kosa i neka neobična snaga koja je isijavala iz njega.Bio je mnogo stariji od mene a blizak srcu.Nismo često pričali,tek ponekad i to onako uz put idući od prodavnice do kuće lagano,ponekad bi me pozvao na kafu da mi kaže kako je njegova Zoja(kuca)potrčala i saplela se tik ispred njegovih nogu a on bi znao da je to uradila namerno,samo da ga nasmeje.Ti razgovori su mi neobično dragi i sećam se svake reči.Nikada do sad nisam pomišljala da je možda u pitanju bila neka zaljubljenost koju nisam prihvatala razumom ali srce mi sad kaže drugačije.
Rekao mi je jednom,verovatno misleći da će mi učiniti zadovoljstvo,da sam najbolja curica u ulici.Pokazivao mi je slike Olje Ivanjicki čiji je fan bio,jednom čak dok smo pili jutarnju kafu izrecitovao neku čudnu pesmu iz čista mira.
Na prozoru moje devojačke sobice,bio je zalepljen amblem nekog lokalnog ragbi kluba.Zalepio ga je moj mladi profesor matematike koji me je uvek gledao u oči dok mi je držao časove,ne shvatajući da samo kobajagi ništa ne razumem samo da bi došao i sutra i pričao mi o konstrukciji broja dva.Bio je strastan ragbista i lider kluba,možda je i danas mada sumnjam,danas je lider lokalne političke partije i kandidat za gradonačelnika.Na amblemu je bila nacrtana ragbi lopta sa providnim šavovima.Kroz te šavove gledala sam i često čekala komšiju da se pojavi i podje na posao.I sada ga gledam kroz te šavove,vidim ga kroz njih.
Užasno mi je žao.
Juče je naprasno umro čovek koga sam cenila,moj najdraži komšija od preko puta.Malo je reći cenila,obožavala sam ga,gledala ga kroz prozor dok je odlazio na posao,njegov trapavi hod bio mi je neizmerno simpatičan,tršava uvek razbarušena kosa i neka neobična snaga koja je isijavala iz njega.Bio je mnogo stariji od mene a blizak srcu.Nismo često pričali,tek ponekad i to onako uz put idući od prodavnice do kuće lagano,ponekad bi me pozvao na kafu da mi kaže kako je njegova Zoja(kuca)potrčala i saplela se tik ispred njegovih nogu a on bi znao da je to uradila namerno,samo da ga nasmeje.Ti razgovori su mi neobično dragi i sećam se svake reči.Nikada do sad nisam pomišljala da je možda u pitanju bila neka zaljubljenost koju nisam prihvatala razumom ali srce mi sad kaže drugačije.
Rekao mi je jednom,verovatno misleći da će mi učiniti zadovoljstvo,da sam najbolja curica u ulici.Pokazivao mi je slike Olje Ivanjicki čiji je fan bio,jednom čak dok smo pili jutarnju kafu izrecitovao neku čudnu pesmu iz čista mira.
Na prozoru moje devojačke sobice,bio je zalepljen amblem nekog lokalnog ragbi kluba.Zalepio ga je moj mladi profesor matematike koji me je uvek gledao u oči dok mi je držao časove,ne shvatajući da samo kobajagi ništa ne razumem samo da bi došao i sutra i pričao mi o konstrukciji broja dva.Bio je strastan ragbista i lider kluba,možda je i danas mada sumnjam,danas je lider lokalne političke partije i kandidat za gradonačelnika.Na amblemu je bila nacrtana ragbi lopta sa providnim šavovima.Kroz te šavove gledala sam i često čekala komšiju da se pojavi i podje na posao.I sada ga gledam kroz te šavove,vidim ga kroz njih.
Užasno mi je žao.
