Žena na prozoru - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

sanja*

Žena na prozoru

Oceni ovaj blog
Imala sam možda nekih pet ili šest godina kada sam je ugledala.
Desilo se usred noći. Probudila me neka nejasna, neodređena strepnja. Jadna svetlost polumeseca jedva se probijala u sobu i odmagala više nego što je pomagala, čineći da se oblici stvari koje su mirovale na policama i po uglovima sobe čudovišno i pomalo zastrašujuće izvijaju, oživljavajući ono dnevno, obično i neživo, u živu noćnu jezu. Ono što sam, užasnuta, mogla da vidim, bila je žena na prozoru. Ne neko ko se uspentrao uz tri metra zida ko zna kako pa se sad pridržava za sims odspolja i viri unutra lopovski ili razbojnički, ili čisto radoznalo. Ne. Ova je žena lebdela raširenih ruku, u crnoj, lelujavoj haljini, duge tamne kose koja se vijorila za njom, bledog lica, krupnih očiju, okomita u odnosu na prozor, licem uperena ka njemu. Ka meni.
Strah me je paralizovao i onemeo. Oko mene se stvorio oblak samrtne jeze, nevidljiv ali težak, peckav, kao da su se u njemu neprestano dešavala električna pražnjenja – to umem sada tako da opišem, naravno, u ono vreme nisam imala odgovarajuće reči. Zurila sam u ženu na prozoru netremice, ne trepćući, nemoćna da vrisnem ili da pobegnem. Kada je uprla dlanovima o prozor i počela da govori reči koje se nisu čule, srce je počelo divlje da beži iz grudi, udarajući snažno, snažno... Lebdela je, dodirivala prozor, a zatim bešumno vikala sve dok mi užas konačno nije naterao suze na oči. Onda se okrenula i prosto nestala u noći.
Sledećih večeri nisam mogla da zaspim od straha – stalno sam očekivala da se ponovo tamo pojavi, ta lepa ali užasna lebdeća mora.
Nije da se pre toga nisam plašila – prostor mojih snova i maštarija već su odavno naselili krvožedni vukovi iz Crvenkape i Sedam jarića, zle maćehe i okrutni džinovi, zmije koje govore i nepoznati ljudi koji kradu nevaljalu decu. Ali ovo je bilo posebno. Ovaj strah je snagom nadmašivao sve ostale. Prvih nedelju dana sam znala da probdim do ponoći dok me konačno ne savlada umor, a onda bi me žena dočekivala u snovima. Ne znam koliko je tačno prošlo do prvog odlučnog prkosa – ali desio se. Rešila sam da moram da se suprotstavim strahu. Ili ću se suprotstaviti, ili me neće biti, jer upravo to sam osećala – taj strah me je jeo, činio je da nestajem, da se smanjujem u plašljivu plačljivu mrvu, a to nisam htela da budem, to nisam bila. I tako sam, jedne večeri koja je bila prvo veče prkosa, sedela u krevetu odupirući se snu, ne plašeći se, nego čekajući. Gledala sam u visoki prozor i u glavi vežbala reakciju: da, doći će, i ne, neću se uplašiti, osim možda malo, i da, ustaću hrabro i pitaću “Šta hoćeš?”
Trajalo je danima, nedeljama, mesecima. Žena se nije pojavljivala. Ja sam svejedno povremeno ustajala i u prazan prostor iza prozora govorila glasno “Šta hoćeš? Zašto si tu?”
Nije je bilo. Nikada više je nije bilo na prozoru, a ja sam, vremenom, prestala da je očekujem.
No, nešto je ostalo tu, uz mene. Volja da se suprotstavim strahu, da ne dozvolim da me umrtvi, paralizuje, da me pojede, postala je nauk koji sam nosila u sebi kao drugo srce.
Zato mi kasnije nije bio problem da pitam, da istražujem, da dozvoljavam sebi da rastem.
Da dozvolim sebi da nauče, i da naučeno posle preispitujem.
Da prihvatam izazive. Da ne jurim za novcem. Da ne strepim od gubljenja krova nad glavom, povremenog.
Da dozvolim sebi da otputujem i da niko ne zna gde sam. Da budem sama.
Da se izgubim u šumi, da se otisnem daleko na pučinu.
Da dozvolim sebi da volim ne očekujući ništa.
Da dozvolim sebi da ne osećam pripadnost grupi. Da dozvolim osećanje svega što postoji;
Da se ne plašim ni smeha ni plača, ni velikih sreća ni velikih tuga, ni snažnih uzleta ni teških padova, ni nežnosti ni lomova;
Da ne bežim od odgovornosti, niti od nepoznatog.
I, evo me sada, na vrhu dvadesetospratnice u plamenu. Spektakularan doček Nove godine, nema šta!
Spoljašnji zid na koji se oslanjam leđima je još uvek hladan, to je dobro. Kada postane vreo, biće rešeno.
Iznutra dopire grozna mešavina zvukova: huk plamenova, cviljenje i lomljava zapaljenih stvari, vriska ljudi odnekud dalje, iz hodnika, iz drugih stanova, sa nižih spratova.
Nisam sama na simsu, na otvorenom, s užasom za leđima. Nekoliko ih je već, dole, niže, skočilo s prozora ili sa terase vrišteći. Vatrogasaca niotkud, za sada. Koliko im treba? Koliko god, nama gorećima će delovati duže. Nismo u istoj emotivno-vremenskoj zoni.
Zid postaje topao, pa vreo.
Šteta da propadne ovako dobro vino. Popila sam gutljaj. Polako, ne žureći. Onda sam se glasno nasmejala: da, ima drugih napolju, ali s čašom crnog u rukama?
Otpila sam još malo. U daljini, vatrometi. Srećna Nova godina!

Podignem čašu i nazdravim.
- Lepo je bilo! - kažem, i popijem poslednji gutljaj, pa šibnem čašu kroz prozor desno, iz kojeg je dimilo kao iz odžaka.
Vreme je da poletim. To još nisam probala. Padobranstvo da, ali ovo će sad biti istinski slobodan pad.
Šanse za let su nemoguće, ali ima li boljeg vremena za veru u nemoguće od samrtnog časa?
Neću vrištati.
Leteću.
Raširila sam ruke i skočila.
Istina je ono što kažu. Ako ne upropastiš stvar urlikanjem i panikom, pred očima ti se zaista odmotava ceo život. I srećna sam što mogu da kažem – bogo moj, baš sam zadovoljna time što gledam.
Moja poslednja čaša vina, pa onda one ranije, sve do prve;
Poslednji poljubac, pa ranije, sve do prvog;
Poslednje plutanje na leđima na pučini, daleko od obale, pa onda unazad, sve dok ne ugledam oca kako se izvaljuje na more poleđuške i objašnjava mi da se ne plašim, da neću potonuti;
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...
Poslednje... pa sve do prvog...

A onda – tama. Topla i meka. Obavila me. Lebdim u njoj, lako, poput leptira.
To je to. Sad bi valjda trebalo da se pojavi tunel, pa svetlost, tako nešto...
I gle – tamo je, zaista, svetlo. Letim ka njemu ustreptale duše.
Žuto je. I kvadratno.
Ali ubrzo zgasne. Zašto?
Ustremljujem se naniže, ka mestu na kojem je domalopre bilo. Zastanem za trenutak, jer je mesto poznato.
Prozor babine i dedine kuće, one u kojoj sam provela veći deo detinjstva.
Prilazim. Kroz prozor ugledam usnulu malu sebe. Koliko li tad imam? Pet? Šest? Posmatram to nevino, milo lice naleglo na jastuk. A onda se mala ja budi, ustaje, raščupana, tek probuđena neodređenom jezom, zbunjena. Ma je li to...?
Gleda me užasnuto, okamenjeno od strave.
Ne, ne, ne, nemoj se plašiti!
Prislonim dlanove na prozor i kažem: “Ne plaši se. Ja sam ti! Velika ti. Ne plaši se, sve će biti u redu.”
Mala unutra ne miče, ali ja vidim kako se strah razliva po njoj, kako je obavija kao oblak, kako joj ne da da diše, da vrisne.
“Nije me čula”, pomislim, pa počnem vikati: Ne plaši se! Ti si jača od straha! Strah te nikada neće pobediti!”
Vičem, ali odjednom glasa nema. Ne vredi, pomislim.
A onda se setim da grešim. Da vredi. Da je, bogme, i te kako vredelo.
Nasmešim se maloj sebi i mahnem joj, iako znam da od silne strave neće primetiti niti zapamtiti ta dva nežna gesta.
Zatim se pustim da, u svojoj lepršavoj, crnoj, novogodišnjoj haljini, odlebdim dalje u noć, ka svetlu neke udaljene zvezde koja je, evo, zasjala baš sada.

Pošalji "Žena na prozoru" na Facebook Pošalji "Žena na prozoru" na Google Pošalji "Žena na prozoru" na My Yahoo! Pošalji "Žena na prozoru" na Live Pošalji "Žena na prozoru" na MySpace Pošalji "Žena na prozoru" na Twitter Pošalji "Žena na prozoru" na Digg Pošalji "Žena na prozoru" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
  1. Lord Gledston (avatar)
    Somnabulisticki snovi,koji nastaju kao posledica anksioznosti,nisu tako retki,narocito u detinjstvu.Obicno se to
    desava deci,ciji su se roditelji razveli,pa dete zivi samo sa majkom.U takvim situacijama,dete se konstantno plasi,
    da ce ga i majka ostaviti,i da nece moci samo da zivi.Uloga oca u porodici,od ogromnog je znacaja,za zdravo
    odrastanje dece.Nazalost,sve vise zena,misli da mogu same da vaspitaju dete,kao samohrane majke.
    To je velika zabluda.Da bi dete postala psihicki zdrava,odrasla osoba,u njegovom odgoju,OBAVEZNO treba da
    ucestvuju i otac i majka.To sto je majka,uslovno receno,materijalno obezbedjena,ne igra nikakvu ulogu,kod odgoja
    deteta bez prisustva oca,kao stabilizirajuceg faktora,u odrastanju potomstva.
  2. sanja* (avatar)
    Hvala na javljanju dežurnom stručnom komentatoru s akademije u pržogrncima
  3. Soradze (avatar)
    Nemam reči da opišem koliko mi se dopada tvoja priča. Obožavam magiju koju si unela u priču, obožavam obrt kojim krunišeš svoje pripovedanje. Najviše mi se sviđa trag koji ostavljaš u čitaocu, a to je da lli će to životno putovanje da kruži zauvek??? Hvala na ogromnom uživanju!!!
  4. shonery (avatar)
    odlična priča..
  5. faraonn (avatar)
    ...Sanja@,
    ...samo cu reci da mi se svidjelo sve napisano
    a i medjuredno
    i ono je izvanredno
    da tako ne mislim
    ne bih ni slovo napisao,
    ...jer znam kako bih prosao...
  6. LJILJA MMM (avatar)
    e, sad necu moci da zaspim
    sjajna prica
  7. faraonn (avatar)
    ...pa, od lijepe price se i zaspe ,-Ljiljkano bre...
    P.S.
    ...sad ako se samo ospe na nas
    sto joj Kutak
    utabavamo.../ za tebe Lj. / ..../ za tebe S@/
  8. LJILJA MMM (avatar)
    to možda vi muški zaspite odma.....u stvari nije možda, no sigurno
    ali mi, ženske, tek tad mislimo
  9. sanja* (avatar)
    @soradze: drago mi da ti se dopalo
    @frodo: pogledaj odgovor iznad
    @faraonn: a šta, ja, kao, delujem alergična na kvalitetnu kritiku? Nisam, bre
    @LJILJA MMM: Bu! (a priča je istinita 75% )
  10. LJILJA MMM (avatar)
  11. faraonn (avatar)
    ...smiri se po_Bogu
    Ljiljana,
    ti si stala na zemsku stranu
    i treba
    a sto od Faraonn_a
    morao sam ja polako i sa sigurnoscu
    vidi se svih 75%
    dobro,
    Sanja@ hoce
    iz aviona da se vidi
    ali ipak
    onih 25% hvali
    i da znas,
    ...nije to postotak mali...
    P.S.
    ...sad valjda Sanja@,
    spava,
    ostace nam
    na ramena glava...
  12. sanja* (avatar)
    ma ne spavam, evo me kako se davim u zadimljenom delu kafića, dok mi ćera u nepušačkom slavi osamnaesti

    Morala sam da se sklonim među narkomane da ne smetam deci
  13. LJILJA MMM (avatar)
    ne pavaaaaaaaaaaa
    cekam da obice još jedan klug
    a nju baaaš bliga
    nije dlug
  14. LJILJA MMM (avatar)
    Citat Original postavio sanja*
    ma ne spavam, evo me kako se davim u zadimljenom delu kafića, dok mi ćera u nepušačkom slavi osamnaesti

    Morala sam da se sklonim među narkomane da ne smetam deci
    aaaaaaaaa pa nek joj je sretan rođendan
    ne brini, neće oni još dugo
  15. sanja* (avatar)
    neću ni ja, ređam čajeve s rumom sve vreme
  16. faraonn (avatar)
    ...sretan rodjos Cerkici
    a tebi ugodan smjestaj
    u tami narkomanskoj
    i izdrzi
    ipak malo to izgleda
    da majka trenira strogocu
    zasto ne ostavis dijete na miru
    a ti doma
    i ne obraci se na vanjsku hladnocu
    Sanja@,- od Duvana...
  17. LJILJA MMM (avatar)
    ako, viruse treba potepati
  18. sanja* (avatar)
    Citat Original postavio faraonn
    ipak malo to izgleda
    da majka trenira strogocu
    zasto ne ostavis dijete na miru
    slabo čitaš između redova.

    ja sam tu u svojstvu platežnog sredstva.
  19. faraonn (avatar)
    ...izgovor ,
    zlata vredi
    ali sin Sunca Tumnopoteh I.
    zna da Mati placa
    ali znati isto hoce
    kad cerkica mora
    kuci da se vraca...
    P.S.
    ...uzdam se u rum
    zato ovako rekoh
    sto na um
    to na drum...
  20. LJILJA MMM (avatar)
    Citat Original postavio sanja*
    slabo čitaš između redova.

    ja sam tu u svojstvu platežnog sredstva.
    pusti ga more, pa on nije mama
    no udiši taj dim pravilno uz dezinfekciju
    a ova mama ode na spavkanje
    laka vam noć
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja