Drugi deo
10.
-Djihaaa Zvezdane...ajmoooooo- cimnu kajasima Bać Grga i fijaker, uz specifičnu škripu kože i drveta, poče da klizi. Noć se polagano spušta a u selu uobičajena tišina uz poneki lavež pasa i zvuka udaljene, tihe muzike iz bircuza na kraju sokaka.
Petar zavaljen, na zadnjem sedištu, zamišljen sa bolnom grimasom na licu, kao da se sa dušom rastaje. Pogled u prazno. Ni reč da prozbori. Tuga!
Gleda to sve starac, dok kamdžijom miluje čilaševa ledja, i razmišlja:
-Šta se desilo? Šta? Šta je krenulo po zlu?- nikako da shvati!?
-Djihaaaaa...
Nekako na polovini sokaka, taman naspram Milicine kuće, starac ispod oka pogleda unazad i uhvati Petrovo žestoko, odrečno trzanje glavom na drugu starnu. Kao opečen...ili kao da je samog djavola, umesto kuće, video.
-Aaaaa...tu smo- pomisli- tu je daklem zapelo???- Tako sam i mislio! Matori lajavi starac...ter'o me djavo? Jezik mi spržio- udari ga talas krivice i jeda. Slomljeno pogrbi ramena razmišljajući:
-Ispraviću ja krivu Drinu...ta valjda će izać' na dobro!?- ni sam ne verujući u ovu pomisao, nastaviše se udaljavati od sela, turskom kaldrmom, sve više i više.
-Vreme je- pomisli- podbode Zvezdana, ovaj djipi u kas i odjednom štranga puče.
-Ooooooooo...namir Zvezdane, ooooooooooo....- fijaker zastade.
-Bogarati i štrangi, kad' nejde, nejde- prozbori a u sebi se šeretski nakezi i zasuče sede brkove.
-Šta bi?- trže se Petar iz svoje dimenzije
-Puče štranga.
-Kako?
-Andrag bi ga znao kako. Valjda dotrajala, k'o i sve od kad' te nema.
-Šta ćemo sad'?
-E šta ćemo, otkud znam- skoči sa sica, pridje konju, pogleda, u sebi pomisli- alal ti vera starino, dobro zasečeno, taman kolko treba- a naglas nastavi- dalje se ne može. Pukla je popola. Negooooo....- pogleda unazad- Do Pešte nikako, hmmm... al' do sela ćemo stići. Ja ću polako voditi Zvezdana, jedna štranga će poslužiti...a sutra možemo nastaviti put.
-'Em ti sudbinu...tcccccc- tiho prošapta Petar
-Ajmoooo Zvezdane- nešto veselije podviknu starac okrećući fijaker i povede sudbinu nazad.
Čula se samo tiha, vesela melodija zrikavaca.
11.
-Cicoooo....Ciculjkooooooooo..pssssssssst- zaštuca Vasa tihim glasom, jedva ga pola sela čulo, pijano se klateći, čas na jednom, čas na drugom pendžeru. Jedna ruka na ledjima, kao da zapoveda a raspojasan stomak balansira da ne padne. Oči cakle ko fenjeri a jezikom zapliće.
-Ciculjčicičiciceeeeeee....doš'o tvoj dragi!- jedva dovrši tu nježnu misao i kucne tiho po penžderu, umalo ga ne rasu u komadiće.
Iz kuće se začu buka otvaranja prozora i tihi glas:
-Opet si pijan Vaso nesrećo, uncute jedan. Znaš li koje je doba? Ooooo jadna ja s' tobom. Aj' upadaj, idem otključati kapiju.
Istrča do kapije u par koraka, Cica vrtirepka, onako visoka, za glavu višlja od „djuvegije“, tanka, kratko podšišana, šiljastog ali prijatnog lica sa ponekom pegicom. Uhvatiše je „srednje“ godine a osta sama snalazeći se kako je znala i umela. Po koja nadnica i mala baštica koju je marljivo sadila, plevila i kopala behu joj dosta da preživi ova, za nju, teška vremena. Dve-tri koke za malo kajgane i žgoljava kozica da se mlekom omrsi, beše svo njeno blago.
Selom se pričalo, ja u to ne verujem, kako je bila sklona da mnogima pruži „prenoćište“, ko neka frcafoljka, ali narod je takav...čula-kazala, pa od muve naprave magarca i prišiše joj nadimak „vrtirepka“.
-Upadaj- tiho prošapta i saže se napola, prebaci njegovu ruku preko sebe, ne bi li je Vasa zagrlio da ima oslonac dok vata štraftu.
Uvede ga u kuću i skoro baci na krevet a ovaj se izvali onako dijagonalno, jedva pola kreveta dohvati, i istog časa zahrče. Samo mu se go' stomak ritmično podiže i spušta prateći grmljavinu.
-Eee moj Vaso- zastenja jadnica i polako se uvuče pored njega u krevet.
Ni oka da sklopi.
12.
Debelo već prodje ponoć kada se dohvatiše svoje avlije.
Starac raspreže konja i odvede u štalu a Petar mrzovoljno udje u kuću.
Nije mu se spavalo...ma nije mu ni do čega. Ipak onako zamišljen, nesvesno prileže u krevet, obučen...Čovek kao od stene odvaljen a skrhan. Manji od makovog zrna.
Skromna soba, paorskog doma sa dva kreveta, velikim, dvokrilnim šifonjerom i manjim stolom sa četiri stolice na sredini sobe. Na jednoj strani dva uska a visoka prozora a na suprotnom zidu velika ikona Svetog Djordja kako ubija aždaju. U sobi miris sveže opranih krpara, šarenih u svim bojama duge.
-Milica.....ehhhhh moja Milica- nije mu izlazilo iz glave. Sve kombinacije, sva opravdanja ali nikako da shvati. Zar je moguće? Dao bi' ruku za nju. Desnu ruku! Pa zar sa Vasom? Baš sa njim? Ooooooooo Bože...da mi je neko ovo rekao, ne bih verovao.
-Petre sine- začu umirujući glas- odoh da istimarim konja, pogasim fenjere pa u krpe- brzo će zora.
Starac polako izadje sa upaljenim fenjerom i ode u štalu da dovrši započeto.
Za njim izadje sva svetlost.
13.
U neko, već gluvo doba noći zakuca na prozor i tiho, jedva čujno pozove:
-Miliceeee...
U sobi zasvetli škiljava svetlost a zatim se ču škripavo otvaranje prozora.
-Bać Grga? Šta se desilo? Od kud vi?- progovori devojka i pri škiljavom svetlu, vidno otečena od plača. Kao da oka nije sklopila noćima.
-Milice dete, mor'o sam doć'- zamuca starac tražeći pravu reč.
-Šta se desilo sa Petrom- zavapi, pokri usta rukama i briznu ponovo u plač.
-Ma u redu je on, nego, šta se to dešava?
-U redu je?- jedva verujući ušima, jer je pomislila na najgore, upita- stvarno je u redu?
-Milo moje dete, Petar spava...nego, koji andrag se desio...govori. Šta se desilo?
-Spava? ON spava?
-Pa da, spava! A što ne bi spav'o u ovo doba?
-Ali...bač Grga, što nije došao...- zastade a sve kombinacije joj proleteše mislima?
-Kako nije došao?- nije mogao da veruje starac.
-Pa lepo! Nije!
-Ma šta pričaš? Krenuo je oko šest popodne kod tebe, ni djavo ga ne bi zadrž'o.
-Koooood meeeeeneee?- sad' ona nije mogla da veruje.
-Da, a kod koga bi drugo?
-Ali nije stigao do mene...čekala sam do ponoći- ponovo suze potekoše.
-Nije stigao? To ne moš' biti?
-Ček, ček...- kao oparena, trže se Milica- pa kod mene je oko šest bio Vasa i ja sam ga gadno navoštila!!! Skoro sam ga šutnula do bircuza, i onako tamo provodi svako veče.
-Šta reče?...Hm..hm..-starcu proradiše klikeri- čekaj odavde ide Vasa tamo....ahaaaaa....a odande ide Petar....pa da! Pa oni su se sreli!
-Jojjjjj bać Grga, tako jeeeeee- sve joj se u trenutku sklopi- mora da je Vasa onako besan nešto lanuo a Petar, već kakav je ponosan, mora da je.....pa daaaaaaaaa- ulazite u kuću. Odma'!- iz ovih reči izbi sva odlučnost i spemnost. Ovoooo će neko platiti!
Starac udje u prijatno nameštenu sobu u kojoj se osećao dah ženske ruke. To mu je uvek falilo u njihovoj kući.
-Kud' sam ti rek'o...sve sam ja kriv- nastavi kao krivac klimajući glavom levo desno.
-Ma neeeeeeee. Krivac je neko drugi. Tačno znam ko je to- uteši ga devojka.
-Nego ovako. Vi će te kod Cice vrtirepke iz ovih stopa. Ne bila ja Ja, ako krivac nije tamo i rećićete sledeće. Dobro slušajte šta ću reć'! A ja...a ja idem kod Vasine majke.
Potanko mu iznese plan u najsitnije detalje.
Ne bih rek'o da mi se čini...al' sova se više ne čuje!
Nastavice se...
10.
-Djihaaa Zvezdane...ajmoooooo- cimnu kajasima Bać Grga i fijaker, uz specifičnu škripu kože i drveta, poče da klizi. Noć se polagano spušta a u selu uobičajena tišina uz poneki lavež pasa i zvuka udaljene, tihe muzike iz bircuza na kraju sokaka.
Petar zavaljen, na zadnjem sedištu, zamišljen sa bolnom grimasom na licu, kao da se sa dušom rastaje. Pogled u prazno. Ni reč da prozbori. Tuga!
Gleda to sve starac, dok kamdžijom miluje čilaševa ledja, i razmišlja:
-Šta se desilo? Šta? Šta je krenulo po zlu?- nikako da shvati!?
-Djihaaaaa...
Nekako na polovini sokaka, taman naspram Milicine kuće, starac ispod oka pogleda unazad i uhvati Petrovo žestoko, odrečno trzanje glavom na drugu starnu. Kao opečen...ili kao da je samog djavola, umesto kuće, video.
-Aaaaa...tu smo- pomisli- tu je daklem zapelo???- Tako sam i mislio! Matori lajavi starac...ter'o me djavo? Jezik mi spržio- udari ga talas krivice i jeda. Slomljeno pogrbi ramena razmišljajući:
-Ispraviću ja krivu Drinu...ta valjda će izać' na dobro!?- ni sam ne verujući u ovu pomisao, nastaviše se udaljavati od sela, turskom kaldrmom, sve više i više.
-Vreme je- pomisli- podbode Zvezdana, ovaj djipi u kas i odjednom štranga puče.
-Ooooooooo...namir Zvezdane, ooooooooooo....- fijaker zastade.
-Bogarati i štrangi, kad' nejde, nejde- prozbori a u sebi se šeretski nakezi i zasuče sede brkove.
-Šta bi?- trže se Petar iz svoje dimenzije
-Puče štranga.
-Kako?
-Andrag bi ga znao kako. Valjda dotrajala, k'o i sve od kad' te nema.
-Šta ćemo sad'?
-E šta ćemo, otkud znam- skoči sa sica, pridje konju, pogleda, u sebi pomisli- alal ti vera starino, dobro zasečeno, taman kolko treba- a naglas nastavi- dalje se ne može. Pukla je popola. Negooooo....- pogleda unazad- Do Pešte nikako, hmmm... al' do sela ćemo stići. Ja ću polako voditi Zvezdana, jedna štranga će poslužiti...a sutra možemo nastaviti put.
-'Em ti sudbinu...tcccccc- tiho prošapta Petar
-Ajmoooo Zvezdane- nešto veselije podviknu starac okrećući fijaker i povede sudbinu nazad.
Čula se samo tiha, vesela melodija zrikavaca.
11.
-Cicoooo....Ciculjkooooooooo..pssssssssst- zaštuca Vasa tihim glasom, jedva ga pola sela čulo, pijano se klateći, čas na jednom, čas na drugom pendžeru. Jedna ruka na ledjima, kao da zapoveda a raspojasan stomak balansira da ne padne. Oči cakle ko fenjeri a jezikom zapliće.
-Ciculjčicičiciceeeeeee....doš'o tvoj dragi!- jedva dovrši tu nježnu misao i kucne tiho po penžderu, umalo ga ne rasu u komadiće.
Iz kuće se začu buka otvaranja prozora i tihi glas:
-Opet si pijan Vaso nesrećo, uncute jedan. Znaš li koje je doba? Ooooo jadna ja s' tobom. Aj' upadaj, idem otključati kapiju.
Istrča do kapije u par koraka, Cica vrtirepka, onako visoka, za glavu višlja od „djuvegije“, tanka, kratko podšišana, šiljastog ali prijatnog lica sa ponekom pegicom. Uhvatiše je „srednje“ godine a osta sama snalazeći se kako je znala i umela. Po koja nadnica i mala baštica koju je marljivo sadila, plevila i kopala behu joj dosta da preživi ova, za nju, teška vremena. Dve-tri koke za malo kajgane i žgoljava kozica da se mlekom omrsi, beše svo njeno blago.
Selom se pričalo, ja u to ne verujem, kako je bila sklona da mnogima pruži „prenoćište“, ko neka frcafoljka, ali narod je takav...čula-kazala, pa od muve naprave magarca i prišiše joj nadimak „vrtirepka“.
-Upadaj- tiho prošapta i saže se napola, prebaci njegovu ruku preko sebe, ne bi li je Vasa zagrlio da ima oslonac dok vata štraftu.
Uvede ga u kuću i skoro baci na krevet a ovaj se izvali onako dijagonalno, jedva pola kreveta dohvati, i istog časa zahrče. Samo mu se go' stomak ritmično podiže i spušta prateći grmljavinu.
-Eee moj Vaso- zastenja jadnica i polako se uvuče pored njega u krevet.
Ni oka da sklopi.
12.
Debelo već prodje ponoć kada se dohvatiše svoje avlije.
Starac raspreže konja i odvede u štalu a Petar mrzovoljno udje u kuću.
Nije mu se spavalo...ma nije mu ni do čega. Ipak onako zamišljen, nesvesno prileže u krevet, obučen...Čovek kao od stene odvaljen a skrhan. Manji od makovog zrna.
Skromna soba, paorskog doma sa dva kreveta, velikim, dvokrilnim šifonjerom i manjim stolom sa četiri stolice na sredini sobe. Na jednoj strani dva uska a visoka prozora a na suprotnom zidu velika ikona Svetog Djordja kako ubija aždaju. U sobi miris sveže opranih krpara, šarenih u svim bojama duge.
-Milica.....ehhhhh moja Milica- nije mu izlazilo iz glave. Sve kombinacije, sva opravdanja ali nikako da shvati. Zar je moguće? Dao bi' ruku za nju. Desnu ruku! Pa zar sa Vasom? Baš sa njim? Ooooooooo Bože...da mi je neko ovo rekao, ne bih verovao.
-Petre sine- začu umirujući glas- odoh da istimarim konja, pogasim fenjere pa u krpe- brzo će zora.
Starac polako izadje sa upaljenim fenjerom i ode u štalu da dovrši započeto.
Za njim izadje sva svetlost.
13.
U neko, već gluvo doba noći zakuca na prozor i tiho, jedva čujno pozove:
-Miliceeee...
U sobi zasvetli škiljava svetlost a zatim se ču škripavo otvaranje prozora.
-Bać Grga? Šta se desilo? Od kud vi?- progovori devojka i pri škiljavom svetlu, vidno otečena od plača. Kao da oka nije sklopila noćima.
-Milice dete, mor'o sam doć'- zamuca starac tražeći pravu reč.
-Šta se desilo sa Petrom- zavapi, pokri usta rukama i briznu ponovo u plač.
-Ma u redu je on, nego, šta se to dešava?
-U redu je?- jedva verujući ušima, jer je pomislila na najgore, upita- stvarno je u redu?
-Milo moje dete, Petar spava...nego, koji andrag se desio...govori. Šta se desilo?
-Spava? ON spava?
-Pa da, spava! A što ne bi spav'o u ovo doba?
-Ali...bač Grga, što nije došao...- zastade a sve kombinacije joj proleteše mislima?
-Kako nije došao?- nije mogao da veruje starac.
-Pa lepo! Nije!
-Ma šta pričaš? Krenuo je oko šest popodne kod tebe, ni djavo ga ne bi zadrž'o.
-Koooood meeeeeneee?- sad' ona nije mogla da veruje.
-Da, a kod koga bi drugo?
-Ali nije stigao do mene...čekala sam do ponoći- ponovo suze potekoše.
-Nije stigao? To ne moš' biti?
-Ček, ček...- kao oparena, trže se Milica- pa kod mene je oko šest bio Vasa i ja sam ga gadno navoštila!!! Skoro sam ga šutnula do bircuza, i onako tamo provodi svako veče.
-Šta reče?...Hm..hm..-starcu proradiše klikeri- čekaj odavde ide Vasa tamo....ahaaaaa....a odande ide Petar....pa da! Pa oni su se sreli!
-Jojjjjj bać Grga, tako jeeeeee- sve joj se u trenutku sklopi- mora da je Vasa onako besan nešto lanuo a Petar, već kakav je ponosan, mora da je.....pa daaaaaaaaa- ulazite u kuću. Odma'!- iz ovih reči izbi sva odlučnost i spemnost. Ovoooo će neko platiti!
Starac udje u prijatno nameštenu sobu u kojoj se osećao dah ženske ruke. To mu je uvek falilo u njihovoj kući.
-Kud' sam ti rek'o...sve sam ja kriv- nastavi kao krivac klimajući glavom levo desno.
-Ma neeeeeeee. Krivac je neko drugi. Tačno znam ko je to- uteši ga devojka.
-Nego ovako. Vi će te kod Cice vrtirepke iz ovih stopa. Ne bila ja Ja, ako krivac nije tamo i rećićete sledeće. Dobro slušajte šta ću reć'! A ja...a ja idem kod Vasine majke.
Potanko mu iznese plan u najsitnije detalje.
Ne bih rek'o da mi se čini...al' sova se više ne čuje!
Nastavice se...