U inat svima koji su ikada pakosno ili zavidno dobacivali da se svet ne vrti oko mene - vrti se, od 23.54 prošle noći.
Počelo je to... dafaq, zašto bih morala tačno da znam kad je počelo? Kada nešto dođe spontano, po prirodi stvari, teško je reći gde mu je tačno početak jer se tu u neku ruku radi o univerzalnom principu, večnoj istini ili nekom sličnom sranju. U svakom slučaju, nisam to izgovarala pre prvih tvrdnji licemernih dupeuvlakača kako "nisam debela" već "elegantno popunjena".
"Ja i mojih sto kila", zezala sam se na svoj račun onda kada sam u devetom mesecu trudnoće dostigla famoznih 86 (za kojima danas čeznem). Bolje uvek zaokružiti, tako je simpatičnije, mislila sam, osim toga, hiberbola je znak samosvesti, odlika samokritičnosti, nabiješ li šalom sebi koju desetinu kilograma više, to ćeš ih pre skinuti.
No, zajeban je viška kila spomen, jer nomen est omen, ah, nomen est omen...
"Idemo na Adu", predloži neko, a ja, doguravši stotku, šeretski dobacujem: "dići će se nivo vode kad ja sa svojih 150 kila uđem u jezero, poplaviću Adu, Ade biti neće; za turiste neće biti sreće, potonuće zverinje i cveće".
"Mogli bismo pešaka do grada", predlažu komšije s Banovog brda, a ja se zacerekam, namignem sitnim crnim okom utisnutim u krofnasto lice stopedesetkilašice, pa lupim: "Vi šetajte, a ja sa svojih 300 mogu i da se otkotrljam"
"Gospođo, karta mora da se plati, pogotovo kad zapreminom zauzimate četvrtinu autobusa!", dreči busplus kontrolor, a ja mu, sa svojih 303 nonšalantno odgovorim da slobodno pozove bataljon komunalaca da istovare pola tone žene napolje.
I tako, mic po mic, tonu po tonu, langzam aber ziher preguram gram više od ukupne mase Zemlje (obratite pažnju na veliko slovo ako ste završili osnovnu školu pre pojave Pinka i Košave), mesecima nepotkresanim noktom nožnog palca se još uvek držim za krevet u podstanarskoj sobi, ali neću izdržati još dugo, ne mogu se zakoni fizike tek tako ignorisati, bilo bi to krajnje neuljudno prema generacijama prilježnih naučnika, odvajam se, grunem kroz atmosferu u meku modrotu vaseljene i počinjem da lebdim, laganica, po prirodi stvari, bez ikakvog napora.
Ne zamerite, džepove sam napunila kompletnim zemaljskim zalihama kuvanog kestena.
Kuvan kesten je moćan i neodoljiv i njega se ne želim odreći ma u kojoj orbiti da zaglavim.
Zalihe kestena premašuju nekoliko hiljada tona, jedem, gojim se, i sad se konačno dešava, Zemlja počinje da orbitira oko mene tačno u 23.54 prošle noći. I Mesec, naravno, pa to se podrazumeva, pobogu (eto šta se sve mora naglašavati ukoliko želite da vas razumeju naraštaji odrasli uz emisije s orvelovskim nazivima).
NASA i Rusi su tajno razvijali telepatsku spejs tehnologiju, znam pouzdano, jer ih evo, i jedni i drugi mi šalju poruke, molbe u vidu pretnji i pretnje u vidu molbi, pitaju za moje namere nastojeći da zamaskiraju svoje.
Izvinjavam se Rusima na srpskom što znam samo engleski i nemački i nešto rumunskog i španskog od stranih jezika i objasnim ovima iz NASA-e da nema nikakvih problema, treba samo da onaj prostor Amazonije, koji su sjebali sečom, pošume pitomim kestenom i redovno me snabdevaju pireom (mmm, i pire je sladak), i ja ću ubrzo prešišati masu Sunca i biti dovoljno daleko da Mont Everest, nedobog, ne zapne i ne oruni se o moju giganstku pozadinu.
- Nje možno! - kukaju Rusi. Kao, kod njih školstvo još uvek nešto znači, moraće silne pare da ulože u to da u udžbenicima naziv "Sunčev sistem" zamene sa "Sanjin sistem" pošto ćemo, jel, tada imati situaciju da Sunce sa sve planetama orbitira oko mene.
- Ni to nije problem - objašnjavam, na engleskom, naravno, jer decenije gledanja mahom holivudske A produkcije ne mogu da se mere po benefitima za učenje stranog jezika sa nekoliko Tarkovskih, tri Mihalkova i jednom Noćnom i jednom Dnevnom stražom. - Samo vi forsirajte taj kesten, ima da budem suma sumarum zapremina i masa svih nebeskih tela Mlečnog puta, i još koji gram više, pa će Mlečni put orbitirati oko mene što mu uopšte neće smetati da i dalje nastavi jednako da se zove (neće, složiše se i ovi iz NASA-e i ovi iz Rusije observirajući moje poprsje najvećim teleskopima eminentnih opservatorija), a i Sunčev sistem će moći da zadrži staro ime.
I tako, dok amazonski Indiosi ponovo uživaju pod morem zelenih krošnji, ja rastem li rastem, postaje mi sve skučeniji svemir i to mi stvara nemir, ali nema veze, samo da ga prerastem, možda iza granice postoji neko koga bih mogla da pitam: "Izvinite, ova vasiona mi malko tesna oko kukova, a i sise ne mogu da uguram kako spada, jel imate par brojeva veću?"
"Naravno, draga, pravo kroz crnu rupu pa druga dimenzija sleva", odgovoriće ljubazni vlasnik radnje, namignuvši zavodljivo.
Ja ću se kulturno zahvaliti i otići da pogledam ne prihvativši poziv na piće, jer, iskreno, nikad nisam mogla da skapiram muške koji se lože na debele žene.
To mora da su neki žešći perverti.
Počelo je to... dafaq, zašto bih morala tačno da znam kad je počelo? Kada nešto dođe spontano, po prirodi stvari, teško je reći gde mu je tačno početak jer se tu u neku ruku radi o univerzalnom principu, večnoj istini ili nekom sličnom sranju. U svakom slučaju, nisam to izgovarala pre prvih tvrdnji licemernih dupeuvlakača kako "nisam debela" već "elegantno popunjena".
"Ja i mojih sto kila", zezala sam se na svoj račun onda kada sam u devetom mesecu trudnoće dostigla famoznih 86 (za kojima danas čeznem). Bolje uvek zaokružiti, tako je simpatičnije, mislila sam, osim toga, hiberbola je znak samosvesti, odlika samokritičnosti, nabiješ li šalom sebi koju desetinu kilograma više, to ćeš ih pre skinuti.
No, zajeban je viška kila spomen, jer nomen est omen, ah, nomen est omen...
"Idemo na Adu", predloži neko, a ja, doguravši stotku, šeretski dobacujem: "dići će se nivo vode kad ja sa svojih 150 kila uđem u jezero, poplaviću Adu, Ade biti neće; za turiste neće biti sreće, potonuće zverinje i cveće".
"Mogli bismo pešaka do grada", predlažu komšije s Banovog brda, a ja se zacerekam, namignem sitnim crnim okom utisnutim u krofnasto lice stopedesetkilašice, pa lupim: "Vi šetajte, a ja sa svojih 300 mogu i da se otkotrljam"
"Gospođo, karta mora da se plati, pogotovo kad zapreminom zauzimate četvrtinu autobusa!", dreči busplus kontrolor, a ja mu, sa svojih 303 nonšalantno odgovorim da slobodno pozove bataljon komunalaca da istovare pola tone žene napolje.
I tako, mic po mic, tonu po tonu, langzam aber ziher preguram gram više od ukupne mase Zemlje (obratite pažnju na veliko slovo ako ste završili osnovnu školu pre pojave Pinka i Košave), mesecima nepotkresanim noktom nožnog palca se još uvek držim za krevet u podstanarskoj sobi, ali neću izdržati još dugo, ne mogu se zakoni fizike tek tako ignorisati, bilo bi to krajnje neuljudno prema generacijama prilježnih naučnika, odvajam se, grunem kroz atmosferu u meku modrotu vaseljene i počinjem da lebdim, laganica, po prirodi stvari, bez ikakvog napora.
Ne zamerite, džepove sam napunila kompletnim zemaljskim zalihama kuvanog kestena.
Kuvan kesten je moćan i neodoljiv i njega se ne želim odreći ma u kojoj orbiti da zaglavim.
Zalihe kestena premašuju nekoliko hiljada tona, jedem, gojim se, i sad se konačno dešava, Zemlja počinje da orbitira oko mene tačno u 23.54 prošle noći. I Mesec, naravno, pa to se podrazumeva, pobogu (eto šta se sve mora naglašavati ukoliko želite da vas razumeju naraštaji odrasli uz emisije s orvelovskim nazivima).
NASA i Rusi su tajno razvijali telepatsku spejs tehnologiju, znam pouzdano, jer ih evo, i jedni i drugi mi šalju poruke, molbe u vidu pretnji i pretnje u vidu molbi, pitaju za moje namere nastojeći da zamaskiraju svoje.
Izvinjavam se Rusima na srpskom što znam samo engleski i nemački i nešto rumunskog i španskog od stranih jezika i objasnim ovima iz NASA-e da nema nikakvih problema, treba samo da onaj prostor Amazonije, koji su sjebali sečom, pošume pitomim kestenom i redovno me snabdevaju pireom (mmm, i pire je sladak), i ja ću ubrzo prešišati masu Sunca i biti dovoljno daleko da Mont Everest, nedobog, ne zapne i ne oruni se o moju giganstku pozadinu.
- Nje možno! - kukaju Rusi. Kao, kod njih školstvo još uvek nešto znači, moraće silne pare da ulože u to da u udžbenicima naziv "Sunčev sistem" zamene sa "Sanjin sistem" pošto ćemo, jel, tada imati situaciju da Sunce sa sve planetama orbitira oko mene.
- Ni to nije problem - objašnjavam, na engleskom, naravno, jer decenije gledanja mahom holivudske A produkcije ne mogu da se mere po benefitima za učenje stranog jezika sa nekoliko Tarkovskih, tri Mihalkova i jednom Noćnom i jednom Dnevnom stražom. - Samo vi forsirajte taj kesten, ima da budem suma sumarum zapremina i masa svih nebeskih tela Mlečnog puta, i još koji gram više, pa će Mlečni put orbitirati oko mene što mu uopšte neće smetati da i dalje nastavi jednako da se zove (neće, složiše se i ovi iz NASA-e i ovi iz Rusije observirajući moje poprsje najvećim teleskopima eminentnih opservatorija), a i Sunčev sistem će moći da zadrži staro ime.
I tako, dok amazonski Indiosi ponovo uživaju pod morem zelenih krošnji, ja rastem li rastem, postaje mi sve skučeniji svemir i to mi stvara nemir, ali nema veze, samo da ga prerastem, možda iza granice postoji neko koga bih mogla da pitam: "Izvinite, ova vasiona mi malko tesna oko kukova, a i sise ne mogu da uguram kako spada, jel imate par brojeva veću?"
"Naravno, draga, pravo kroz crnu rupu pa druga dimenzija sleva", odgovoriće ljubazni vlasnik radnje, namignuvši zavodljivo.
Ja ću se kulturno zahvaliti i otići da pogledam ne prihvativši poziv na piće, jer, iskreno, nikad nisam mogla da skapiram muške koji se lože na debele žene.
To mora da su neki žešći perverti.
!
