Хоће ли Русија признати независност српске покрајине Косово? То наизглед реторичко питање последњих дана активно разматрају светска јавна гласила. Као повод су послужиле нашироко преношене изјаве шефа владе самопроглашене државе и бившег главешине терористичке „Ослободилачке војске Косова“ Хашима Тачија који је позвао Москву да призна косовску независност после признања Абхазије и Јужне Осетије. „Зашто Русија не би признала Косово, кад су већ у Москви уверени да је читава ствар у „косовском преседану“? Јер иначе испада да су последице преседана легитимне, док сам он није“ -- тако гласи једноставна логика косовског премијера 1.
„Мислим да г. Тачи издаје пожељно за стварно. Свакако да г. Тачи не може иступати у име Руске Федерације. Став Русије је њено руководство јасно изнело, данас сам га потврдио и ту никакве двосмислености не може бити“ -- тако је судове косовског премијера прокоментарисао шеф МИП Русије Сергеј Лавров на конференцији за штампу о резултатима својих разговора у Москви са српским колегом Вуком Јеремићем 20. фебруара 2. А стални представник Русије у ОУН Владимир Чижов је, не искључујући хипотетичко признавање Приштине од стране Москве, изјавио у интервјуу београдском листу „Вечерње новости“ буквално следеће: „Ми можемо размотрити то питање. Али не пре него што Србија призна Косово“ 3.
Признање Русије стварно постаје животно важно за косовске власти. Јер, прва година постојања косовско-албанске квазидржаве у средишту Европе није Приштини донела оно главно -- чланство у ОУН и другим међународним организацијама. То је немогуће постићи без сагласности Русије, те се зато у најскорије време могу очекивати нови покушаји косовских власти да подигну мостове у Москви.
Засад је друга година независности Косова (коју су приштинске власти једнострано прогласиле 17. фебруара 2008. године) започела новим привидним акцијама лидера албанских сепаратиста и западних лидера који стоје иза њих. Премијер Хашим Тачи је изјавио како намерава да у најскорије време крене у Београд на разговоре са својим српским колегом Борисом Тадићем и шефом владе Мирком Цветковићем, условивши то јединим захтевом: Србија „мора променити своју политику према Косову“. Очито да тај услов подразумева и одустајање српских власти од оптужби против главешине ОВК за злочине извршене против цивила на Косову.
А нови председник САД Барак Обама, кога су многи у Москви ко зна зашто похитали да прогласе весником нове ере у међународним односима, упутио је свом косовском колеги Фатмиру Сејдиуу дирљиво писмо у коме је истакао како „САД и даље подржавају мултиетничко, независно и демократско Косово у његовој похвалној тежњи да постане пуноправан члан међународне заједнице“. Очито да је садашњи демократски тим у Вашингтону већ одавно послао у архиву, сматрајући га непријатним неспоразумом, и сведочанство коментатора листа „Вашингтон тајмс“ Џерија Сепера, који је 3. маја 1999. године на првој страни објавио чланак у коме је написао: „ОВК финансира своју борбу продајом хероина. Терористичка група је повезана са криминалном мрежом“ 4. Џери Сапер је о томе писао у јеку натовских бомбардовања Југославије, започетих на иницијативу претходног америчког председника, демократе Била Клинтона -- „друга Била“ за тадашњег руског председника Бориса Јељцина.
Током протеклих десет година демократе су се тријумфално вратиле у америчку Белу кућу, а Косово је на челу са премијером Тачијем стекло дипломатско признање 55 држава-чланица ОУН. Декларацију независности косовске Скупштине је признала већина земаља-чланица Европске уније (принципијелно су у опозицији Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка) и већина република бивше Југославије изузев Србије, као и Босне и Херцеговине (БиХ). Постојећи принцип консензуса муслимана, Срба и Хрвата у доношењу државних одлука у БиХ онемогућава признање независности Косова -- наравно, уколико међународни старатељи те бивше територије Југославије не одлуче да ради Албанаца промене основе дејтонског регулисања. Видећи с коликом манијачком страшћу у западним престоницама затварају очи на трошкове косовске независности, долазиш на помисао да за њих чак ни Дејтон не вреди колико Приштина, а ни закључци сопствених експерата. Тако је немачки лист „Велт“ новембра 2008. године директно оптужио Хашима Тачија, све скупа са од Хашког трибунала оправданим бившим командиром ОВК бившим премијером Рамушом Харадинајем и послаником Скупштине Косова Џавитом Халитијем, за везе с организованим криминалом. „Кључни играчи (укључујући Халитија, Харадинаја и Тачија) дубоко су увучени у преплитање политике, бизниса и структура организованог криминала на Косову“ -- навео је лист, додајући да је крајем 1990-их година лично Тачи био на челу „криминалне мреже која је деловала на читавом Косову“ 5.
Дугорочни трошкови партнерства САД и ЕУ са таквим „браницима демократије“ на Косову знатно превазилазе ону врло скромну корист коју су у јеку јубиларног славља покушали да пронађу поједини аналитичари, укључујући оне из Русије. Теза како у протеклој години није било озбиљних сукоба између Срба и Албанаца у најмању руку је спорна. Довољно је сетити се крвавих догађаја из марта 2008. године када су против косовских Срба у Косовској Митровици на подстрек Приштине упућене јединице пољских и украјинских полицајаца. А непосредни српско-албански сукоби су избегнути искључиво захваљујући томе што се још више продубила провалија између Срба и Албанаца. Они на данашњем Косову живе у разним димензијама -- правним и временским, премда је још пре годину и по дана компромис међу њима био могућ. А што се тиче делимичног међународног признања, Косово ће без чланства у међународним организацијама још годинама остати прикључено за апарат вештачког дисања који се налази у бриселском седишту ЕУ.
Данас воле да се позивају на пропале разговоре између Београда и Приштине који су трајали од почетка 2006. до краја 2007. године. Међутим, њихова пропаст је била програмирана тиме што су америчке дипломате већ крајем 2005. године у тајним разговорима лидерима Косова обећали независност. О томе да је западним силама косовска независност била важнија чак и од подршке сопственим пуленима у Србији сведоче материјали који су се у последње време појавили у светским јавним гласилима -- о околностима убиства српског председника владе Зорана Ђинђића марта 2003. године. Из тих материјала следи да је тадашњи лидер прозападног табора на српској политичкој сцени нешто пре атентата дошао до закључка да је немогуће и даље се ослањати на САД и ЕУ због њихове отворене подршке албанским сепаратистима на Косову и донео одлуку у корист стратешког партнерства са Русијом. Таква варијанта никако није улазила у планове Запада…
Данас се Србија у својој борби за Косово опет обрела на раскршћу. САД и Европска унија се нису одрекли подршке албанским сепаратистима, већ су још више појачали притисак на Београд. Негодовање Вашингтона и Брисела изазива -- осим упорног одбијања српске власти да призна Косово -- српско-руски споразум о сарадњи у области енергетике, потписан 2008. године. Према постојећим сазнањима, у западним кулоарима се већ разматра план повлачења са власти председника Бориса Тадића и његове замене још прозападнијим Чедомиром Јовановићем који има свестрану подршку Албанаца са Косова, из јужних српских општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, као и мађарских сепаратиста Војводине. Планирано је да се као пропагандистички механизам игра на „карту ЕУ“, оптуживши садашњу власт земље да „саботира“ интеграцију Србије у ЕУ -- одбијањем да призна Косово и развојем сарадње са Русијом. А све дубља социјално-економска криза ће помоћи да се изазове масовно незадовољство. Баук још једне „наранџасте револуције“ опет лута Источном Европом…
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Време новости“.
[1] Време новости,17.02.2009.
[2] http://www.mid.ru/brp_4.nsf/sps/B38351266782BAE6C32575670037ABC8
[3] Вечерње новости, 2009, 23 феб.
[4] The Washington Times, 1999, May 3.
[5] Die Welt, 2008, 30 Nov.
„Мислим да г. Тачи издаје пожељно за стварно. Свакако да г. Тачи не може иступати у име Руске Федерације. Став Русије је њено руководство јасно изнело, данас сам га потврдио и ту никакве двосмислености не може бити“ -- тако је судове косовског премијера прокоментарисао шеф МИП Русије Сергеј Лавров на конференцији за штампу о резултатима својих разговора у Москви са српским колегом Вуком Јеремићем 20. фебруара 2. А стални представник Русије у ОУН Владимир Чижов је, не искључујући хипотетичко признавање Приштине од стране Москве, изјавио у интервјуу београдском листу „Вечерње новости“ буквално следеће: „Ми можемо размотрити то питање. Али не пре него што Србија призна Косово“ 3.
Признање Русије стварно постаје животно важно за косовске власти. Јер, прва година постојања косовско-албанске квазидржаве у средишту Европе није Приштини донела оно главно -- чланство у ОУН и другим међународним организацијама. То је немогуће постићи без сагласности Русије, те се зато у најскорије време могу очекивати нови покушаји косовских власти да подигну мостове у Москви.
Засад је друга година независности Косова (коју су приштинске власти једнострано прогласиле 17. фебруара 2008. године) започела новим привидним акцијама лидера албанских сепаратиста и западних лидера који стоје иза њих. Премијер Хашим Тачи је изјавио како намерава да у најскорије време крене у Београд на разговоре са својим српским колегом Борисом Тадићем и шефом владе Мирком Цветковићем, условивши то јединим захтевом: Србија „мора променити своју политику према Косову“. Очито да тај услов подразумева и одустајање српских власти од оптужби против главешине ОВК за злочине извршене против цивила на Косову.
А нови председник САД Барак Обама, кога су многи у Москви ко зна зашто похитали да прогласе весником нове ере у међународним односима, упутио је свом косовском колеги Фатмиру Сејдиуу дирљиво писмо у коме је истакао како „САД и даље подржавају мултиетничко, независно и демократско Косово у његовој похвалној тежњи да постане пуноправан члан међународне заједнице“. Очито да је садашњи демократски тим у Вашингтону већ одавно послао у архиву, сматрајући га непријатним неспоразумом, и сведочанство коментатора листа „Вашингтон тајмс“ Џерија Сепера, који је 3. маја 1999. године на првој страни објавио чланак у коме је написао: „ОВК финансира своју борбу продајом хероина. Терористичка група је повезана са криминалном мрежом“ 4. Џери Сапер је о томе писао у јеку натовских бомбардовања Југославије, започетих на иницијативу претходног америчког председника, демократе Била Клинтона -- „друга Била“ за тадашњег руског председника Бориса Јељцина.
Током протеклих десет година демократе су се тријумфално вратиле у америчку Белу кућу, а Косово је на челу са премијером Тачијем стекло дипломатско признање 55 држава-чланица ОУН. Декларацију независности косовске Скупштине је признала већина земаља-чланица Европске уније (принципијелно су у опозицији Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка) и већина република бивше Југославије изузев Србије, као и Босне и Херцеговине (БиХ). Постојећи принцип консензуса муслимана, Срба и Хрвата у доношењу државних одлука у БиХ онемогућава признање независности Косова -- наравно, уколико међународни старатељи те бивше територије Југославије не одлуче да ради Албанаца промене основе дејтонског регулисања. Видећи с коликом манијачком страшћу у западним престоницама затварају очи на трошкове косовске независности, долазиш на помисао да за њих чак ни Дејтон не вреди колико Приштина, а ни закључци сопствених експерата. Тако је немачки лист „Велт“ новембра 2008. године директно оптужио Хашима Тачија, све скупа са од Хашког трибунала оправданим бившим командиром ОВК бившим премијером Рамушом Харадинајем и послаником Скупштине Косова Џавитом Халитијем, за везе с организованим криминалом. „Кључни играчи (укључујући Халитија, Харадинаја и Тачија) дубоко су увучени у преплитање политике, бизниса и структура организованог криминала на Косову“ -- навео је лист, додајући да је крајем 1990-их година лично Тачи био на челу „криминалне мреже која је деловала на читавом Косову“ 5.
Дугорочни трошкови партнерства САД и ЕУ са таквим „браницима демократије“ на Косову знатно превазилазе ону врло скромну корист коју су у јеку јубиларног славља покушали да пронађу поједини аналитичари, укључујући оне из Русије. Теза како у протеклој години није било озбиљних сукоба између Срба и Албанаца у најмању руку је спорна. Довољно је сетити се крвавих догађаја из марта 2008. године када су против косовских Срба у Косовској Митровици на подстрек Приштине упућене јединице пољских и украјинских полицајаца. А непосредни српско-албански сукоби су избегнути искључиво захваљујући томе што се још више продубила провалија између Срба и Албанаца. Они на данашњем Косову живе у разним димензијама -- правним и временским, премда је још пре годину и по дана компромис међу њима био могућ. А што се тиче делимичног међународног признања, Косово ће без чланства у међународним организацијама још годинама остати прикључено за апарат вештачког дисања који се налази у бриселском седишту ЕУ.
Данас воле да се позивају на пропале разговоре између Београда и Приштине који су трајали од почетка 2006. до краја 2007. године. Међутим, њихова пропаст је била програмирана тиме што су америчке дипломате већ крајем 2005. године у тајним разговорима лидерима Косова обећали независност. О томе да је западним силама косовска независност била важнија чак и од подршке сопственим пуленима у Србији сведоче материјали који су се у последње време појавили у светским јавним гласилима -- о околностима убиства српског председника владе Зорана Ђинђића марта 2003. године. Из тих материјала следи да је тадашњи лидер прозападног табора на српској политичкој сцени нешто пре атентата дошао до закључка да је немогуће и даље се ослањати на САД и ЕУ због њихове отворене подршке албанским сепаратистима на Косову и донео одлуку у корист стратешког партнерства са Русијом. Таква варијанта никако није улазила у планове Запада…
Данас се Србија у својој борби за Косово опет обрела на раскршћу. САД и Европска унија се нису одрекли подршке албанским сепаратистима, већ су још више појачали притисак на Београд. Негодовање Вашингтона и Брисела изазива -- осим упорног одбијања српске власти да призна Косово -- српско-руски споразум о сарадњи у области енергетике, потписан 2008. године. Према постојећим сазнањима, у западним кулоарима се већ разматра план повлачења са власти председника Бориса Тадића и његове замене још прозападнијим Чедомиром Јовановићем који има свестрану подршку Албанаца са Косова, из јужних српских општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, као и мађарских сепаратиста Војводине. Планирано је да се као пропагандистички механизам игра на „карту ЕУ“, оптуживши садашњу власт земље да „саботира“ интеграцију Србије у ЕУ -- одбијањем да призна Косово и развојем сарадње са Русијом. А све дубља социјално-економска криза ће помоћи да се изазове масовно незадовољство. Баук још једне „наранџасте револуције“ опет лута Источном Европом…
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Време новости“.
[1] Време новости,17.02.2009.
[2] http://www.mid.ru/brp_4.nsf/sps/B38351266782BAE6C32575670037ABC8
[3] Вечерње новости, 2009, 23 феб.
[4] The Washington Times, 1999, May 3.
[5] Die Welt, 2008, 30 Nov.
