Uputstvo za čitanje:
Navijte YouTube na bilo šta što se zove Katie Melua, biće odgovarajuće.
Recimoooo ovo:
Ne tako davno, jedan čovek, moguće da je bio u belom mantilu, jer stvari izgledaju značajno kada
je neko tako odeven, bar meni izgleda, je uz pomoć relativno jednostavne inženjerske naprave, nazivane
šiber, nastojao da učini proces kojim je upravljao stabilnim. Kada, gde, kakav proces, od kakvih materijala
i sijaset ostalih pitanja sasvim je nebitan za priču koju sam ovde započeo. Bitno je da je imao proces koji
je trebalo regulisati, poluge kojima je to mogao da radi, nešto preko čega je video posledice, svoje
sposobnosti i onu malu napravu koju su inženjeri od milošte zvali "daska". Da, za ovu priču može da bude
bitno da je bio italijan lepog imena.
Taj italijan je trebalo da upali prvi oganj takve vrste (kako lepa stara reč, oganj, og, silno je zvati se Og),
Moglo je da se desi da nikada ne upali oganj jer gorivo te vatre ne bi ni primetilo da on to radi. Zato je prvo
izvukao sve šipke (bile su od kadmijuma, kao ponor za vatru, ako se ne varam) i pustio da se vatra razgori.
Ali taj proces ne ide baš tako brzo na samom početku i tako je u sve uvedeno vreme kao vrlo važno.
Italijan je gledao uređaj za merenje razgorevanja vatre i procenjivao kada će doći trenutak za postavljanje
ponora. Kada je računica pokazala da je vreme, saradnici su, prema njegovim zahtevima, uvlačeći šipke
oblikovali vatru, ne dozvoljavajući joj da se razmaše. Posle nekog vremena. Italijan se osmehnuo sa
olakšanjem, vatra je gorela i mogla je tako goreti sve dok se ne potroši gorivi materijal.
Italijan je umeo održavati je stabilnom. Jer da nije, ova priča možda ne bi imala zašto da postoji u ovom svetu.
Zvao se Enriko Fermi i svaka sličnost sa nekim drugim pojavama je sasvim slučajna.
Navijte YouTube na bilo šta što se zove Katie Melua, biće odgovarajuće.
Recimoooo ovo:
Ne tako davno, jedan čovek, moguće da je bio u belom mantilu, jer stvari izgledaju značajno kada
je neko tako odeven, bar meni izgleda, je uz pomoć relativno jednostavne inženjerske naprave, nazivane
šiber, nastojao da učini proces kojim je upravljao stabilnim. Kada, gde, kakav proces, od kakvih materijala
i sijaset ostalih pitanja sasvim je nebitan za priču koju sam ovde započeo. Bitno je da je imao proces koji
je trebalo regulisati, poluge kojima je to mogao da radi, nešto preko čega je video posledice, svoje
sposobnosti i onu malu napravu koju su inženjeri od milošte zvali "daska". Da, za ovu priču može da bude
bitno da je bio italijan lepog imena.
Taj italijan je trebalo da upali prvi oganj takve vrste (kako lepa stara reč, oganj, og, silno je zvati se Og),
Moglo je da se desi da nikada ne upali oganj jer gorivo te vatre ne bi ni primetilo da on to radi. Zato je prvo
izvukao sve šipke (bile su od kadmijuma, kao ponor za vatru, ako se ne varam) i pustio da se vatra razgori.
Ali taj proces ne ide baš tako brzo na samom početku i tako je u sve uvedeno vreme kao vrlo važno.
Italijan je gledao uređaj za merenje razgorevanja vatre i procenjivao kada će doći trenutak za postavljanje
ponora. Kada je računica pokazala da je vreme, saradnici su, prema njegovim zahtevima, uvlačeći šipke
oblikovali vatru, ne dozvoljavajući joj da se razmaše. Posle nekog vremena. Italijan se osmehnuo sa
olakšanjem, vatra je gorela i mogla je tako goreti sve dok se ne potroši gorivi materijal.
Italijan je umeo održavati je stabilnom. Jer da nije, ova priča možda ne bi imala zašto da postoji u ovom svetu.
Zvao se Enriko Fermi i svaka sličnost sa nekim drugim pojavama je sasvim slučajna.
