Imala sam možda nekih pet ili šest godina kada sam je ugledala.
Desilo se usred noći. Probudila me neka nejasna, neodređena strepnja. Jadna svetlost polumeseca jedva se probijala u sobu i odmagala više nego što je pomagala, čineći da se oblici stvari koje su mirovale na policama i po uglovima sobe čudovišno i pomalo zastrašujuće izvijaju, oživljavajući ono dnevno, obično i neživo, u živu noćnu jezu. Ono što sam, užasnuta, mogla da vidim, bila je žena na prozoru. Ne neko ko se uspentrao uz tri metra zida ko zna kako pa se sad pridržava za sims odspolja i viri unutra lopovski ili razbojnički, ili čisto radoznalo. Ne. Ova je žena lebdela raširenih ruku, u crnoj, lelujavoj haljini, duge tamne kose koja se vijorila za njom, bledog lica, krupnih očiju, okomita u odnosu na prozor, licem uperena ka njemu. Ka meni.
Strah me je paralizovao i onemeo. Oko mene se stvorio oblak samrtne jeze, nevidljiv ali težak, peckav, kao da su se u njemu neprestano dešavala električna pražnjenja – to umem sada tako da opišem, naravno, u ono vreme nisam imala odgovarajuće reči. Zurila sam u ženu na prozoru netremice, ne trepćući, nemoćna da vrisnem ili da pobegnem. Kada je uprla dlanovima o prozor i počela da govori reči koje se nisu čule, srce je počelo divlje da beži iz grudi, udarajući snažno, snažno... Lebdela je, dodirivala prozor, a zatim bešumno vikala sve dok mi užas konačno nije naterao suze na oči. Onda se okrenula i prosto nestala u noći.
Sledećih večeri nisam mogla da zaspim od straha – stalno sam očekivala da se ponovo tamo pojavi, ta lepa ali užasna lebdeća mora.
Nije da se pre toga nisam plašila – prostor mojih snova i maštarija već su odavno naselili krvožedni vukovi iz Crvenkape i Sedam jarića, zle maćehe i okrutni džinovi, zmije koje govore i nepoznati ljudi koji kradu nevaljalu decu. Ali ovo je bilo posebno. Ovaj strah je snagom nadmašivao sve ostale. Prvih nedelju dana sam znala da probdim do ponoći dok me konačno ne savlada umor, a onda bi me žena dočekivala u snovima. Ne znam koliko je tačno prošlo do prvog odlučnog prkosa – ali desio se. Rešila sam da moram da se suprotstavim strahu. Ili ću se suprotstaviti, ili me neće biti, jer upravo to sam osećala – taj strah me je jeo, činio je da nestajem, da se smanjujem u plašljivu plačljivu mrvu, a to nisam htela da budem, to nisam bila. I tako sam, jedne večeri koja je bila prvo veče prkosa, sedela u krevetu odupirući se snu, ne plašeći se, nego čekajući. Gledala sam u visoki prozor i u glavi vežbala reakciju: da, doći će, i ne, neću se uplašiti, osim možda malo, i da, ustaću hrabro i pitaću “Šta hoćeš?”
Trajalo je danima, nedeljama, mesecima. Žena se nije pojavljivala. Ja sam svejedno povremeno ustajala i u prazan prostor iza prozora govorila glasno “Šta hoćeš? Zašto si tu?”
Nije je bilo. Nikada više je nije bilo na prozoru, a ja sam, vremenom, prestala da je očekujem.
No, nešto je ostalo tu, uz mene. Volja da se suprotstavim strahu, da ne dozvolim da me umrtvi, paralizuje, da me pojede, postala je nauk koji sam nosila u sebi kao drugo srce.
Zato mi kasnije nije bio problem da pitam, da istražujem, da dozvoljavam sebi da rastem.
Da dozvolim sebi da nauče, i da naučeno posle preispitujem.
Da prihvatam izazive. Da ne jurim za novcem. Da ne strepim od gubljenja krova nad glavom, povremenog.
Da dozvolim sebi da otputujem i da niko ne zna gde sam. Da budem sama.
Da se izgubim u šumi, da se otisnem daleko na pučinu.
Da dozvolim sebi da volim ne očekujući ništa.
Da dozvolim sebi da ne osećam pripadnost grupi. Da dozvolim osećanje svega što postoji;
Da se ne plašim ni smeha ni plača, ni velikih sreća ni velikih tuga, ni snažnih uzleta ni teških padova, ni nežnosti ni lomova;
Da ne bežim od odgovornosti, niti od nepoznatog.
I, evo me sada, na vrhu dvadesetospratnice u plamenu. Spektakularan doček Nove godine, nema šta!
Spoljašnji zid na koji se oslanjam leđima je još uvek hladan, to je dobro. Kada postane vreo, biće rešeno.
Iznutra dopire grozna mešavina zvukova: huk plamenova, cviljenje i lomljava zapaljenih stvari, vriska ljudi odnekud dalje, iz hodnika, iz drugih stanova, sa nižih spratova.
Nisam sama na simsu, na otvorenom, s užasom za leđima. Nekoliko ih je već, dole, niže, skočilo s prozora ili sa terase vrišteći. Vatrogasaca niotkud, za sada. Koliko im treba? Koliko god, nama gorećima će delovati duže. Nismo u istoj emotivno-vremenskoj zoni.
Zid postaje topao, pa vreo.
Šteta da propadne ovako dobro vino. Popila sam gutljaj. Polako, ne žureći. Onda sam se glasno nasmejala: da, ima drugih napolju, ali s čašom crnog u rukama?
Otpila sam još malo. U daljini, vatrometi. Srećna Nova godina!
Podignem čašu i nazdravim.
- Lepo je bilo! - kažem, i popijem poslednji gutljaj, pa šibnem čašu kroz prozor desno, iz kojeg je dimilo kao iz odžaka.
Vreme je da poletim. To još nisam probala. Padobranstvo da, ali ovo će sad biti istinski slobodan pad.
Šanse za let su nemoguće, ali ima li boljeg vremena za veru u nemoguće od samrtnog časa?
Neću vrištati.
Leteću.
Raširila sam ruke i skočila.
Istina je ono što kažu. Ako ne upropastiš stvar urlikanjem i panikom, pred očima ti se zaista odmotava ceo život. I srećna sam što mogu da kažem – bogo moj, baš sam zadovoljna time što gledam.
Moja poslednja čaša vina, pa onda one ranije, sve do prve;
Poslednji poljubac, pa ranije, sve do prvog;
Poslednje plutanje na leđima na pučini, daleko od obale, pa onda unazad, sve dok ne ugledam oca kako se izvaljuje na more poleđuške i objašnjava mi da se ne plašim, da neću potonuti;
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...
A onda – tama. Topla i meka. Obavila me. Lebdim u njoj, lako, poput leptira.
To je to. Sad bi valjda trebalo da se pojavi tunel, pa svetlost, tako nešto...
I gle – tamo je, zaista, svetlo. Letim ka njemu ustreptale duše.
Žuto je. I kvadratno.
Ali ubrzo zgasne. Zašto?
Ustremljujem se naniže, ka mestu na kojem je domalopre bilo. Zastanem za trenutak, jer je mesto poznato.
Prozor babine i dedine kuće, one u kojoj sam provela veći deo detinjstva.
Prilazim. Kroz prozor ugledam usnulu malu sebe. Koliko li tad imam? Pet? Šest? Posmatram to nevino, milo lice naleglo na jastuk. A onda se mala ja budi, ustaje, raščupana, tek probuđena neodređenom jezom, zbunjena. Ma je li to...?
Gleda me užasnuto, okamenjeno od strave.
Ne, ne, ne, nemoj se plašiti!
Prislonim dlanove na prozor i kažem: “Ne plaši se. Ja sam ti! Velika ti. Ne plaši se, sve će biti u redu.”
Mala unutra ne miče, ali ja vidim kako se strah razliva po njoj, kako je obavija kao oblak, kako joj ne da da diše, da vrisne.
“Nije me čula”, pomislim, pa počnem vikati: Ne plaši se! Ti si jača od straha! Strah te nikada neće pobediti!”
Vičem, ali odjednom glasa nema. Ne vredi, pomislim.
A onda se setim da grešim. Da vredi. Da je, bogme, i te kako vredelo.
Nasmešim se maloj sebi i mahnem joj, iako znam da od silne strave neće primetiti niti zapamtiti ta dva nežna gesta.
Zatim se pustim da, u svojoj lepršavoj, crnoj, novogodišnjoj haljini, odlebdim dalje u noć, ka svetlu neke udaljene zvezde koja je, evo, zasjala baš sada.
Desilo se usred noći. Probudila me neka nejasna, neodređena strepnja. Jadna svetlost polumeseca jedva se probijala u sobu i odmagala više nego što je pomagala, čineći da se oblici stvari koje su mirovale na policama i po uglovima sobe čudovišno i pomalo zastrašujuće izvijaju, oživljavajući ono dnevno, obično i neživo, u živu noćnu jezu. Ono što sam, užasnuta, mogla da vidim, bila je žena na prozoru. Ne neko ko se uspentrao uz tri metra zida ko zna kako pa se sad pridržava za sims odspolja i viri unutra lopovski ili razbojnički, ili čisto radoznalo. Ne. Ova je žena lebdela raširenih ruku, u crnoj, lelujavoj haljini, duge tamne kose koja se vijorila za njom, bledog lica, krupnih očiju, okomita u odnosu na prozor, licem uperena ka njemu. Ka meni.
Strah me je paralizovao i onemeo. Oko mene se stvorio oblak samrtne jeze, nevidljiv ali težak, peckav, kao da su se u njemu neprestano dešavala električna pražnjenja – to umem sada tako da opišem, naravno, u ono vreme nisam imala odgovarajuće reči. Zurila sam u ženu na prozoru netremice, ne trepćući, nemoćna da vrisnem ili da pobegnem. Kada je uprla dlanovima o prozor i počela da govori reči koje se nisu čule, srce je počelo divlje da beži iz grudi, udarajući snažno, snažno... Lebdela je, dodirivala prozor, a zatim bešumno vikala sve dok mi užas konačno nije naterao suze na oči. Onda se okrenula i prosto nestala u noći.
Sledećih večeri nisam mogla da zaspim od straha – stalno sam očekivala da se ponovo tamo pojavi, ta lepa ali užasna lebdeća mora.
Nije da se pre toga nisam plašila – prostor mojih snova i maštarija već su odavno naselili krvožedni vukovi iz Crvenkape i Sedam jarića, zle maćehe i okrutni džinovi, zmije koje govore i nepoznati ljudi koji kradu nevaljalu decu. Ali ovo je bilo posebno. Ovaj strah je snagom nadmašivao sve ostale. Prvih nedelju dana sam znala da probdim do ponoći dok me konačno ne savlada umor, a onda bi me žena dočekivala u snovima. Ne znam koliko je tačno prošlo do prvog odlučnog prkosa – ali desio se. Rešila sam da moram da se suprotstavim strahu. Ili ću se suprotstaviti, ili me neće biti, jer upravo to sam osećala – taj strah me je jeo, činio je da nestajem, da se smanjujem u plašljivu plačljivu mrvu, a to nisam htela da budem, to nisam bila. I tako sam, jedne večeri koja je bila prvo veče prkosa, sedela u krevetu odupirući se snu, ne plašeći se, nego čekajući. Gledala sam u visoki prozor i u glavi vežbala reakciju: da, doći će, i ne, neću se uplašiti, osim možda malo, i da, ustaću hrabro i pitaću “Šta hoćeš?”
Trajalo je danima, nedeljama, mesecima. Žena se nije pojavljivala. Ja sam svejedno povremeno ustajala i u prazan prostor iza prozora govorila glasno “Šta hoćeš? Zašto si tu?”
Nije je bilo. Nikada više je nije bilo na prozoru, a ja sam, vremenom, prestala da je očekujem.
No, nešto je ostalo tu, uz mene. Volja da se suprotstavim strahu, da ne dozvolim da me umrtvi, paralizuje, da me pojede, postala je nauk koji sam nosila u sebi kao drugo srce.
Zato mi kasnije nije bio problem da pitam, da istražujem, da dozvoljavam sebi da rastem.
Da dozvolim sebi da nauče, i da naučeno posle preispitujem.
Da prihvatam izazive. Da ne jurim za novcem. Da ne strepim od gubljenja krova nad glavom, povremenog.
Da dozvolim sebi da otputujem i da niko ne zna gde sam. Da budem sama.
Da se izgubim u šumi, da se otisnem daleko na pučinu.
Da dozvolim sebi da volim ne očekujući ništa.
Da dozvolim sebi da ne osećam pripadnost grupi. Da dozvolim osećanje svega što postoji;
Da se ne plašim ni smeha ni plača, ni velikih sreća ni velikih tuga, ni snažnih uzleta ni teških padova, ni nežnosti ni lomova;
Da ne bežim od odgovornosti, niti od nepoznatog.
I, evo me sada, na vrhu dvadesetospratnice u plamenu. Spektakularan doček Nove godine, nema šta!
Spoljašnji zid na koji se oslanjam leđima je još uvek hladan, to je dobro. Kada postane vreo, biće rešeno.
Iznutra dopire grozna mešavina zvukova: huk plamenova, cviljenje i lomljava zapaljenih stvari, vriska ljudi odnekud dalje, iz hodnika, iz drugih stanova, sa nižih spratova.
Nisam sama na simsu, na otvorenom, s užasom za leđima. Nekoliko ih je već, dole, niže, skočilo s prozora ili sa terase vrišteći. Vatrogasaca niotkud, za sada. Koliko im treba? Koliko god, nama gorećima će delovati duže. Nismo u istoj emotivno-vremenskoj zoni.
Zid postaje topao, pa vreo.
Šteta da propadne ovako dobro vino. Popila sam gutljaj. Polako, ne žureći. Onda sam se glasno nasmejala: da, ima drugih napolju, ali s čašom crnog u rukama?
Otpila sam još malo. U daljini, vatrometi. Srećna Nova godina!
Podignem čašu i nazdravim.
- Lepo je bilo! - kažem, i popijem poslednji gutljaj, pa šibnem čašu kroz prozor desno, iz kojeg je dimilo kao iz odžaka.
Vreme je da poletim. To još nisam probala. Padobranstvo da, ali ovo će sad biti istinski slobodan pad.
Šanse za let su nemoguće, ali ima li boljeg vremena za veru u nemoguće od samrtnog časa?
Neću vrištati.
Leteću.
Raširila sam ruke i skočila.
Istina je ono što kažu. Ako ne upropastiš stvar urlikanjem i panikom, pred očima ti se zaista odmotava ceo život. I srećna sam što mogu da kažem – bogo moj, baš sam zadovoljna time što gledam.
Moja poslednja čaša vina, pa onda one ranije, sve do prve;
Poslednji poljubac, pa ranije, sve do prvog;
Poslednje plutanje na leđima na pučini, daleko od obale, pa onda unazad, sve dok ne ugledam oca kako se izvaljuje na more poleđuške i objašnjava mi da se ne plašim, da neću potonuti;
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...
A onda – tama. Topla i meka. Obavila me. Lebdim u njoj, lako, poput leptira.
To je to. Sad bi valjda trebalo da se pojavi tunel, pa svetlost, tako nešto...
I gle – tamo je, zaista, svetlo. Letim ka njemu ustreptale duše.
Žuto je. I kvadratno.
Ali ubrzo zgasne. Zašto?
Ustremljujem se naniže, ka mestu na kojem je domalopre bilo. Zastanem za trenutak, jer je mesto poznato.
Prozor babine i dedine kuće, one u kojoj sam provela veći deo detinjstva.
Prilazim. Kroz prozor ugledam usnulu malu sebe. Koliko li tad imam? Pet? Šest? Posmatram to nevino, milo lice naleglo na jastuk. A onda se mala ja budi, ustaje, raščupana, tek probuđena neodređenom jezom, zbunjena. Ma je li to...?
Gleda me užasnuto, okamenjeno od strave.
Ne, ne, ne, nemoj se plašiti!
Prislonim dlanove na prozor i kažem: “Ne plaši se. Ja sam ti! Velika ti. Ne plaši se, sve će biti u redu.”
Mala unutra ne miče, ali ja vidim kako se strah razliva po njoj, kako je obavija kao oblak, kako joj ne da da diše, da vrisne.
“Nije me čula”, pomislim, pa počnem vikati: Ne plaši se! Ti si jača od straha! Strah te nikada neće pobediti!”
Vičem, ali odjednom glasa nema. Ne vredi, pomislim.
A onda se setim da grešim. Da vredi. Da je, bogme, i te kako vredelo.
Nasmešim se maloj sebi i mahnem joj, iako znam da od silne strave neće primetiti niti zapamtiti ta dva nežna gesta.
Zatim se pustim da, u svojoj lepršavoj, crnoj, novogodišnjoj haljini, odlebdim dalje u noć, ka svetlu neke udaljene zvezde koja je, evo, zasjala baš sada.
Nisam, bre 
(a priča je istinita 75% )
