Odmah na početku da se razumemo jednu stvar – suprotno od pristojnosti nije nepristojnost.
Suprotno od pristojnosti je iskrenost.
Sedim ušuškan u svoj penjoar, pijuckam kafu, slušam Diannu Krall i pitam se, kako je došlo do ovoga.
Spadam u ljude kojima je većina „običnih“ ljudi dosadna, neinspirativna i ljude sam oduvek nekako delio na kreativne i na obične, pri čemu ove druge smatram (oprostite na iskrenosti) nižom vrstom.
Ipak, u mom životu, mogu to slobodno da kažem, ta niža vrsta me je pobedila. Posle nekoliko fatalnih udaraca tešio sam se da jedan poraz ne znači i izgubljen rat ali, moja usamljenost i izopštenost iz društva govori da je taj rat definitivno i ipak izgubljen.
Dok sam bio mlađi, trebalo je malo više vremena da prođe pa da shvatim da su neki ljudi zapravo veoma dosadni i da se oni zapravo druže sa mnom, a ne ja sa njima.
A onda je došao internet. Famozne „društvene mreže“ u čijem sam tkanju od početka učestvovao i načinio neke od prvih čvorova.
Internet i razne diskusione grupe, forumi, čatovi, bili su nova pluća za sve nas osobenjake, asocijalne, sociopate, ludake i večitu decu prepunu znanja i mudrosti iz ko zna koliko prethodnih života.
Svi mi koji smo prezirali ta svakodnevna foliranja i dobardanisanja, sve te idiotske priče o vremenu i sve te usiljene osmehe, konačno smo se pronašli. Internet je bio naš, da konačno progovorimo o pravim stvarima, o stvarima koje su sve zanimale a niko uživo nije smeo da ih pita, jer od pristjnih ljudi odavno nisu mogli da očekuju i prave odgovore.
Stvarnost se podelila na dve polovine : onu prostojnu ( sa svim alatkama i maskama kojima se ljudi laži inače svakodnevno služe na poslu smeškajući se kolegama koje nisu birali i koje intimno preziru, kod kuće i za stolom sa nezahvalnom dečurlijom, promašenim supružnicima. Sa nasmejanim komšilukom koji se međusobno mrzi i ogovara čim se zatvore vrata, sa čitavom i raznobojnom lepezom licemerja) i na onu suprotnu, iskrenu koliko god se može i prema sebi i prema drugima.
Ova druga, iskrena polovina, veoma je brzo počela da preteže i ljude više nisam delio na višu i nižu vrstu, već na ljude sa neta i one koji nisu na netu.
Kasnije su se i oni ljudi koji nisu na netu, polako priključivali i njih si mogao da prepoznaš po tome što su net zvali „internet“ , a onima koji su se priključili poslednji, sada su puna usta „društvenih mreža“.
No, mogao bih satima da pričam o divnom i uzbudljivom vremenu kada su forumi zujali kao košnice, kada je vrcalo od ideja i smeha, kada se spavalo samo po tri sata kako bi što pre opet zaronili u taj divni matrix.
Ipak, sećam se i momenta kada sam se zapitao da li neko kontroliše sve to.
To se desilo kada su se niotkuda, u sred tih foruma, pojavili neki ljudi koji su počeli da celu tu grupu iskrenih i razuzdanih kreativaca vraćaju nazad u klupe i da im udaraju packe pristojnog ponašanja. U početku smo mislili da je u pitanju nekakva šala, ipak ne - počela su famozna banovanja, poeni, kazne i upozorenja.
Niko nije znao ko ih je tu postavio, ali je nekakava piramida svakako postojala. Nekome je bilo u interesu da se i internet drži pod kontrolom, te da se pod izgovorom pristojnosti, stvari vrate na istu onu „raznobojnu lepezu licemerja“ gde će „diskutantima“ biti dozvoljeno da diskutuju, ali dozirano i u granicama pristojnosti.
Granice? Dozvole? Uvek me je interesovalo ko to zapravo uspostavlja. Ko odlučuje šta je pristojnost a šta nije isl.
Da bi mi posle nekog vremena postalo jasno, da su zapravo ljudi sami takvi, te da im ne treba nikakva piramida. Ona ista grupa ljudi za koju sam shvatio da su tu zbog mene, sada je postala virtuelna. Uplašeni od slobode, od iskrenosti, njima smo mi (ludaci, genijalci, osobenjaci i sociopate) bili izvor zabave ali, samo do one tačke koju su mogli da idrže. Preko te tačke rado su vadili (najpre lenjire i tanke simpatične školske prutiće, a potom i) toljage, bičeve i usrane motke.
Taj isti soj pristojnih ljudi radio je to „za naše dobro“.
Da nas upristoje. Da se naučimo redu. Onom redu u kojemu su sami životarili svojim dosadnim životima. A i da ih zbog toga pohvali neko sa vrha piramide (danas sam sklon da na tom vrhu piramide stoje zapravo razne „službe“, te da za njih rade ovi pristojni aparatčici možda čak i nesvesni toga )
Sistem pristojnosti (laži i vlasti) koji kao da je jedno vreme pustio da vidi „šta ima tamo na tom internetu..“, a potom se sabrao i shvatio da je to jedno mesto gde se kuva istina, pa u skladu s tim požurio da na sve potrebne tačke rasporedi svoje kučiće, ulizice, poltrone a bogami i one ucenjene, koji su ko zna šta i kako i kada zabrljali, pa sada moraju da ćoškare i glume policajce u civilu i to za džabe, dok vrh tojest piramide ne kaže „ajde sad je dosta, slobodan/slobodna si..briši kući, i vodi računa šta radiš ubuduće“
Sam vrh piramide mi je oduvek bio jasan. Ko ne želi kntrolu od države (i usluge koje država zauzvrat pruža, asfaltirane puteve, kanalizaciju zdravstvo isl..) eno mu šuma pa nek izvoli nek se tarzaniše.
Ali mi jedno vreme nisu bili jasni ti „dobrovoljci“ koji se na forumima javljaju da benevolentno udaraju recke i packe drugim ljudima, a sve „za njihovo dobro“.
Ko su ti ljudi?
Da li su ih to roditelji previše tukli ?
Da li se toliko plaše istine? Haosa? Višeumlja? O čemu se radi tu..
Pošto sada znam da je upravo ta grupa ljudi glavni krivac za smrt foruma, posebno bih obratio pažnju na nju.
Jedan deo te grupe svesno i voljno radi taj posao. Oni veruju u red. Oni veruju u pristojnost. Nihov glavni argument je „šta bi bilo kad bi svako radio šta hoće“ (i njih lično ovom prilikom pozdravljaju Mao Ce Dung, Staljin i slični šampioni koji su zarad te iste ideje poslali desetine miliona ljudi u smrt, a da nisu trepnuli). Oni to rade iz uverenja i ljubavi prema forumima. Oni toliko vole sve to da će oduševljeno pristati da rade bilo šta, što bi doprinelo očuvanju foruma, pa makar to bil oi čišćenje wc-ova, za početak, a posle..ko zna..
Drugi deo te grupe je posebno interesantan.
U tu grupu spadaju oni koji na forumu učestvuju pristojno dozirano i pribrano, nit su vamo nit su tamo, nit smrde nit mirišu, ali čim se opuste u pirvatnoj prepisci, onda se od Dr Džekila odjednom pojavi Mr Hajd, pa od pristojnih muškaraca saznaš „ da su sve one tamo odroni i isfrustrirani gabori i“, a od pristojnih žena, već na drugoj Skajp seansi gledaš kako iz guzice vadie japanske kuglice.
I upravo ta grupa ljudi kriva je za smrt foruma.
Iskrenost je dete koje želi da zaviri u zatvorenu fijoku i, ako ga previše često lupiš po prstima, ono će ili dobiti strah od fijoke, ili će naprosto otići.
Pristojnost je očuvanje forme. Foruma kao forme, ljušture. Papirnatog zmaja kojem više niko ne drži konac, već se ovaj zakačio za epolete onih čuvara foruma koji se nadaju da vetar neće biti suvuše jak, plašeći se istovremeno da će ostati jedini koji i dalje gledaju u nebo.
Suprotno od pristojnosti je iskrenost.
Sedim ušuškan u svoj penjoar, pijuckam kafu, slušam Diannu Krall i pitam se, kako je došlo do ovoga.
Spadam u ljude kojima je većina „običnih“ ljudi dosadna, neinspirativna i ljude sam oduvek nekako delio na kreativne i na obične, pri čemu ove druge smatram (oprostite na iskrenosti) nižom vrstom.
Ipak, u mom životu, mogu to slobodno da kažem, ta niža vrsta me je pobedila. Posle nekoliko fatalnih udaraca tešio sam se da jedan poraz ne znači i izgubljen rat ali, moja usamljenost i izopštenost iz društva govori da je taj rat definitivno i ipak izgubljen.
Dok sam bio mlađi, trebalo je malo više vremena da prođe pa da shvatim da su neki ljudi zapravo veoma dosadni i da se oni zapravo druže sa mnom, a ne ja sa njima.
A onda je došao internet. Famozne „društvene mreže“ u čijem sam tkanju od početka učestvovao i načinio neke od prvih čvorova.
Internet i razne diskusione grupe, forumi, čatovi, bili su nova pluća za sve nas osobenjake, asocijalne, sociopate, ludake i večitu decu prepunu znanja i mudrosti iz ko zna koliko prethodnih života.
Svi mi koji smo prezirali ta svakodnevna foliranja i dobardanisanja, sve te idiotske priče o vremenu i sve te usiljene osmehe, konačno smo se pronašli. Internet je bio naš, da konačno progovorimo o pravim stvarima, o stvarima koje su sve zanimale a niko uživo nije smeo da ih pita, jer od pristjnih ljudi odavno nisu mogli da očekuju i prave odgovore.
Stvarnost se podelila na dve polovine : onu prostojnu ( sa svim alatkama i maskama kojima se ljudi laži inače svakodnevno služe na poslu smeškajući se kolegama koje nisu birali i koje intimno preziru, kod kuće i za stolom sa nezahvalnom dečurlijom, promašenim supružnicima. Sa nasmejanim komšilukom koji se međusobno mrzi i ogovara čim se zatvore vrata, sa čitavom i raznobojnom lepezom licemerja) i na onu suprotnu, iskrenu koliko god se može i prema sebi i prema drugima.
Ova druga, iskrena polovina, veoma je brzo počela da preteže i ljude više nisam delio na višu i nižu vrstu, već na ljude sa neta i one koji nisu na netu.
Kasnije su se i oni ljudi koji nisu na netu, polako priključivali i njih si mogao da prepoznaš po tome što su net zvali „internet“ , a onima koji su se priključili poslednji, sada su puna usta „društvenih mreža“.
No, mogao bih satima da pričam o divnom i uzbudljivom vremenu kada su forumi zujali kao košnice, kada je vrcalo od ideja i smeha, kada se spavalo samo po tri sata kako bi što pre opet zaronili u taj divni matrix.
Ipak, sećam se i momenta kada sam se zapitao da li neko kontroliše sve to.
To se desilo kada su se niotkuda, u sred tih foruma, pojavili neki ljudi koji su počeli da celu tu grupu iskrenih i razuzdanih kreativaca vraćaju nazad u klupe i da im udaraju packe pristojnog ponašanja. U početku smo mislili da je u pitanju nekakva šala, ipak ne - počela su famozna banovanja, poeni, kazne i upozorenja.
Niko nije znao ko ih je tu postavio, ali je nekakava piramida svakako postojala. Nekome je bilo u interesu da se i internet drži pod kontrolom, te da se pod izgovorom pristojnosti, stvari vrate na istu onu „raznobojnu lepezu licemerja“ gde će „diskutantima“ biti dozvoljeno da diskutuju, ali dozirano i u granicama pristojnosti.
Granice? Dozvole? Uvek me je interesovalo ko to zapravo uspostavlja. Ko odlučuje šta je pristojnost a šta nije isl.
Da bi mi posle nekog vremena postalo jasno, da su zapravo ljudi sami takvi, te da im ne treba nikakva piramida. Ona ista grupa ljudi za koju sam shvatio da su tu zbog mene, sada je postala virtuelna. Uplašeni od slobode, od iskrenosti, njima smo mi (ludaci, genijalci, osobenjaci i sociopate) bili izvor zabave ali, samo do one tačke koju su mogli da idrže. Preko te tačke rado su vadili (najpre lenjire i tanke simpatične školske prutiće, a potom i) toljage, bičeve i usrane motke.
Taj isti soj pristojnih ljudi radio je to „za naše dobro“.
Da nas upristoje. Da se naučimo redu. Onom redu u kojemu su sami životarili svojim dosadnim životima. A i da ih zbog toga pohvali neko sa vrha piramide (danas sam sklon da na tom vrhu piramide stoje zapravo razne „službe“, te da za njih rade ovi pristojni aparatčici možda čak i nesvesni toga )
Sistem pristojnosti (laži i vlasti) koji kao da je jedno vreme pustio da vidi „šta ima tamo na tom internetu..“, a potom se sabrao i shvatio da je to jedno mesto gde se kuva istina, pa u skladu s tim požurio da na sve potrebne tačke rasporedi svoje kučiće, ulizice, poltrone a bogami i one ucenjene, koji su ko zna šta i kako i kada zabrljali, pa sada moraju da ćoškare i glume policajce u civilu i to za džabe, dok vrh tojest piramide ne kaže „ajde sad je dosta, slobodan/slobodna si..briši kući, i vodi računa šta radiš ubuduće“
Sam vrh piramide mi je oduvek bio jasan. Ko ne želi kntrolu od države (i usluge koje država zauzvrat pruža, asfaltirane puteve, kanalizaciju zdravstvo isl..) eno mu šuma pa nek izvoli nek se tarzaniše.
Ali mi jedno vreme nisu bili jasni ti „dobrovoljci“ koji se na forumima javljaju da benevolentno udaraju recke i packe drugim ljudima, a sve „za njihovo dobro“.
Ko su ti ljudi?
Da li su ih to roditelji previše tukli ?
Da li se toliko plaše istine? Haosa? Višeumlja? O čemu se radi tu..
Pošto sada znam da je upravo ta grupa ljudi glavni krivac za smrt foruma, posebno bih obratio pažnju na nju.
Jedan deo te grupe svesno i voljno radi taj posao. Oni veruju u red. Oni veruju u pristojnost. Nihov glavni argument je „šta bi bilo kad bi svako radio šta hoće“ (i njih lično ovom prilikom pozdravljaju Mao Ce Dung, Staljin i slični šampioni koji su zarad te iste ideje poslali desetine miliona ljudi u smrt, a da nisu trepnuli). Oni to rade iz uverenja i ljubavi prema forumima. Oni toliko vole sve to da će oduševljeno pristati da rade bilo šta, što bi doprinelo očuvanju foruma, pa makar to bil oi čišćenje wc-ova, za početak, a posle..ko zna..
Drugi deo te grupe je posebno interesantan.
U tu grupu spadaju oni koji na forumu učestvuju pristojno dozirano i pribrano, nit su vamo nit su tamo, nit smrde nit mirišu, ali čim se opuste u pirvatnoj prepisci, onda se od Dr Džekila odjednom pojavi Mr Hajd, pa od pristojnih muškaraca saznaš „ da su sve one tamo odroni i isfrustrirani gabori i“, a od pristojnih žena, već na drugoj Skajp seansi gledaš kako iz guzice vadie japanske kuglice.
I upravo ta grupa ljudi kriva je za smrt foruma.
Iskrenost je dete koje želi da zaviri u zatvorenu fijoku i, ako ga previše često lupiš po prstima, ono će ili dobiti strah od fijoke, ili će naprosto otići.
Pristojnost je očuvanje forme. Foruma kao forme, ljušture. Papirnatog zmaja kojem više niko ne drži konac, već se ovaj zakačio za epolete onih čuvara foruma koji se nadaju da vetar neće biti suvuše jak, plašeći se istovremeno da će ostati jedini koji i dalje gledaju u nebo.
