Постоје 3 врсте фудбалера-светски познати, континентално познати и локално познати. Ови последњи су углавном или само хероји својих клубова, или у најбољем случају успеју да буду повремени репрезентативци или резерве у најјачим клубовима, с тим да се неки од њих могу уздићи. Ово је прича о њима, који нису били светски познати,(или су бивали потцењивани или неприметни од стране штампе, ако су играли у великим клубовима и репрезентацијама), већина њих нису имали вишемилионске уговоре, па ипак се не може оспорити да су знали да играју фудбал.
Део 1-Серија А
1. Серија А
Некада је Серија А била препуна ових локалних хероја. Захваљујући мултипреносима на Трећем каналу и БК, и касније Пинку, имао сам прилику да уживам у њиховим играма. Набројаћу оне којих се сетим. Многе од њих нећу побројати, а заслужују да буду на овом списку.
Први међу њима је полушпиц Аталанте Кристијано Дони. Дугокосог полушпица сам први пут гледао те 2000. године. До данас Аталанта није нашла бољег од њега. Мада је дебитовао у Серији А у Бреши, у мечу када је Роналдо дебитовао за Интер, и када се Серија А први пут упознала са Дариом Хубнером, у Аталанти је успео да процвета. у 5 година 55 голова на 145 утакмица. У својој најбољој сезони у Серији А, 2001/2, дао је 16 голова на 30 утакмица и обезбедио карту за Светско првенство 2002. где је одиграо 2 утакмице као стартер и наместио гол Бобу Вијерију у поразу од Хрвата. Одиграо је још једну сезону и прешао у Сампдорију. У њој, и касније Мајорци се није снашао и следио је повратак у Аталанту. У прве 2 сезоне по повратку дао је 25 голова у Серији А. И поред тога што је тада имао већ 34 године. Одиграо је још 3 сезоне и у последњој својој сезони, са 12 голова у Серији Б вратио Аталанту у највиши ранг. Тј. у преко 300 утакмица за клуб дао је око 100 голова, гол на свакој трећој утакмици. Енглези су имали Ле Тизијеа, Италијани Донија. Љагу на његову каријеру бацило је хапшење под оптужбама за намештање, заједно са још 17 особа, међу којима и Ђузепе Сињори.
Други међу локалним херојима је Дарио Хубнер. Серија А га је упознала када је дао голчину Интеру на дебију Роналда а ја лично 2000. када је Бреша имала њега и Роберта Бађа у нападу. Сем малог Буде који је био легенда на заласку каријере, ни за кога из те поставе тада нисам чуо. Бонера, који ће касније бити одличан у Парми са млађим Канаваром, 9 година играч Милана и репрезентативац, и Пирло, кога ће свет упознати као једног од најбољих задњих везних после 2000. су тада били 2 клинца непознатих имена. Диана, браћа Филипини, Бакини, итд. све су ми то били странци. Дарио ми је изгледао смешно, набијен, са јарећом брадицом, већ у познијим играчким годинама, тада већ 33 године. Како је тај човек играо. Те године, 17 голова за Брешу, следеће у Пјаћенци, 24 гола и најбољи стрелац Серије А. 41 гол је дао од 33-35 године. Није ни чудо што су навијачи тражили од Трапатонија да Дарио иде на Светско 2002. На крају крајева, барем уместо Делвекија је могао да иде. Следећа сезона још 14 голова за Пјаћенцу, после тога мало утакмица у Анкони и његова Серија А прича је дошла крају. Зашто се Дарио сматра најбољим италијанским нападачем који никада није играо у репрезентацији? Одговор је-зато што је у дресу Бреше и Пјаћенце, за 4 године играња Серије А дао 71 гол. У 121 мечу. Практично гол на свакој другој утакмици. И то све од 30-35 године играња. Шта би било да је раније почео да игра Серију А...
Трећи локални херој је Ђузепе Сињори. Био сам премали да га гледам у Лацију, али довољно велик да га запамтим у Болоњи. 70 голова у плаво црвеном дресу, довео их је до полуфинала купа Уефа 1999, где су поражени од Фејнорда, када су он и Кенет Андерсон чинили сјајан тандем и од 2000-3 био сјајан тандем са још једном локалном легендом Хулиом Крузом. Укупно 188 голова у Серији А.
Четврти локални херој је Хулио Круз. Аргентинац који је сем напада могао да игра и полушпица, за Болоњу је дао 30 голова у 90 мечева, што га је препоручило Интеру. У Интеру је такође био добар, 75 голова у 195 мечева. Каријеру је завршио у Лацију. За Аргентину је играо 22 пута.
За петог локалног хероја изабрао бих тим Кјева из 2001/2. Летећи магарци, тада непознат клуб, за који се једино знало да је у 3 године освојио 3 лиге је био чудо Серије А. Ериберто и Манфредини су чинили чуда по крилима, Еугенио Корини је био италијанска варијанта Герија Мекалистера, пуцао слободњаке, пенале, корнере, и права је штета што је у том периоду имао већ 32 године. Касније је у Палерму играо још боље са 35 година 2005/6 када је Палермо био нови Кјево. Да је био млађи био би стандардан репрезентативац. Тандем Марацина-Коради су отишли у римске клубове, један у Рому, други у Лацио. Симоне Перота је од свих направио најбољу каријеру-прешао је у Рому и тамо играо 10 година стандардног првотимца. Лупатели је бранио за Рому и Фиорентину, Легротаље је прешао у Јувентус.
Шести, мада би требао да буде први на овој листи, и свакако најбољи од свих њих-Антонио ди Натале. Зашто га мећем међу локалне хероје-зато што никада није улазио у конкуренцију за европску или светску награду, или играо у великом клубу. Па ипак, одиграо је 41 утакмицу за Италију и да 11 голова, и на вечној листи најбољих стрелаца Серије А је шести са 208 голова, 18 у Емполију, 190 у Удинезеу. Најбољи је био у периоду 2009-13. У том периоду је 2 пута био први стрелац серије А, са 29 и 28 голова, 2010 и 2011. 2012. и 2013. је дао по 23 гола. Тј. у те 4 године дао је 103 гола у 130 утакмица!
Седми на листи је његов бивши тандем из Емполија, Томазо Роки. У 2 сезоне за Емполи је дао 18 голова у Серији А, што га је препоручило Лацију. За небеско-плаве одиграо је 284 утакмице уз 105 голова за 9 година. После 9 година прешао је у Интер, али тада је већ имао 34-5 година и није оставио дубљи траг. Ипак, може се назвати најбољим Лациовим нападачем након 2004. а најбољи је био у периоду изм. 2004-8 када је за небеско плаве дао 59 голова у Серији А. Успео је да одигра и 3 утакмице за А репрезентацију и још 2 за олимпијски тим.
Осми на листи је Давид Суазо. Нападач који је по потреби могао и крило се слободно може назвати најбољим играчем Каљарија после 2000. За њих је у 102 гола дао у 8 сезона, од тога 40 изм. 2005-7, што га је препоручило Интеру. У њему се није снашао па је позајмљиван Бенфици и Ђенови и на крају је завршио каријеру у Катанији.
Наставак на следећој страници
Део 1-Серија А
1. Серија А
Некада је Серија А била препуна ових локалних хероја. Захваљујући мултипреносима на Трећем каналу и БК, и касније Пинку, имао сам прилику да уживам у њиховим играма. Набројаћу оне којих се сетим. Многе од њих нећу побројати, а заслужују да буду на овом списку.
Први међу њима је полушпиц Аталанте Кристијано Дони. Дугокосог полушпица сам први пут гледао те 2000. године. До данас Аталанта није нашла бољег од њега. Мада је дебитовао у Серији А у Бреши, у мечу када је Роналдо дебитовао за Интер, и када се Серија А први пут упознала са Дариом Хубнером, у Аталанти је успео да процвета. у 5 година 55 голова на 145 утакмица. У својој најбољој сезони у Серији А, 2001/2, дао је 16 голова на 30 утакмица и обезбедио карту за Светско првенство 2002. где је одиграо 2 утакмице као стартер и наместио гол Бобу Вијерију у поразу од Хрвата. Одиграо је још једну сезону и прешао у Сампдорију. У њој, и касније Мајорци се није снашао и следио је повратак у Аталанту. У прве 2 сезоне по повратку дао је 25 голова у Серији А. И поред тога што је тада имао већ 34 године. Одиграо је још 3 сезоне и у последњој својој сезони, са 12 голова у Серији Б вратио Аталанту у највиши ранг. Тј. у преко 300 утакмица за клуб дао је око 100 голова, гол на свакој трећој утакмици. Енглези су имали Ле Тизијеа, Италијани Донија. Љагу на његову каријеру бацило је хапшење под оптужбама за намештање, заједно са још 17 особа, међу којима и Ђузепе Сињори.
Други међу локалним херојима је Дарио Хубнер. Серија А га је упознала када је дао голчину Интеру на дебију Роналда а ја лично 2000. када је Бреша имала њега и Роберта Бађа у нападу. Сем малог Буде који је био легенда на заласку каријере, ни за кога из те поставе тада нисам чуо. Бонера, који ће касније бити одличан у Парми са млађим Канаваром, 9 година играч Милана и репрезентативац, и Пирло, кога ће свет упознати као једног од најбољих задњих везних после 2000. су тада били 2 клинца непознатих имена. Диана, браћа Филипини, Бакини, итд. све су ми то били странци. Дарио ми је изгледао смешно, набијен, са јарећом брадицом, већ у познијим играчким годинама, тада већ 33 године. Како је тај човек играо. Те године, 17 голова за Брешу, следеће у Пјаћенци, 24 гола и најбољи стрелац Серије А. 41 гол је дао од 33-35 године. Није ни чудо што су навијачи тражили од Трапатонија да Дарио иде на Светско 2002. На крају крајева, барем уместо Делвекија је могао да иде. Следећа сезона још 14 голова за Пјаћенцу, после тога мало утакмица у Анкони и његова Серија А прича је дошла крају. Зашто се Дарио сматра најбољим италијанским нападачем који никада није играо у репрезентацији? Одговор је-зато што је у дресу Бреше и Пјаћенце, за 4 године играња Серије А дао 71 гол. У 121 мечу. Практично гол на свакој другој утакмици. И то све од 30-35 године играња. Шта би било да је раније почео да игра Серију А...
Трећи локални херој је Ђузепе Сињори. Био сам премали да га гледам у Лацију, али довољно велик да га запамтим у Болоњи. 70 голова у плаво црвеном дресу, довео их је до полуфинала купа Уефа 1999, где су поражени од Фејнорда, када су он и Кенет Андерсон чинили сјајан тандем и од 2000-3 био сјајан тандем са још једном локалном легендом Хулиом Крузом. Укупно 188 голова у Серији А.
Четврти локални херој је Хулио Круз. Аргентинац који је сем напада могао да игра и полушпица, за Болоњу је дао 30 голова у 90 мечева, што га је препоручило Интеру. У Интеру је такође био добар, 75 голова у 195 мечева. Каријеру је завршио у Лацију. За Аргентину је играо 22 пута.
За петог локалног хероја изабрао бих тим Кјева из 2001/2. Летећи магарци, тада непознат клуб, за који се једино знало да је у 3 године освојио 3 лиге је био чудо Серије А. Ериберто и Манфредини су чинили чуда по крилима, Еугенио Корини је био италијанска варијанта Герија Мекалистера, пуцао слободњаке, пенале, корнере, и права је штета што је у том периоду имао већ 32 године. Касније је у Палерму играо још боље са 35 година 2005/6 када је Палермо био нови Кјево. Да је био млађи био би стандардан репрезентативац. Тандем Марацина-Коради су отишли у римске клубове, један у Рому, други у Лацио. Симоне Перота је од свих направио најбољу каријеру-прешао је у Рому и тамо играо 10 година стандардног првотимца. Лупатели је бранио за Рому и Фиорентину, Легротаље је прешао у Јувентус.
Шести, мада би требао да буде први на овој листи, и свакако најбољи од свих њих-Антонио ди Натале. Зашто га мећем међу локалне хероје-зато што никада није улазио у конкуренцију за европску или светску награду, или играо у великом клубу. Па ипак, одиграо је 41 утакмицу за Италију и да 11 голова, и на вечној листи најбољих стрелаца Серије А је шести са 208 голова, 18 у Емполију, 190 у Удинезеу. Најбољи је био у периоду 2009-13. У том периоду је 2 пута био први стрелац серије А, са 29 и 28 голова, 2010 и 2011. 2012. и 2013. је дао по 23 гола. Тј. у те 4 године дао је 103 гола у 130 утакмица!
Седми на листи је његов бивши тандем из Емполија, Томазо Роки. У 2 сезоне за Емполи је дао 18 голова у Серији А, што га је препоручило Лацију. За небеско-плаве одиграо је 284 утакмице уз 105 голова за 9 година. После 9 година прешао је у Интер, али тада је већ имао 34-5 година и није оставио дубљи траг. Ипак, може се назвати најбољим Лациовим нападачем након 2004. а најбољи је био у периоду изм. 2004-8 када је за небеско плаве дао 59 голова у Серији А. Успео је да одигра и 3 утакмице за А репрезентацију и још 2 за олимпијски тим.
Осми на листи је Давид Суазо. Нападач који је по потреби могао и крило се слободно може назвати најбољим играчем Каљарија после 2000. За њих је у 102 гола дао у 8 сезона, од тога 40 изм. 2005-7, што га је препоручило Интеру. У њему се није снашао па је позајмљиван Бенфици и Ђенови и на крају је завршио каријеру у Катанији.
Наставак на следећој страници