Jedna glupa kokoš, šetkala se često
kroz svoj kokošinjac dužom i širinom,
pa mislila 'vako: " Ovo sramno mesto
ne pristaje mome karakteru finom.
Dosta mi je ovih prostih kokošaka,
mene čeka slava, i sudbina svetla.
Zar da se otimam oko zrna maka
i da s njima delim onog jednog petla?
O, ne, ja sam veća, ja sam izuzetna,
po pameti svojoj slična sam čoveku.
" To pomisli koka, s plota skoči sretna
rešena da stigne - u biblioteku.
Jer, čula je ona, slušala je ljude
(ponekad se neki komšilukom skita)
ko želi da znatno pametniji bude
neka tamo ide, neka knjige čita.
I - eto je sada, svom je cilju stigla,
puna izba knjiga, i tišine meke.
A kokoška s praga već prašinu digla -
"Ko-ko-ko-da! Ja sam član biblioteke!
Čega sve tu ima! Dajte onu tamo!
Na korici, bogme, prepoznajem travu,
i kuće, i nebo, i oblačak kišni,
i komšiju prasca, komšinicu kravu."
To je kokodakala, s dobrom dozom žara,
piljeć' žutim okom u bibliotekara,
a ovaj se zbunio, gleda čudnu pticu,
pa joj naposletku - pruži slikovnicu.
O, da sreće njene! O uspeha znatnog!
Niti jedna kokoš, ćurka ili patka
iz ćumeza bivšeg, skučenog i blatnog -
ne postade, pre nje, intelektualka!
Uze ovu prvu, uze drugu, treću,
vrhom pera stranice okreće i lista.
A u sebi zamišlja: za njom se okreću
sve kokoši jalne. I od sreće blista.
"Tja! Pa to je lako! Sve se jasno vidi -
i šuma, i potok, livada i zeka.
Ostala živina treba da se stidi -
- pa čitanje baš i nije mudrost neka!"
Kvocnu to i skoči - dosta joj je bilo,
da je genijalna - to je i pre znala.
Vrati slikovnice, te raširi krilo,
želeći da kaže "Zbogom svima. Hvala!"
No, tek tada spazi, tamo, iza stuba,
prostorija druga, a sto na sredini,
a na njemu leži, knjiga teška, gruba,
mnoštvo žutih strana ... leži u tišini.
Elegantnim hodom dogega se koka,
za čitanja novi poduhvat se sprema.
Skoči na sto - knjigu merka sa visoka:
"Kakva je to knjiga, kada slika nema?
O, glupog li pisca, šta mu na um pade
da umesto slika neke žvrljke piše?
Ti što stvari takve sumanute rade
valjda misle da su pametni najviše?
Nigde nema zrna, da ga koka kljuca,
nigde nema zemlje da se pročeprka -
ovog glupog pisca, jak ego-trip puca"
misli ona i od smeha krilom lupka.
Pouka je priče:
ako neka kokoš
ne razume šta je pisac hteo reći,
to najčešće nije zbog gluposti pisca -
već zbog njenog mozga,
koji je -
- pileći.
kroz svoj kokošinjac dužom i širinom,
pa mislila 'vako: " Ovo sramno mesto
ne pristaje mome karakteru finom.
Dosta mi je ovih prostih kokošaka,
mene čeka slava, i sudbina svetla.
Zar da se otimam oko zrna maka
i da s njima delim onog jednog petla?
O, ne, ja sam veća, ja sam izuzetna,
po pameti svojoj slična sam čoveku.
" To pomisli koka, s plota skoči sretna
rešena da stigne - u biblioteku.
Jer, čula je ona, slušala je ljude
(ponekad se neki komšilukom skita)
ko želi da znatno pametniji bude
neka tamo ide, neka knjige čita.
I - eto je sada, svom je cilju stigla,
puna izba knjiga, i tišine meke.
A kokoška s praga već prašinu digla -
"Ko-ko-ko-da! Ja sam član biblioteke!
Čega sve tu ima! Dajte onu tamo!
Na korici, bogme, prepoznajem travu,
i kuće, i nebo, i oblačak kišni,
i komšiju prasca, komšinicu kravu."
To je kokodakala, s dobrom dozom žara,
piljeć' žutim okom u bibliotekara,
a ovaj se zbunio, gleda čudnu pticu,
pa joj naposletku - pruži slikovnicu.
O, da sreće njene! O uspeha znatnog!
Niti jedna kokoš, ćurka ili patka
iz ćumeza bivšeg, skučenog i blatnog -
ne postade, pre nje, intelektualka!
Uze ovu prvu, uze drugu, treću,
vrhom pera stranice okreće i lista.
A u sebi zamišlja: za njom se okreću
sve kokoši jalne. I od sreće blista.
"Tja! Pa to je lako! Sve se jasno vidi -
i šuma, i potok, livada i zeka.
Ostala živina treba da se stidi -
- pa čitanje baš i nije mudrost neka!"
Kvocnu to i skoči - dosta joj je bilo,
da je genijalna - to je i pre znala.
Vrati slikovnice, te raširi krilo,
želeći da kaže "Zbogom svima. Hvala!"
No, tek tada spazi, tamo, iza stuba,
prostorija druga, a sto na sredini,
a na njemu leži, knjiga teška, gruba,
mnoštvo žutih strana ... leži u tišini.
Elegantnim hodom dogega se koka,
za čitanja novi poduhvat se sprema.
Skoči na sto - knjigu merka sa visoka:
"Kakva je to knjiga, kada slika nema?
O, glupog li pisca, šta mu na um pade
da umesto slika neke žvrljke piše?
Ti što stvari takve sumanute rade
valjda misle da su pametni najviše?
Nigde nema zrna, da ga koka kljuca,
nigde nema zemlje da se pročeprka -
ovog glupog pisca, jak ego-trip puca"
misli ona i od smeha krilom lupka.
Pouka je priče:
ako neka kokoš
ne razume šta je pisac hteo reći,
to najčešće nije zbog gluposti pisca -
već zbog njenog mozga,
koji je -
- pileći.
!
:
