Legnem lepo u sredu uveče u krevet, probudim se jutros i zapucam u Ustanovu, pravo na šalter.
- Eeeeee, al fali potpis od dotičnog X.Y. To da nađeš, pa onda u ponedeljak da se pojaviš.
- Dobro, nije frka - kažem, i razmišljam o tome kako je danas dan dugačak, a ni u petak nemam nekih obaveza, laganica samo, nahvataću ga.
Odem do kancelarije X.Y. Kuc-kuc, pa za kvaku, unutra se šminka zamenica mu, dobar dan-dobar dan, tak'a i tak'a stvar, ja došla po potpis gospodina X.Y.
- Eh, pa nije on tu, a kad će doći, ne znam - kaže Zamenica pirlitajući se pred kružnim džepnim ogledalcetom, ne odvajajući pogled od vlastitog odraza u istom.
- Ništa onda, čekaću ga ispred, pa ako ne naiđe, doći ću i sutra pa ću zauzeti busiju.
Tek tad odvoji pogled od ogledala i tupo mi se zagleda u facu.
- Sutra? Pa sutra je subota. Ne radimo.
- Aaa, ne - veselo ću ja, puna samopouzdanja u vlastiti unutrašnji biološki kalendar - Sutra je petak. Danas četvrtak - sutra petak.
Potpuno neimpresionirana mojim detinjim osmehom, Zamenica okrene monitor računara prema meni, kažiprst krvnički ubode u ono mesto na ekranu dole desno gde stoji napisan datum i ispali jedno kratko i ubitačno: "Petak".
Primaknem glavu, upiljim se u time and date, trepnem par puta da razbistrim oči, opet se upiljim, protrljam oči, pošaljem šaku na speleološku ekspediciju u grotlo vlastite torbe i odatle izbunarim mobilni, pogledam, kad ono i tamo - petak.
Kud se deo četvrtak?
- Juče je bila sreda - promrmljam poluglasno, i nesvesno, naravno, više kao znak čuđenja nego kao tvrdnju ili obaveštenje, jer je poslednje što mi je sad trebalo bilo pozamašno kolutanje očiju gospođ(ic?)e Zamenice.
Pokupim svoje pinkle i zabauljam prema izlazu. Više mi nisu na pameti ni potpis, ni X.Y, ni Važan Događaj u ponedeljak, sve o čemu sam u stanju da razmišljam je misteriozno nestali Četvrtak.
Prebiram po sećanju dane kao užegao pasulj... da vidimo, u ponedeljak sam to i to... u utorak ono... u sredu ovo... I onda sam u sredu legla i zaspala. I probudila se u petak.
Ili je možda juče zaista bio četvrtak, od kojeg sam ja mislila da je sreda.
Ali gde je onda sreda?
U svakom slučaju, negde sam zagubila dan.
Zapucam u Biro za izgubljeno-nađeno. Pronađem adresu u imeniku, ukucam u plan plus, odredim najkraću rutu, i hajd.
Stignem na odredište truckajući se pola sata kroz ulicu M.G, zakrčenu zbog toga što je na njenom donjem kraju, na raskrsnici s ulicom P.T, saobraćaj umesto semafora regulisao pandur. Siđem na pravoj stanici, dođem na pravo mesto - ali ne ugledam pravu zgradu. Između ulaza broj 14 u žutoj, i ulaza broj 18 u zelenoj zgradi, nedostajala je čitava jedna zgrada nepoznate boje.
- Izvinite, Biro za igubljeno- nađeno? - priupitam komunalnu policajku koja se taman tuda šetkala vrebajući ljude koji su izgledali kao da se švercuju u prevozu.
Širok kez joj se razlio licem. Eto prve prilike u karijeri da bude društveno korisna!
- Na pravom ste mestu, to vam je odmah ovde - reče, a zatim se okrenu prema praznini između žute i zelene zgrade teatralno ispružene ruke. Zatim se ukopala u čudu.
- Nema? - zurila je u prostor gde je očekivala da vidi Biro, ne razumevajući šta se dešava.
- Moramo prijaviti izgubljenost Biroa za izgubljeno-nađeno. - rekoh. - I četvrtak pride.
- Četvrtak? - ponovi ona s nerazumevanjem.
- Ili sredu. - rekoh. - Nisam potpuno sigurna koji je dan nestao. Ali jedan svakako fali.
- Gospođo - namršti se komunalka, očito nezadovoljna naglim izletanjem iz vlastite zone komfora, kao i osuješćenošću svog prvog pokušaja da bude društveno korisna. - Ne možete prijaviti izgubljeno ako je Biro za izgubljeno, a i za nađeno, izgubljen.
- Neki način mora da postoji. - bila sam uporna. - Možda, ako se potrudimo, ako potražimo kakve tragove...
- Previše detektivskih romana i jeftinih krimi-serija, gospođo. - odbrusi komunalka u kojoj je nezadovoljstvo počelo da kuva poput kajsija u šerpi za pekmez.
- Ali...
- To se sad malo inatimo i pravimo pametni, a? Kartu na pregled.
Gurnuh ruke u džepove, ali karte ni od korova.
- Imam je, sigurno je imam - rekoh. - Negde je nestala.
- Ne lupajte, gospođo, ne može karta tek tako da nestane.
Tada mi je sinulo.
- Šta ako je izgubljena u četvrtak? I onda ju je neko našao i odneo u Biro za izgubljeno-nađeno?
Bledo me je gledala.
- Shvatate li? Nestao je četvrtak, a u njemu su nestali i moja karta i Biro.
- Vi to mene, gospođo, kanda malko zajebavate? - iz komunalkinih unutrašnjih kuvanih kajsija počeli su da iskaču vreli balončići i da se rasprskavaju na pola metra iznad šerpe.
- Taman posla! Evo, pozovite kolegu koji je juče, u četvrtak, patrolirao ovuda! On sigurno zna nešto o celoj toj zavrzlami.
Hmknula je nepoverljivo, a zatim izvadila motorolu iz futrole. Okrenula je broj, a zatim čekala... i čekala. Muk. Okrenula je drugi broj. S druge strane je zvonilo.
- Vilotijevićka? Reci?
- Alo, ne mogu da dobijem Živkovića.
Par trenutaka se s druge strane ne ču ništa. Onda žamor. A zatim se, kao iz daljine, čulo kako taj neko, ko se Vilotijevićki javio na telefon, dovikuje nekom trećem "Vide li neko Živkovića?" i kako mu nekoliko tih trećih odgovara sa "Ne od juče, trebalo je danas da patrolira..." "U stvari u četvrtak" "Čekaj, a to nije danas?" "Šta je danas?" "Petak" "A kad si ga video?" "Juče, u sredu." "Ali, ako je danas petak..."
Vilotijevićka je stajala nemo, ne trepćući. Ako joj je donedavno pekmez od kajsija kuvao, sad je bio sasut u tegle, zapakovan, ohlađen, naslagan na police prekookeanskog broda i izgubljen na Atlantiku.
- Imamo problem. - promrmljala je u motorolu, ali je gledala u mene.
Klimnula sam glavom, potvrdno.
Moramo naći četvrtak.
- Eeeeee, al fali potpis od dotičnog X.Y. To da nađeš, pa onda u ponedeljak da se pojaviš.
- Dobro, nije frka - kažem, i razmišljam o tome kako je danas dan dugačak, a ni u petak nemam nekih obaveza, laganica samo, nahvataću ga.
Odem do kancelarije X.Y. Kuc-kuc, pa za kvaku, unutra se šminka zamenica mu, dobar dan-dobar dan, tak'a i tak'a stvar, ja došla po potpis gospodina X.Y.
- Eh, pa nije on tu, a kad će doći, ne znam - kaže Zamenica pirlitajući se pred kružnim džepnim ogledalcetom, ne odvajajući pogled od vlastitog odraza u istom.
- Ništa onda, čekaću ga ispred, pa ako ne naiđe, doći ću i sutra pa ću zauzeti busiju.
Tek tad odvoji pogled od ogledala i tupo mi se zagleda u facu.
- Sutra? Pa sutra je subota. Ne radimo.
- Aaa, ne - veselo ću ja, puna samopouzdanja u vlastiti unutrašnji biološki kalendar - Sutra je petak. Danas četvrtak - sutra petak.
Potpuno neimpresionirana mojim detinjim osmehom, Zamenica okrene monitor računara prema meni, kažiprst krvnički ubode u ono mesto na ekranu dole desno gde stoji napisan datum i ispali jedno kratko i ubitačno: "Petak".
Primaknem glavu, upiljim se u time and date, trepnem par puta da razbistrim oči, opet se upiljim, protrljam oči, pošaljem šaku na speleološku ekspediciju u grotlo vlastite torbe i odatle izbunarim mobilni, pogledam, kad ono i tamo - petak.
Kud se deo četvrtak?
- Juče je bila sreda - promrmljam poluglasno, i nesvesno, naravno, više kao znak čuđenja nego kao tvrdnju ili obaveštenje, jer je poslednje što mi je sad trebalo bilo pozamašno kolutanje očiju gospođ(ic?)e Zamenice.
Pokupim svoje pinkle i zabauljam prema izlazu. Više mi nisu na pameti ni potpis, ni X.Y, ni Važan Događaj u ponedeljak, sve o čemu sam u stanju da razmišljam je misteriozno nestali Četvrtak.
Prebiram po sećanju dane kao užegao pasulj... da vidimo, u ponedeljak sam to i to... u utorak ono... u sredu ovo... I onda sam u sredu legla i zaspala. I probudila se u petak.
Ili je možda juče zaista bio četvrtak, od kojeg sam ja mislila da je sreda.
Ali gde je onda sreda?
U svakom slučaju, negde sam zagubila dan.
Zapucam u Biro za izgubljeno-nađeno. Pronađem adresu u imeniku, ukucam u plan plus, odredim najkraću rutu, i hajd.
Stignem na odredište truckajući se pola sata kroz ulicu M.G, zakrčenu zbog toga što je na njenom donjem kraju, na raskrsnici s ulicom P.T, saobraćaj umesto semafora regulisao pandur. Siđem na pravoj stanici, dođem na pravo mesto - ali ne ugledam pravu zgradu. Između ulaza broj 14 u žutoj, i ulaza broj 18 u zelenoj zgradi, nedostajala je čitava jedna zgrada nepoznate boje.
- Izvinite, Biro za igubljeno- nađeno? - priupitam komunalnu policajku koja se taman tuda šetkala vrebajući ljude koji su izgledali kao da se švercuju u prevozu.
Širok kez joj se razlio licem. Eto prve prilike u karijeri da bude društveno korisna!
- Na pravom ste mestu, to vam je odmah ovde - reče, a zatim se okrenu prema praznini između žute i zelene zgrade teatralno ispružene ruke. Zatim se ukopala u čudu.
- Nema? - zurila je u prostor gde je očekivala da vidi Biro, ne razumevajući šta se dešava.
- Moramo prijaviti izgubljenost Biroa za izgubljeno-nađeno. - rekoh. - I četvrtak pride.
- Četvrtak? - ponovi ona s nerazumevanjem.
- Ili sredu. - rekoh. - Nisam potpuno sigurna koji je dan nestao. Ali jedan svakako fali.
- Gospođo - namršti se komunalka, očito nezadovoljna naglim izletanjem iz vlastite zone komfora, kao i osuješćenošću svog prvog pokušaja da bude društveno korisna. - Ne možete prijaviti izgubljeno ako je Biro za izgubljeno, a i za nađeno, izgubljen.
- Neki način mora da postoji. - bila sam uporna. - Možda, ako se potrudimo, ako potražimo kakve tragove...
- Previše detektivskih romana i jeftinih krimi-serija, gospođo. - odbrusi komunalka u kojoj je nezadovoljstvo počelo da kuva poput kajsija u šerpi za pekmez.
- Ali...
- To se sad malo inatimo i pravimo pametni, a? Kartu na pregled.
Gurnuh ruke u džepove, ali karte ni od korova.
- Imam je, sigurno je imam - rekoh. - Negde je nestala.
- Ne lupajte, gospođo, ne može karta tek tako da nestane.
Tada mi je sinulo.
- Šta ako je izgubljena u četvrtak? I onda ju je neko našao i odneo u Biro za izgubljeno-nađeno?
Bledo me je gledala.
- Shvatate li? Nestao je četvrtak, a u njemu su nestali i moja karta i Biro.
- Vi to mene, gospođo, kanda malko zajebavate? - iz komunalkinih unutrašnjih kuvanih kajsija počeli su da iskaču vreli balončići i da se rasprskavaju na pola metra iznad šerpe.
- Taman posla! Evo, pozovite kolegu koji je juče, u četvrtak, patrolirao ovuda! On sigurno zna nešto o celoj toj zavrzlami.
Hmknula je nepoverljivo, a zatim izvadila motorolu iz futrole. Okrenula je broj, a zatim čekala... i čekala. Muk. Okrenula je drugi broj. S druge strane je zvonilo.
- Vilotijevićka? Reci?
- Alo, ne mogu da dobijem Živkovića.
Par trenutaka se s druge strane ne ču ništa. Onda žamor. A zatim se, kao iz daljine, čulo kako taj neko, ko se Vilotijevićki javio na telefon, dovikuje nekom trećem "Vide li neko Živkovića?" i kako mu nekoliko tih trećih odgovara sa "Ne od juče, trebalo je danas da patrolira..." "U stvari u četvrtak" "Čekaj, a to nije danas?" "Šta je danas?" "Petak" "A kad si ga video?" "Juče, u sredu." "Ali, ako je danas petak..."
Vilotijevićka je stajala nemo, ne trepćući. Ako joj je donedavno pekmez od kajsija kuvao, sad je bio sasut u tegle, zapakovan, ohlađen, naslagan na police prekookeanskog broda i izgubljen na Atlantiku.
- Imamo problem. - promrmljala je u motorolu, ali je gledala u mene.
Klimnula sam glavom, potvrdno.
Moramo naći četvrtak.
