Pogledajte prilog 526780OSAMDESETE. Dolaskom zime počinju restrikcije struje. Sveće postaju najtraženiji artikal. One bele. I žute, kad nema belih. Celi kvartovi ostaju bez struje. Po dva, četiri ili osam sati. Nikome se ne spava u šest popodne. Kafa sa butan boce. Sveća treperi. - Baš je jezivo. Kao u hororu. Brat se priseća filma Čudotvorni mač. Crno beli film. Neka zla baba, u nekoj pećini. Glave nabijene na kolac. Baba ima neku kobilu. Ko ne sačuva kobilu tokom noći, baba mu odseče glavu. Sve vreme se iz pozadine čuje neki glas: Daj babo glavu! To govori jedini kolac na kome nema glave. - I to mi je neki film za decu. Možeš samo traume da navučeš. -To je narodna priča, a kao da je napisao Edgar Alan Po. Prisećam se. - Jel on napisao onu grozotu: Svećicu užeži, nema više tmine, evo ide krvnik, glavu da ti skine? Sestra protestuje. -Možete li da pričate o nečem veselijem? - Možemo. Čim dođe struja. DEVEDESETE. Negde na frontu. Stigla popuna. - Momci, njihova linija je blizu naše. Ponekad se dovikujemo. Oni viču: Čedo! Mi njima: Ujo! Noć. Počinju. -Čeeedooo! -Uuuujooo! Novi drugar se unervozio. Ubacuje metak u cev. - Ne zna se ko je gori. Naši ili njihovi. Sve me neka jeza hvata. Ćutim. - Tebi to ne smeta? Nije ti strašno? Navikao si? - Valjda. Mene samo jedna stvar može uplašiti. Bojim se da se iz mraka ne začuje: Daj babo glavu!
SVE KRATKE PRIČE NA http://priceotecama.blogger.ba/
SVE KRATKE PRIČE NA http://priceotecama.blogger.ba/