Tačno u 15 časova, sivi kombi zaustavio se pred visokom dvospratnom kućom na brdu. Iz njega su izašla dva muškarca.
Radul je voleo ovo mesto i ovu kuću. Mada u njoj više niko nije stalno živeo, kuća je bila uredna i solidno održavana jer je Radul od proleća do jeseni, svakog vikenda dolazio ovde da peca. Često bi, kipteći od želje da im ugodi, poveo i prijatelje, da se nagledaju ove lepote i nauživaju u ribolovu. Sada je doveo Ivana, tihog i dragog kolegu s posla.
U taj čas, iz susednog dvorišta istrča nekakvo stvorenje i zastade pred Ivanom.
- Ko si ti? Ko si ti? - prepade ga stvorenje. Ivan instinktivno ustuknu i zagleda se u stvorenje. Ličilo je na devojče, petnaestak godina otprilike, ošišano do glave, obučeno u dugu dronjavu suknju, i u muškim cipelama, obuvenim na bosu nogu. Da, bila je to devojka. Prljava majica ocrtavala je već oformljene grudi, a oči, koliko god bile bezumne u očekivanju Ivanovog odgovora, bile su još uvek nevine.
- Danče, sklanjaj se odavde! Idi svojoj kući! - povika Radul dok je vadio stvari iz gepeka.
- Ajde, beži! - ponovi on i Danče plaho odstupi, ne skidajući pogled sa Ivana. Mada je osetio jezu, ni on nije skidao pogled s nje, posebno sa njenog lica i usana koje su i dalje ponavljale: "Ko si ti? Ko si ti?"
- Idem u podrum, po rakiju. Ti sedi ovde u hladovinu - reče Radul kolegi, brišući prašinu s klupe pod velikim stablom oraha.
Dole, u podnožju sela, video se Dunav, ogroman i trom od julske vrućine, a svuda oko njega - cela vlaška zemlja, ogrnuta dimom. Rumuni iz sela na drugoj obali, palili su svoja strništa.
- Zašto to rade? Zar nije zabranjeno, a i štetno za zemljište? - upita Ivan.
- Eh, rumunska posla. Divljaci. Lakše im tako. Da bi brže završili posao, upropaste njive. Tu i tamo bude i požara. Kod njih je sve nimic și jumătate - nasmeja se Radul, noseći rakijske čašice, i prevede mu: ništa i po. - Inače, dopada ti se pogled?
- Grozna je vrućina, a i ove muve me nerviraju. - odgovori Ivan, brišući znoj sa čela i terajući insekte. - Znaš da me priroda ne privlači mnogo.
- Ovde je Dunav veličanstven. Pogledaj ga samo, kako se razlio, kao da nije jul. Možeš li ga zamisliti u rano proleće? Kao more je. Večeras, kada budemo išli na pecanje, učiniće ti se čak zlokobnim.
Ivan ne odgovori. Uopšte ga nije interesovao ribolov, posebno ne noću. Zamisao mu je bila da se dan, dva naspava, bez obaveza. Sad nije imao kud. Bio je Radulov gost, nije imalo smisla da mu protivreči.
- Ti si se, izgleda, uplašio naše Dančice? - upita ga Radul. - Jadnica, sumanuta je, ali je dobro i slatko dete. Otac joj je skitnica i pijanica, nikad nije kući. A tek brata da joj vidiš... Majka mora da ga vezuje, toliko je lud.
- Ima li normalnih ovde? - začudi se Ivan.
- E, to ti je duboka provincija. Ostali su samo starci i ludaci. - nasmeja se Radul. - Nego, idi ti u kuću i, dok ja napravim sendviče i pripremim štapove, odmori malo, da mi noćas ne dremaš na pecanju.
Ivanova soba je bila na spratu, sa pogledom na Dunav i dvorište. Odavde, s visine, još jasnije se videla zadimljena vlaška zemlja. Dim je odlazio na jugoistok, a jedva primetna vatrena linija se stapala sa horizontom. Pogled je zaista bio veličanstven. Na trenutak, nešto mu odvuče pažnju. To je opet bila Danče. Stajala je prislonjena uz ogradu kuće i odozdo je posmatrala Ivana na prozoru. Njene usne su se neprekidno micale, i bez obzira što je nije čuo, znao je da ona i dalje pita. "Ko si ti?" Sada je već mogao da je detaljnije osmotri.
Makar i tako ošišana do kože, Danče nije ličila na dete. Iza uboge spoljašnjosti nazirala se fina ženska figura. Imala je dug vrat, nežnu bradu, čulna usta. Posebno su ga privlačile njene oči, urokljive, tamnozelene i sulude, kojima nije prestajala da ga gleda.
"Beži, beži!" - prošaputa on i jedva se odvoji od prozora. Oseti uzbuđenje i leže na stomak kako bi potisnuo iznenadni osećaj bespomoćnosti. "Ko si ti? Ko si ti?" - odzvanjalo mu je u glavi. Poželeo je da ustane, da je otera, ali je znao da neće moći da se odvoji od te osobe, tako nesrećne i tako harizmatične u isto vreme. "Od vrućine je", reče samom sebi i ubrzo zaspa.
Dok se umivao na česmi u dvorištu, oseti nečiji pogled na sebi. Danče je stajala kraj ograde, kao onomad. - Ko si ti?
Sada je već ustanovio da joj je glas prijatan. Učinila mu se nekako krupnijom i čistijom. Brzo joj okrete leđa, jer oseti da će morati da je dodirne ako nastavi da gleda u nju.
- Ona je po ceo dan ovde? - upita Ivan.
- Ne baš po ceo dan, ali vrlo često. Kaži joj već jednom ko si, i ostaviće te na miru. - dobaci mu Radul, nameštajući udice.
- I da joj kažem ko sam, ne bi me razumela.
Istog trenutka Danče se provuče kroz ogradu, stade pred Ivana i, unoseći mu se u lice kao da će ga poljubiti, prošaputa: "Ko si ti?" On oseti toplinu njenog daha, a grlo mu se steže.
- Sad je dosta, Dano! Imam gosta, ne smetaj. Marš kući! - Radul ustade naglo, s namerom da je otera, ali ga Danče preduhitri, i jurnu putem, podižići suknju i smejući se glasno.
- Dopao si joj se. - obrati se Radul nehajno Ivanu, tek tako, kao da namerno nije hteo da prepozna užas svog kolege.
Tek u kolima je Ivan došao sebi. Pokušavao je da prikrije bes prema Radulu, no čim bi pogledao njegovo bezbrižno i vedro lice, još bi ga veća srdžba hvatala. Osećao se izigranim, na neki način ogoljenim pred svojim kolegom. Taj prepredeni Radul je, verovatno, već shvatio njegovu bespomoćnost, i sad mu se ruga u sebi. Nemoguće da nije primetio koliko je lepa ova devojka... Naravno da je primetio! Zato je i rekao da je slatka. Taj dripac se sigurno već okoristio Daninim ludilom; Taj ženskaroš Radul, kome je uspevalo da šarmira sve žene ovog sveta, sigurno ne bi propustio da se nauživa i u ovom slatkom detetu; on je znao da njega sve ovo uznemirava; on ga iskušava... Zato ga je i doveo ovde i stavio na test, da vidi kakav je muškarac. O, kako ga je mrzeo! "Dopao si joj se", rekao mu je. Kao da je on ovde došao da bi se dopadao ubogim stvorenjima, da bi gledao njegove tupave pejzaže, i išao na njegovo glupo pecanje. Skot! Nije ga samo mrzeo... Prezirao ga je.
Već su stigli do Dunava i skrenuli crnim putem između topola kraj reke.
- U ovo vreme najbolje radi. - progovori Radul, drhteći od pecaroškog nestrpljenja. - Sad ćemo da zabacimo udice. Ako do deset, pola jedanaest ne udari, vraćamo se kući. Šta kažeš?
- Dobro, ako tako treba. - složi se Ivan, a u sebi pomisli: "Četiti sata ću morati da ga trpim."
- To zavisi od ribe. Da ti nameštam štap?
- Ne, ne! - samo mu je to falilo. - Nema potrebe, ti pecaj. Prošetaću okolo, mada nema šta da se vidi.
- Ne razumem kako neko ne ume da uživa u divljini.
- Bezobrazan si. Šta, sad svi treba da volimo ribolov? - odbrusi Ivan. I mnogo toga je još hteo da mu kaže, da se posvađa s njim, ali zaćuta. Bio je samo gost.
Dok je Radul vadio opremu iz kombija, Ivan se već udaljavao koračajući obalom, kroz mulj i šljunak. Povremeno bi se zaustavio, posmatrajući čas topole, čas reku, čas brdo odakle su došli. Odavde se vatre preko reke nisu videle, samo se dim iznad drveća plavio. Više nije razmišljao. Samo je hodao i lagano se smirivao. Sunce na zalasku bacalo je slabu svetlost. Zagledan u vodu, skoro da požele da se okupa. Onda podiže pogled.
Bože! To je bilo to... ona! Gola, skroz gola... i lepa. Ivan zastade. Ona je bila. Danče, lepa i luda. Luda i lepa, bela i mokra. Bila mu je leđima okrenuta, stajala je do članaka u reci, trljala je grudi rukama i nešto je pevušila. Oduzet, Ivan nije znao kako da postupi. Instinkt mu je govorio da ona ne teba da ga vidi, iako je želeo nešto drugo. Šta drugo? Užasnuo se. Krišom i lagano, korak po korak, počeo je da se povlači unazad, ka bregu, ne skidajući pogled s nje.
I onda se ona okrenula.
Videla ga je, ali nije vrisnula, čak nije prestala ni da peva.
Posle je krenula prema njemu, a on čak nije uspeo ni da pobegne.
- Šta se desilo? - dočekao ga je Radul. - Izgledaš preplašeno... Da nisi video zmiju?
- Ne. Pozlilo mi je od vrućine. Hteo bih da se vratimo.
- Baš ste vi, gradski momci, nežni. Sve vam smeta. Ajde, idemo. Riba ionako ne radi.
Smrkavalo se. To je bilo dobro. U mraku, Radul nije mogao da vidi zakrvavljene oči i dušu Ivanovu.
S druge strane reke, vatre nisu prestajale. Gorela je već sama zemlja.
Radul je voleo ovo mesto i ovu kuću. Mada u njoj više niko nije stalno živeo, kuća je bila uredna i solidno održavana jer je Radul od proleća do jeseni, svakog vikenda dolazio ovde da peca. Često bi, kipteći od želje da im ugodi, poveo i prijatelje, da se nagledaju ove lepote i nauživaju u ribolovu. Sada je doveo Ivana, tihog i dragog kolegu s posla.
U taj čas, iz susednog dvorišta istrča nekakvo stvorenje i zastade pred Ivanom.
- Ko si ti? Ko si ti? - prepade ga stvorenje. Ivan instinktivno ustuknu i zagleda se u stvorenje. Ličilo je na devojče, petnaestak godina otprilike, ošišano do glave, obučeno u dugu dronjavu suknju, i u muškim cipelama, obuvenim na bosu nogu. Da, bila je to devojka. Prljava majica ocrtavala je već oformljene grudi, a oči, koliko god bile bezumne u očekivanju Ivanovog odgovora, bile su još uvek nevine.
- Danče, sklanjaj se odavde! Idi svojoj kući! - povika Radul dok je vadio stvari iz gepeka.
- Ajde, beži! - ponovi on i Danče plaho odstupi, ne skidajući pogled sa Ivana. Mada je osetio jezu, ni on nije skidao pogled s nje, posebno sa njenog lica i usana koje su i dalje ponavljale: "Ko si ti? Ko si ti?"
- Idem u podrum, po rakiju. Ti sedi ovde u hladovinu - reče Radul kolegi, brišući prašinu s klupe pod velikim stablom oraha.
Dole, u podnožju sela, video se Dunav, ogroman i trom od julske vrućine, a svuda oko njega - cela vlaška zemlja, ogrnuta dimom. Rumuni iz sela na drugoj obali, palili su svoja strništa.
- Zašto to rade? Zar nije zabranjeno, a i štetno za zemljište? - upita Ivan.
- Eh, rumunska posla. Divljaci. Lakše im tako. Da bi brže završili posao, upropaste njive. Tu i tamo bude i požara. Kod njih je sve nimic și jumătate - nasmeja se Radul, noseći rakijske čašice, i prevede mu: ništa i po. - Inače, dopada ti se pogled?
- Grozna je vrućina, a i ove muve me nerviraju. - odgovori Ivan, brišući znoj sa čela i terajući insekte. - Znaš da me priroda ne privlači mnogo.
- Ovde je Dunav veličanstven. Pogledaj ga samo, kako se razlio, kao da nije jul. Možeš li ga zamisliti u rano proleće? Kao more je. Večeras, kada budemo išli na pecanje, učiniće ti se čak zlokobnim.
Ivan ne odgovori. Uopšte ga nije interesovao ribolov, posebno ne noću. Zamisao mu je bila da se dan, dva naspava, bez obaveza. Sad nije imao kud. Bio je Radulov gost, nije imalo smisla da mu protivreči.
- Ti si se, izgleda, uplašio naše Dančice? - upita ga Radul. - Jadnica, sumanuta je, ali je dobro i slatko dete. Otac joj je skitnica i pijanica, nikad nije kući. A tek brata da joj vidiš... Majka mora da ga vezuje, toliko je lud.
- Ima li normalnih ovde? - začudi se Ivan.
- E, to ti je duboka provincija. Ostali su samo starci i ludaci. - nasmeja se Radul. - Nego, idi ti u kuću i, dok ja napravim sendviče i pripremim štapove, odmori malo, da mi noćas ne dremaš na pecanju.
Ivanova soba je bila na spratu, sa pogledom na Dunav i dvorište. Odavde, s visine, još jasnije se videla zadimljena vlaška zemlja. Dim je odlazio na jugoistok, a jedva primetna vatrena linija se stapala sa horizontom. Pogled je zaista bio veličanstven. Na trenutak, nešto mu odvuče pažnju. To je opet bila Danče. Stajala je prislonjena uz ogradu kuće i odozdo je posmatrala Ivana na prozoru. Njene usne su se neprekidno micale, i bez obzira što je nije čuo, znao je da ona i dalje pita. "Ko si ti?" Sada je već mogao da je detaljnije osmotri.
Makar i tako ošišana do kože, Danče nije ličila na dete. Iza uboge spoljašnjosti nazirala se fina ženska figura. Imala je dug vrat, nežnu bradu, čulna usta. Posebno su ga privlačile njene oči, urokljive, tamnozelene i sulude, kojima nije prestajala da ga gleda.
"Beži, beži!" - prošaputa on i jedva se odvoji od prozora. Oseti uzbuđenje i leže na stomak kako bi potisnuo iznenadni osećaj bespomoćnosti. "Ko si ti? Ko si ti?" - odzvanjalo mu je u glavi. Poželeo je da ustane, da je otera, ali je znao da neće moći da se odvoji od te osobe, tako nesrećne i tako harizmatične u isto vreme. "Od vrućine je", reče samom sebi i ubrzo zaspa.
Dok se umivao na česmi u dvorištu, oseti nečiji pogled na sebi. Danče je stajala kraj ograde, kao onomad. - Ko si ti?
Sada je već ustanovio da joj je glas prijatan. Učinila mu se nekako krupnijom i čistijom. Brzo joj okrete leđa, jer oseti da će morati da je dodirne ako nastavi da gleda u nju.
- Ona je po ceo dan ovde? - upita Ivan.
- Ne baš po ceo dan, ali vrlo često. Kaži joj već jednom ko si, i ostaviće te na miru. - dobaci mu Radul, nameštajući udice.
- I da joj kažem ko sam, ne bi me razumela.
Istog trenutka Danče se provuče kroz ogradu, stade pred Ivana i, unoseći mu se u lice kao da će ga poljubiti, prošaputa: "Ko si ti?" On oseti toplinu njenog daha, a grlo mu se steže.
- Sad je dosta, Dano! Imam gosta, ne smetaj. Marš kući! - Radul ustade naglo, s namerom da je otera, ali ga Danče preduhitri, i jurnu putem, podižići suknju i smejući se glasno.
- Dopao si joj se. - obrati se Radul nehajno Ivanu, tek tako, kao da namerno nije hteo da prepozna užas svog kolege.
Tek u kolima je Ivan došao sebi. Pokušavao je da prikrije bes prema Radulu, no čim bi pogledao njegovo bezbrižno i vedro lice, još bi ga veća srdžba hvatala. Osećao se izigranim, na neki način ogoljenim pred svojim kolegom. Taj prepredeni Radul je, verovatno, već shvatio njegovu bespomoćnost, i sad mu se ruga u sebi. Nemoguće da nije primetio koliko je lepa ova devojka... Naravno da je primetio! Zato je i rekao da je slatka. Taj dripac se sigurno već okoristio Daninim ludilom; Taj ženskaroš Radul, kome je uspevalo da šarmira sve žene ovog sveta, sigurno ne bi propustio da se nauživa i u ovom slatkom detetu; on je znao da njega sve ovo uznemirava; on ga iskušava... Zato ga je i doveo ovde i stavio na test, da vidi kakav je muškarac. O, kako ga je mrzeo! "Dopao si joj se", rekao mu je. Kao da je on ovde došao da bi se dopadao ubogim stvorenjima, da bi gledao njegove tupave pejzaže, i išao na njegovo glupo pecanje. Skot! Nije ga samo mrzeo... Prezirao ga je.
Već su stigli do Dunava i skrenuli crnim putem između topola kraj reke.
- U ovo vreme najbolje radi. - progovori Radul, drhteći od pecaroškog nestrpljenja. - Sad ćemo da zabacimo udice. Ako do deset, pola jedanaest ne udari, vraćamo se kući. Šta kažeš?
- Dobro, ako tako treba. - složi se Ivan, a u sebi pomisli: "Četiti sata ću morati da ga trpim."
- To zavisi od ribe. Da ti nameštam štap?
- Ne, ne! - samo mu je to falilo. - Nema potrebe, ti pecaj. Prošetaću okolo, mada nema šta da se vidi.
- Ne razumem kako neko ne ume da uživa u divljini.
- Bezobrazan si. Šta, sad svi treba da volimo ribolov? - odbrusi Ivan. I mnogo toga je još hteo da mu kaže, da se posvađa s njim, ali zaćuta. Bio je samo gost.
Dok je Radul vadio opremu iz kombija, Ivan se već udaljavao koračajući obalom, kroz mulj i šljunak. Povremeno bi se zaustavio, posmatrajući čas topole, čas reku, čas brdo odakle su došli. Odavde se vatre preko reke nisu videle, samo se dim iznad drveća plavio. Više nije razmišljao. Samo je hodao i lagano se smirivao. Sunce na zalasku bacalo je slabu svetlost. Zagledan u vodu, skoro da požele da se okupa. Onda podiže pogled.
Bože! To je bilo to... ona! Gola, skroz gola... i lepa. Ivan zastade. Ona je bila. Danče, lepa i luda. Luda i lepa, bela i mokra. Bila mu je leđima okrenuta, stajala je do članaka u reci, trljala je grudi rukama i nešto je pevušila. Oduzet, Ivan nije znao kako da postupi. Instinkt mu je govorio da ona ne teba da ga vidi, iako je želeo nešto drugo. Šta drugo? Užasnuo se. Krišom i lagano, korak po korak, počeo je da se povlači unazad, ka bregu, ne skidajući pogled s nje.
I onda se ona okrenula.
Videla ga je, ali nije vrisnula, čak nije prestala ni da peva.
Posle je krenula prema njemu, a on čak nije uspeo ni da pobegne.
- Šta se desilo? - dočekao ga je Radul. - Izgledaš preplašeno... Da nisi video zmiju?
- Ne. Pozlilo mi je od vrućine. Hteo bih da se vratimo.
- Baš ste vi, gradski momci, nežni. Sve vam smeta. Ajde, idemo. Riba ionako ne radi.
Smrkavalo se. To je bilo dobro. U mraku, Radul nije mogao da vidi zakrvavljene oči i dušu Ivanovu.
S druge strane reke, vatre nisu prestajale. Gorela je već sama zemlja.
....