Književni panađur , nije sajam blaga , kako bi rekao srpski domaćin za stoku - već knjiga , a to zna i čuveni Stojković , koji basariše . Šta basariše , e to u celosti biće na književnom panađuru prezentovano čitalačkom knjževnom publikumu ! Ovde može se tek po koji brk , čitalački omrsiti o ekskluzivnim tračevima , doduše datih u knjževnoj formi , za koju se ne može reći da poseduje skladan tekst u odnosu na margine - jerbo bavi se prezimenom , koje se može učiniti nekom da je nacionalno dobro , jerbo nije baš bilo na marginama prošlovekovnih događaja , pa da utuži zbog klevete , mislim ako je književna istina predaleko otišla i zašla u klevete i laži . A ono opet , ovo se štampa , pa može da bude to književna istina iskopana iz realnih događaja !
Bilo kako bilo , to književno iznenađenje , svakako je otkrovenje za mnogi publikum , koje se piše kao :
Andrić i pčele
Tačno je da me je tokom Prvog svetskog rata Austrougarska monarhija na izvesno vreme strpala u mardelj, a potom oterala u podnošljivu konfinaciju, ali ne zaboravite, Stojkoviću, rekao je Andrić, da sam ja u vremenu o kome govorimo de iure i de facto bio terorista, intimni, nešto manje eksponirani, prijatelj ubice austrougarskog prestolonaslednika i da smo Princip i ja & Co u Austrougarskoj bili ono što su danas u Nemačkoj Andreas Bader i Ulrike Majnhof, možda čak i nešto gore - i da bih, da sam danas ono što sam u ono vreme bio, dakle terorista - zauvek zaglavio na Golom otoku, a možda i na nekom gorem mestu.
A najverovatnije bih bio likvidiran po kratkom postupku, rekao je Andrić, da bi potom, u nešto višem registru, rekao da se njemu u životu apsolutno sve isplatilo - čak i tuberkuloza, čak i terorizam - i da mu, ako hoće da bude iskren, uopšte nije jasno zašto je tako teško podnosio život. Tamnovanje u austrougarskom kazamatu, reče potom Andrić, reče Stojković, posle Velikog rata pripisano mi je u zaslugu, moj teroristički dosije stavljen je ad acta, baš kao što su posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti - zbog činjenice da nisam potpisao zloglasni Nedićev Apel srpskom narodu i da tokom okupacije ništa nisam objavljivao, a nisam objavljivao jer mi se moglo i jer sam bio pun para - potpuno zaboravile (i masoni su tu, istini za volju, malo pripomogli) da sam bio kraljevski ambasador, da sam u više navrata ručavao, večeravao i - kako se to u diplomatskom žargonu kaže - srdačno i prijateljski razgovarao sa Hitlerom i Geringom i da sam - ovo je najintrigantnije - komunizam mrzeo iz dubine duše.
Što naravno - rekao je Andrić, onako, en passant, dodade Stojković - oprezan, obziran i uzdržan kakav sam oduvek bio i zauvek ostao, nikada javno nisam rekao.
Zaista, reče Stojković, Andrić nikada nije govorio o politici, ne znam šta mu je bilo tog dana, Andrić u stvari nikada ni o čemu nije govorio, bar ne javno, a pogotovo ne razgovetno, ograničavao se na mumlanje, na "da", "da", "ne", "ne", na "možda", na "verovatno" i kada bi ga recimo - s predumišljajem ili iz nehata upitali, a često su ga zapitkivali - šta mislili o ovom ili onom piscu, Andrić bi s teškom mukom i kroz zube procedio da dati pisac ima lep rukopis, mnogi je naš pisac, reče Stojković, stekao ime, ugled i imetak zahvaljujući tome što je Andrić pohvalio njegov rukopis; konačno, rekao je Stojković, Andrić je govorio suštu istinu, lep rukopis je u pravilu bio (i ostao) najviši domet spisateljske veštine naših pisaca a većina ih se nikada nije vinula ni do čitkog. Stavljen pred svršen čin, upitan za sud o nekom konkretnom romanu, Andrić je diplomatski odgovarao da dati roman krasi - lep, čitak slog. Mnogi su ondašnji romani, reče Stojković, postajali must read i bivali štampani u milionskim tiražima samo zato što se Andrić pohvalno izrazio o - kako se to stručno kaže - knjižnom bloku i skladnom odnosu teksta i margine.
http://104.41.209.122/danasrs/kolumnisti/andric_i_pcele_10.881.html?news_id=321771
Bilo kako bilo , to književno iznenađenje , svakako je otkrovenje za mnogi publikum , koje se piše kao :
Andrić i pčele
Tačno je da me je tokom Prvog svetskog rata Austrougarska monarhija na izvesno vreme strpala u mardelj, a potom oterala u podnošljivu konfinaciju, ali ne zaboravite, Stojkoviću, rekao je Andrić, da sam ja u vremenu o kome govorimo de iure i de facto bio terorista, intimni, nešto manje eksponirani, prijatelj ubice austrougarskog prestolonaslednika i da smo Princip i ja & Co u Austrougarskoj bili ono što su danas u Nemačkoj Andreas Bader i Ulrike Majnhof, možda čak i nešto gore - i da bih, da sam danas ono što sam u ono vreme bio, dakle terorista - zauvek zaglavio na Golom otoku, a možda i na nekom gorem mestu.
A najverovatnije bih bio likvidiran po kratkom postupku, rekao je Andrić, da bi potom, u nešto višem registru, rekao da se njemu u životu apsolutno sve isplatilo - čak i tuberkuloza, čak i terorizam - i da mu, ako hoće da bude iskren, uopšte nije jasno zašto je tako teško podnosio život. Tamnovanje u austrougarskom kazamatu, reče potom Andrić, reče Stojković, posle Velikog rata pripisano mi je u zaslugu, moj teroristički dosije stavljen je ad acta, baš kao što su posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti - zbog činjenice da nisam potpisao zloglasni Nedićev Apel srpskom narodu i da tokom okupacije ništa nisam objavljivao, a nisam objavljivao jer mi se moglo i jer sam bio pun para - potpuno zaboravile (i masoni su tu, istini za volju, malo pripomogli) da sam bio kraljevski ambasador, da sam u više navrata ručavao, večeravao i - kako se to u diplomatskom žargonu kaže - srdačno i prijateljski razgovarao sa Hitlerom i Geringom i da sam - ovo je najintrigantnije - komunizam mrzeo iz dubine duše.
Što naravno - rekao je Andrić, onako, en passant, dodade Stojković - oprezan, obziran i uzdržan kakav sam oduvek bio i zauvek ostao, nikada javno nisam rekao.
Zaista, reče Stojković, Andrić nikada nije govorio o politici, ne znam šta mu je bilo tog dana, Andrić u stvari nikada ni o čemu nije govorio, bar ne javno, a pogotovo ne razgovetno, ograničavao se na mumlanje, na "da", "da", "ne", "ne", na "možda", na "verovatno" i kada bi ga recimo - s predumišljajem ili iz nehata upitali, a često su ga zapitkivali - šta mislili o ovom ili onom piscu, Andrić bi s teškom mukom i kroz zube procedio da dati pisac ima lep rukopis, mnogi je naš pisac, reče Stojković, stekao ime, ugled i imetak zahvaljujući tome što je Andrić pohvalio njegov rukopis; konačno, rekao je Stojković, Andrić je govorio suštu istinu, lep rukopis je u pravilu bio (i ostao) najviši domet spisateljske veštine naših pisaca a većina ih se nikada nije vinula ni do čitkog. Stavljen pred svršen čin, upitan za sud o nekom konkretnom romanu, Andrić je diplomatski odgovarao da dati roman krasi - lep, čitak slog. Mnogi su ondašnji romani, reče Stojković, postajali must read i bivali štampani u milionskim tiražima samo zato što se Andrić pohvalno izrazio o - kako se to stručno kaže - knjižnom bloku i skladnom odnosu teksta i margine.
http://104.41.209.122/danasrs/kolumnisti/andric_i_pcele_10.881.html?news_id=321771