Baka
Ovo je fotografija koja je kolaž više manjih fotografija.
Jedna, recimo, slika krupnih, rumenih bresaka isečenih na zlatno-narandžaste kriške u mali plehani tanjir na čijem dnu je sličica dečaka koji peca ribu.
Ili devojčice koja iz voćnjaka u kotarici obešenoj preko lakta nosi raznobojne plodove.
Dva su, dakle, takva plehana tanjira, spolja jednaka.
Pojesti nestrpljivo sve kako bi otkrila iz kojeg tanjira jedeš.
Nešto kao igra otkrivalice.
Miris nasečenih kriški, sladak, opojan.
I ruke koje su ih pažljivo, lagano isekle. Tamne i izborane. Tople.
Druga, recimo, slika nečega zagorelog, nekakva čvrsta površina nalik na koru, s krstićem zarezanim u sredini.
Zum minus, i sada vidimo da je to domaći kesten, jedan od mnogih koji se peku na šporetu, a onaj krstić će se raspuknuti za koji tren i proviriće ono iznutra, žuto i slatko i mirisno, očekivano s nestrpljenjem.
I ruka koja ulazi u kadar, izborana, tamna, a neverovatna, s lakoćom prebira po vrelom kestenju i prevrće ih, jedan po jedan.
Posle će ih umotati u parče novinske hartije, da se napare kako bi se lakše oljuštili, a onda će ih, još vruće, brzo oslobađati braon košuljica i spuštati u jedan od ona dva plehana tanjirića.
Mala će se smejati zveketu kestenja koje skakuće oko pecaroša ili voćarice, a zatim će s velikim uživanjem grickati lagano jedan po jedan.
Ili, treća sličica, ona u kojoj su izborane ruke zauzete nečim sasvim desetim, a mi gledamo par malih kako nevešto barata ogromnim krojačkim makazama i iseca, u nepravilnim rezovima, skupoceni štof raširen preko stola za krojenje.
- Evo, sad sam i ja tebi pomogla! – kaže mala nakon što je napravila poveću gomilu froncli. -Kukuuuu!-, uhvati se baka za glavu onim goreopisivanim rukama, i mala joj u pogledu čita sijaset neizgovorenih psovki upućenih Suncu žarkom, nekolicini svetaca i Gospodu lično, i sve to tek za tren dok se prvobitni izraz užasa ne preobrazi u “šta da se radi” smešak.
- - E, a sad ćeš ti baki pomoći i da u “Modi” nađemo isti takv štof, inače tetka Borka ima da ubije i tebe i mene.
I onda ruke, one izborane i tamne, otporne na sve, zakopčavaju najpre krupnu dugmad malenog teget kaputića, a zatim uzimaju svoj grao kaput, zakopčavaju ga, pažljivo spuštaju u malu crnu tašnu par štofanih froncli, stavljaju tašnu preko lakta jedne ruke poput male voćarice, a drugom prihvata ručicu male koja nestrpljivo cupka sve vreme dok se ona priprema.
U “Modi” prolaze između rafova i tuba s namotanim tekstilom, prinoseći im povremeno one fronclaste uzorke štofa radi usporedbe. Nađu na kraju, jednak, ili sličan do neprepoznavanja razlike. Odnesu tubu prodavačici da platno premeri i iseče. Baka gleda u metar i makaze, mala gleda u platno pa u baku. Cimne je za toplu ruku, dočeka njen pogled, a onda uz osmejak namigne, zaverenički.
Ili, recimo, linije.
Linije konca duž pravougaonog parčeta zemlje.
Konac vezan za kočiće sa suprotnih strana pravougaonika.
- Ovako: štapićem uvrtiš rupicu, u redu?
- U redu! -, kaže mala i vrti li vrti.
- Sad polako spustiš češanj unutra.
- Evo ...polaaaaaakoooo...-, šapuće mala.
- A sad ga prekriješ.
- I zalijem?
- Ma nećemo jedno po jedno. Kad sve zasadimo onda ćemo zalivati.
- Biće lepo kad poraste. -, veseli se mala.
- Hoće, hoće!-, smeje se i baka i spretno sadi češnjak pod konac. – Lepo k’o slika!
Na kraju otare rukom o ruku kako bi sčistila zemlju s prstiju i dlanova. Mala čini isto.
Za kraj, izaberimo ovu:
Dug hodnik voza, baka se probija kroz njega teturajući se natovarena torbama, a mala cupka za njom noseći pun ceger hrane “za usput”. Vruć hleb piletina i kuvana jaja. I kolač od višanja, recimo.
Baka svojim skenerskim pogledom nepogrešivo uočava prazan kupe. Daje znak da ju se prati.
Mala prati u korak. Napred, u osvajanje kupea!
Rasbaškare se na novozaposednutoj teritoriji. Hrana se, dabome, vadi odmah i uredno slaže na maramu raširenu preko onog stočića koji se razmontira ispod prozora.
- Aaaaaa, al će neko sad da ručka, a? Ko je gladan? -, usitni baka glas.
- E, ja nisam. -, kaže mala. – Posle ću.
- Posle ručak, a sad užinica. Hajd, hajd, samo malčice, hajde, baki za ljubav.
Mala se nasmeši, pa sedne preko puta nje. Hajd, štrpnuće malo.
U taj tren u kupe ulazi nekakav čovek. Siv. Mala ga kasnije neće upamtiti ni po čemu sem po tome da je bio neki čovek, da je ušao, seo preko puta nje a do bake, i na kraju izvalio neviđenu glupost, pa ga stoga nema potrebe preterano opisivati.
- Kako slatka mala. -, kaže čovek.
Baka i mala se nasmeju. Ruke, izborane i tamne, vešto barataju nožem isecajući parče mesa s hrskavom rumenom pokoricom i uglavljujući ga među dve mirisne kriške hleba.
- Slušaš li mamu? -, pita, a mala i baka se ovaj put nasmeju glasnije.
- Bogami je ovo baka, a ne mama,-, kaže baka.
- Ma da li je moguće?-, začudi se čovek, tobož ili iskreno, mala ne primeti, a i nije bitno. – Pa dobro, slušaš li baku?
- Uglavnom. -, kaže ona.
- A kad ne slušaš, hoće li baka da pucne po guzi, a? -, blesasto se smejulji ovaj umetnik u razgovoru s decom mašući šakom kroz vazduh kao da rasteruje muve.
Mala se u prvi mah sasvim zbuni. Na šta on to misli? To pitanje ima nekakvog smisla? Šta mu znači to s puckanjem i mahanjem rukom po vazduhu?
A onda joj sine. Pa on to misli da bi neka od one dve ruke, one vešte, tople, izborane – da bi neka od njih mogla ... ?
Pokušava da zamisli scenu bezuspešno, i odjednom se počne smejati glasnim, zvonkim, širokim smehom.
- Ahahahahahahahahahaha! -, smeje se mala, a baka joj se pridružuje, ali znatno tiše.
I onaj se čovek sad zbunjeno smeje ne znajući šta se to sad kog đavola dešava, a mala se povremeno zagrcne, ali sa smehom ne prestaje, i sve misli “ Oooooo, alaj na svetu ima smešnih i blesavih ljudi! ”
Ovo je fotografija koja je kolaž više manjih fotografija.
Jedna, recimo, slika krupnih, rumenih bresaka isečenih na zlatno-narandžaste kriške u mali plehani tanjir na čijem dnu je sličica dečaka koji peca ribu.
Ili devojčice koja iz voćnjaka u kotarici obešenoj preko lakta nosi raznobojne plodove.
Dva su, dakle, takva plehana tanjira, spolja jednaka.
Pojesti nestrpljivo sve kako bi otkrila iz kojeg tanjira jedeš.
Nešto kao igra otkrivalice.
Miris nasečenih kriški, sladak, opojan.
I ruke koje su ih pažljivo, lagano isekle. Tamne i izborane. Tople.
Druga, recimo, slika nečega zagorelog, nekakva čvrsta površina nalik na koru, s krstićem zarezanim u sredini.
Zum minus, i sada vidimo da je to domaći kesten, jedan od mnogih koji se peku na šporetu, a onaj krstić će se raspuknuti za koji tren i proviriće ono iznutra, žuto i slatko i mirisno, očekivano s nestrpljenjem.
I ruka koja ulazi u kadar, izborana, tamna, a neverovatna, s lakoćom prebira po vrelom kestenju i prevrće ih, jedan po jedan.
Posle će ih umotati u parče novinske hartije, da se napare kako bi se lakše oljuštili, a onda će ih, još vruće, brzo oslobađati braon košuljica i spuštati u jedan od ona dva plehana tanjirića.
Mala će se smejati zveketu kestenja koje skakuće oko pecaroša ili voćarice, a zatim će s velikim uživanjem grickati lagano jedan po jedan.
Ili, treća sličica, ona u kojoj su izborane ruke zauzete nečim sasvim desetim, a mi gledamo par malih kako nevešto barata ogromnim krojačkim makazama i iseca, u nepravilnim rezovima, skupoceni štof raširen preko stola za krojenje.
- Evo, sad sam i ja tebi pomogla! – kaže mala nakon što je napravila poveću gomilu froncli. -Kukuuuu!-, uhvati se baka za glavu onim goreopisivanim rukama, i mala joj u pogledu čita sijaset neizgovorenih psovki upućenih Suncu žarkom, nekolicini svetaca i Gospodu lično, i sve to tek za tren dok se prvobitni izraz užasa ne preobrazi u “šta da se radi” smešak.
- - E, a sad ćeš ti baki pomoći i da u “Modi” nađemo isti takv štof, inače tetka Borka ima da ubije i tebe i mene.
I onda ruke, one izborane i tamne, otporne na sve, zakopčavaju najpre krupnu dugmad malenog teget kaputića, a zatim uzimaju svoj grao kaput, zakopčavaju ga, pažljivo spuštaju u malu crnu tašnu par štofanih froncli, stavljaju tašnu preko lakta jedne ruke poput male voćarice, a drugom prihvata ručicu male koja nestrpljivo cupka sve vreme dok se ona priprema.
U “Modi” prolaze između rafova i tuba s namotanim tekstilom, prinoseći im povremeno one fronclaste uzorke štofa radi usporedbe. Nađu na kraju, jednak, ili sličan do neprepoznavanja razlike. Odnesu tubu prodavačici da platno premeri i iseče. Baka gleda u metar i makaze, mala gleda u platno pa u baku. Cimne je za toplu ruku, dočeka njen pogled, a onda uz osmejak namigne, zaverenički.
Ili, recimo, linije.
Linije konca duž pravougaonog parčeta zemlje.
Konac vezan za kočiće sa suprotnih strana pravougaonika.
- Ovako: štapićem uvrtiš rupicu, u redu?
- U redu! -, kaže mala i vrti li vrti.
- Sad polako spustiš češanj unutra.
- Evo ...polaaaaaakoooo...-, šapuće mala.
- A sad ga prekriješ.
- I zalijem?
- Ma nećemo jedno po jedno. Kad sve zasadimo onda ćemo zalivati.
- Biće lepo kad poraste. -, veseli se mala.
- Hoće, hoće!-, smeje se i baka i spretno sadi češnjak pod konac. – Lepo k’o slika!
Na kraju otare rukom o ruku kako bi sčistila zemlju s prstiju i dlanova. Mala čini isto.
Za kraj, izaberimo ovu:
Dug hodnik voza, baka se probija kroz njega teturajući se natovarena torbama, a mala cupka za njom noseći pun ceger hrane “za usput”. Vruć hleb piletina i kuvana jaja. I kolač od višanja, recimo.
Baka svojim skenerskim pogledom nepogrešivo uočava prazan kupe. Daje znak da ju se prati.
Mala prati u korak. Napred, u osvajanje kupea!
Rasbaškare se na novozaposednutoj teritoriji. Hrana se, dabome, vadi odmah i uredno slaže na maramu raširenu preko onog stočića koji se razmontira ispod prozora.
- Aaaaaa, al će neko sad da ručka, a? Ko je gladan? -, usitni baka glas.
- E, ja nisam. -, kaže mala. – Posle ću.
- Posle ručak, a sad užinica. Hajd, hajd, samo malčice, hajde, baki za ljubav.
Mala se nasmeši, pa sedne preko puta nje. Hajd, štrpnuće malo.
U taj tren u kupe ulazi nekakav čovek. Siv. Mala ga kasnije neće upamtiti ni po čemu sem po tome da je bio neki čovek, da je ušao, seo preko puta nje a do bake, i na kraju izvalio neviđenu glupost, pa ga stoga nema potrebe preterano opisivati.
- Kako slatka mala. -, kaže čovek.
Baka i mala se nasmeju. Ruke, izborane i tamne, vešto barataju nožem isecajući parče mesa s hrskavom rumenom pokoricom i uglavljujući ga među dve mirisne kriške hleba.
- Slušaš li mamu? -, pita, a mala i baka se ovaj put nasmeju glasnije.
- Bogami je ovo baka, a ne mama,-, kaže baka.
- Ma da li je moguće?-, začudi se čovek, tobož ili iskreno, mala ne primeti, a i nije bitno. – Pa dobro, slušaš li baku?
- Uglavnom. -, kaže ona.
- A kad ne slušaš, hoće li baka da pucne po guzi, a? -, blesasto se smejulji ovaj umetnik u razgovoru s decom mašući šakom kroz vazduh kao da rasteruje muve.
Mala se u prvi mah sasvim zbuni. Na šta on to misli? To pitanje ima nekakvog smisla? Šta mu znači to s puckanjem i mahanjem rukom po vazduhu?
A onda joj sine. Pa on to misli da bi neka od one dve ruke, one vešte, tople, izborane – da bi neka od njih mogla ... ?
Pokušava da zamisli scenu bezuspešno, i odjednom se počne smejati glasnim, zvonkim, širokim smehom.
- Ahahahahahahahahahaha! -, smeje se mala, a baka joj se pridružuje, ali znatno tiše.
I onaj se čovek sad zbunjeno smeje ne znajući šta se to sad kog đavola dešava, a mala se povremeno zagrcne, ali sa smehom ne prestaje, i sve misli “ Oooooo, alaj na svetu ima smešnih i blesavih ljudi! ”
