Otvaram kapiju i Žgebonja se hitro provlači između betonskog stuba i metalnog okvira dvorišnih vrata. U nerednom trenutku obeležava kamenčinu pored kontejnera i prelazi na drvo. Saginjem se, prikačinjem uzicu na metalni prsten ogrlice. Odvlačim ga od lišća u koje je zagnjurio malu belu njušku.
„Idemo Prase, požuri“, govorim mu i cimam uzicu.
Teo zna da u ovoj varijanti ne može da gnjuri po lišću između drvoreda. Vraća se na asfalt i trči ispred mene. Povodac se izvlači i uvlači nalik gajtanu na usisivaču i dozvoljava mu da se odalji nekoliko metara. Ne pokušavam da mu stavim do znanja da sam alfa u ovom našem malom čoporu. Tu sam samo da pazim na njega, jer Prasac u zanosu šetnje pokazuje znake suženja kučeće svesti.
„Braaavo!“, hvalim ga dok đubri biljku izniklu iz trotoara. „Nema drugog objašnjenja nego da ga biljke nekako pozivaju da se pokaki po njima“, potvrđujem u sebi.
Ne skupljam za njim. Delimično zbog gladne biljke, delom zato što ne želim da ljudi koji preturaju po kontejneru nabasaju i na Teov minuli rad, a delom zato što još nisam na odgovarajućem civilizacijskom nivou nosača-kese-predviđene-za-ovakve-situacije. Teo, iako ekološki očigledno osvešćen, ponekad u neizdržu komšijama ostavlja poklon pored kapije. Dok se Patkonji pogled gubi negde u daljini ja se pravim da smo zastali jer mu vezujem povodac. Propadam od stida u zemlju. Požurujem saučesnika u eko prekršaju i bežimo sa lica mesta, ja sa izvesnom dozom „brejking d lou“ raspoloženja, on sa očiglednim olakšanjem.
Pokušava da me uhvati nespremnog i naglo kidiše ulevo.
Na vreme ga sprečavam da obeleži kamenu česmu koja se proteže dužinom jedne od ograda. Na česmi, odavno van funkcije, metalnim slovima neimar iskazuje ljubav prema zavičaju.
Hitamo uzbrdo, par puta zastajemo i na vrhu ulice nas, sa desne strane, iza kapije čeka belgijski ovčar. Teo ne mari naročito za njega, žuri mu se, često i ljubomoriše. Ja ga ipak dovlačim do kapije, u vidu neke vrste terapije resocijalizacije koju već godinama primenjujem na mog nikad-pravilno-socijalizovanog maltezera. Belgijanac pribija telo uz ogradu i izbacuje jednu šapu kroz otvor između šipki. Mazim ga, češkam i pričam mu nešto nepovezano bebećim govorom a on se topi i gricka mi ruku.
„Ćao! Vidimo se sutra!“, pozdravljam ga i primećujem široki osmeh na svom licu.
Sledi zapušteno rastinje duž obdaništa u koje sam išao samo oko mesec dana. Kažu da nisu mogli da me odvoje od moje najbolje-babe-na-svetu.
Sa desne strane na nas laju nemački ovčar i mali mešanac sa šarama indijanskog konja. Ovčar besno kidiše na kapiju a mešanac se uglavnom popne na betonsko uzvišišenje pored ograde, kako bi bio na visini situacije. Cokćem i pozdravljam i jednog i drugog. Već godinama odbijaju da se sprijatelje sa nama.
Stižemo do dna ulice i skrećemo desno. „Ne idemo levo, idemo odmah kući, hladno je, smrznućeš se“, objašnjavam. Beli se ne buni, žurno obeležava ugao dve ulice a zatim kapiju iza koje ga ponekad čeka Mrvica, po pasmini mala čivava a po karakteru tasmanijski džavol.
Još nekoliko pročitanih i ostavljenih poruka. Cokćem i iz otvora jedne od kapija njušku promalja jazavičar. Trese se i od sreće piški.
„Zbog toga sam morao da ga iz stana premestim napolje, u kućicu. Kad god ga pomaziš on se upiški“, objasnio mi je jednom njegov gazda.
Mazim ga po oštroj, neurednoj dlaci koliko mi to uski otvor kapije dozvoljava i dajem mu parčence Dentastiksa, droge za kučiće.
Penjemo se uzbrdo, sećamo se velikog belog Argentinca, prolazimo pored metalnog natpisa o zavičajnom Užicu, gledamo sa desne strane ne bi li videli crnu pudlicu i ubrzo stižemo na polazište.
„Idemo da peremo guzu“, obaveštavam ga i otključavam kapiju.
„Idemo Prase, požuri“, govorim mu i cimam uzicu.
Teo zna da u ovoj varijanti ne može da gnjuri po lišću između drvoreda. Vraća se na asfalt i trči ispred mene. Povodac se izvlači i uvlači nalik gajtanu na usisivaču i dozvoljava mu da se odalji nekoliko metara. Ne pokušavam da mu stavim do znanja da sam alfa u ovom našem malom čoporu. Tu sam samo da pazim na njega, jer Prasac u zanosu šetnje pokazuje znake suženja kučeće svesti.
„Braaavo!“, hvalim ga dok đubri biljku izniklu iz trotoara. „Nema drugog objašnjenja nego da ga biljke nekako pozivaju da se pokaki po njima“, potvrđujem u sebi.
Ne skupljam za njim. Delimično zbog gladne biljke, delom zato što ne želim da ljudi koji preturaju po kontejneru nabasaju i na Teov minuli rad, a delom zato što još nisam na odgovarajućem civilizacijskom nivou nosača-kese-predviđene-za-ovakve-situacije. Teo, iako ekološki očigledno osvešćen, ponekad u neizdržu komšijama ostavlja poklon pored kapije. Dok se Patkonji pogled gubi negde u daljini ja se pravim da smo zastali jer mu vezujem povodac. Propadam od stida u zemlju. Požurujem saučesnika u eko prekršaju i bežimo sa lica mesta, ja sa izvesnom dozom „brejking d lou“ raspoloženja, on sa očiglednim olakšanjem.
Pokušava da me uhvati nespremnog i naglo kidiše ulevo.
Na vreme ga sprečavam da obeleži kamenu česmu koja se proteže dužinom jedne od ograda. Na česmi, odavno van funkcije, metalnim slovima neimar iskazuje ljubav prema zavičaju.
Hitamo uzbrdo, par puta zastajemo i na vrhu ulice nas, sa desne strane, iza kapije čeka belgijski ovčar. Teo ne mari naročito za njega, žuri mu se, često i ljubomoriše. Ja ga ipak dovlačim do kapije, u vidu neke vrste terapije resocijalizacije koju već godinama primenjujem na mog nikad-pravilno-socijalizovanog maltezera. Belgijanac pribija telo uz ogradu i izbacuje jednu šapu kroz otvor između šipki. Mazim ga, češkam i pričam mu nešto nepovezano bebećim govorom a on se topi i gricka mi ruku.
„Ćao! Vidimo se sutra!“, pozdravljam ga i primećujem široki osmeh na svom licu.
Sledi zapušteno rastinje duž obdaništa u koje sam išao samo oko mesec dana. Kažu da nisu mogli da me odvoje od moje najbolje-babe-na-svetu.
Sa desne strane na nas laju nemački ovčar i mali mešanac sa šarama indijanskog konja. Ovčar besno kidiše na kapiju a mešanac se uglavnom popne na betonsko uzvišišenje pored ograde, kako bi bio na visini situacije. Cokćem i pozdravljam i jednog i drugog. Već godinama odbijaju da se sprijatelje sa nama.
Stižemo do dna ulice i skrećemo desno. „Ne idemo levo, idemo odmah kući, hladno je, smrznućeš se“, objašnjavam. Beli se ne buni, žurno obeležava ugao dve ulice a zatim kapiju iza koje ga ponekad čeka Mrvica, po pasmini mala čivava a po karakteru tasmanijski džavol.
Još nekoliko pročitanih i ostavljenih poruka. Cokćem i iz otvora jedne od kapija njušku promalja jazavičar. Trese se i od sreće piški.
„Zbog toga sam morao da ga iz stana premestim napolje, u kućicu. Kad god ga pomaziš on se upiški“, objasnio mi je jednom njegov gazda.
Mazim ga po oštroj, neurednoj dlaci koliko mi to uski otvor kapije dozvoljava i dajem mu parčence Dentastiksa, droge za kučiće.
Penjemo se uzbrdo, sećamo se velikog belog Argentinca, prolazimo pored metalnog natpisa o zavičajnom Užicu, gledamo sa desne strane ne bi li videli crnu pudlicu i ubrzo stižemo na polazište.
„Idemo da peremo guzu“, obaveštavam ga i otključavam kapiju.
