EKSPERIMENT 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

EKSPERIMENT 1

Oceni ovaj blog
Marka i Ljilju upoznala sam na proslavi bratovljevog rođendana. Nezanimljiv par: on već proćelav i trbušast, ona visoka i štrkljasta, ružnjikavog lica. Ne bi bili odabrani za društvo da mi nije bilo dosadno, i da mi Ljilja prva nije prišla.
Rekla mi je da su oboje apsolventi na Mašincu. Zaba­vljali su se još od srednje škole i planirali venčanje. Tada sam se setila kako mi je brat pričao o paru koji mu je vratio veru u ljubav, o mladiću i devojci koji su kao stvoreni jedno za drugo. Oni se nikada nisu svađali, njihova mišljenja nikada se nisu razmimoilazila, i imali su iste ciljeve. Primetila sam i kako Ljilja o svom mladiću govori s ponosom i preteranom nežnošću, kao majka o sinu. Takav odnos smatrala sam bizarnim. Nisam na Marku uočila ništa vredno divljenja, ali sam razumela i da je vreća našla svoju zakrpu, te da oboma sasvim odgovara iluzija koju su izgradili.
Nije mi jasno zašto se neki ljudi, još u ranoj mladosti, vežu za jednog partnera i taljigaju sa njim do kraja života. Nezamislivo mi je da bih se decenijama mogla buditi pored istog čoveka. Strast je, kaže moj profesor psihologije, ograničenog trajanja. Kada strast prođe, ljubav se svede na uzajamno poštovanje i razumevanje, i održava se uspomenama na ono što je nekad bila, na zajednički provedene ali umrle trenutke. Ne priznajem mlake ljubavi i kukavičko predavanje vezama koje su postale navika. Navika je okov za slobodne.
Bilo je očito iz jednog jedinog Markovog pogleda, upućenog Ljilji, koliko mu je nezanimljiva. Imala sam u glavi sliku njih dvoje kako po ceo dan sede i zajedno uče, praveći pauzu samo da bi nešto pojeli, a ne i da bi strastveno vodili ljubav. Ona mu je odavno prestala biti misterija; sve o njoj je znao i verovatno su uveliko ušli u fazu međusobnog ceđenja bubuljica.
Ljilja me je pitala šta studiram, imam li dečka, kakvi su mi životni planovi. Odgovorila sam da sam na drugoj godini psihologije, ne planiram ništa, i trenutno nemam mladića. Na pomen reči „trenutno“ nabacila je podsmešjiv izraz, kao da je htela reći kako se, eto, ona – tako mediokritetski bezlična – emotivno usidrila, a ja nisam te sreće. Ostavila sam je u neznanju: tek što sam bila raskinula tromesečnu vezu, vrlo burnu, sa sjajnim momkom, baš zato što sam osetila kako se zaljubljujem u njega. Moj izbor je sloboda, kontrola emocija, jer se ljubav – kad-tad – završi patnjom.
„Znaš“, kazala je, odjednom ozarena, „nema veće sreće od ostvarene ljubavi.“
Mrzela sam lažna intimiziranja. Devojka se spremala na hvalospev o sopstvenoj ispunjenosti, a na to ju je podstakla pretpostavka o mom nezadovoljstvu činjenicom da nemam dečka. Jedna od onih sebičnih budala, koja sreću meri stepenom prijatnosti pri posmatranju tuđe bede. Zajebala si se, rekoh joj u sebi, nameračila si se na osobu koja dobije sve što poželi. Jaku osobu. Shvatićeš, kravo, da su me odgajali vukovi koje sam potom pojela. Ali sam se i dalje ljubazno osmehivala.
„Nikad ne poželiš neku promenu?“, pitala sam.
Zgranuto me je pogledala: „Mi smo karmički spojeni. Ne pada mi na pamet nijedan drugi mladić, niti on razmišlja o drugim devojkama. Ne primećuje ih.“
Predmet njenog obožavanja nije uzeo učešće u našem ćaskanju. Sedeo je u ćošku, u glupoj kariranoj košulji, neobrijan. Njegov izgled, baš kao i Ljiljina masna kosa, posvedočili su da im više nije bio bitan ni utisak koji ostavljaju na druge. Koren ravnodušnosti ležao je u još jednoj zabludi: u ideji o samodovoljnosti. Njih dvoje na jednom polu, na drugom – ostatak sveta.
Bože, kakvo mrtvilo, pomislila sam. To i nije ljubav, to je beg od usamljenosti. Povraćalo mi se od patetike.
Tu i tamo smo se sretali u kraju, mlako razmenjujući pozdrave i uobičajena pitanja „kako si?“, „šta ima novo?“, sve do žurke povodom Nove godine, na koju sam otišla bezvoljno, tek pošto sam zaključila kako su sva druga mesta za provod već istrošena.
Marko je bio tamo – sam i jednako beznačajan. Ukočen, kao da je progutao motku, na stolici tačno preko puta vrata od sobe, pogleda usredsređenog na predsoblje kroz koje su navirali gosti. Izgledao je poput izgubljenog deteta. Obuzelo me je sažaljenje prema mladiću koji se ne snalazi bez prisustva svoje devojke. Slabić, pomislih, papučič.
Sela sam do njega, prekrstila noge i dotakla ga po ramenu. Trgnuo se. Nije me bio ni primetio. „Zdravo“, rekla sam, „gde ti je Ljilja?“
„Ne znam, već je trebalo da je stigla“, promucao je, bacivši pogled na sat. „Nismo se danas videli …“
Šatro sam se začudila: „O, zar se i takve stvari dešavaju?“
„Retko“, kratko je odgovorio.
„Pa zašto je ne pozoveš telefonom?“
„Zvao sam je. Nije dostupna.“
Ćutke smo sedeli. Nisam znala šta bih mu utešno mogla reći. Moj telefon se u međuvremenu oglasio barem pet-šest puta: pozivali su me na druge žurke, obećavali lud provod, a javio se i dečko koji mi se udvarao nedeljama … i s kojim sam planirala susret posle ponoći. Nisam obraćala pažnju na Markovo prisustvo, pa sam otvoreno koketirala preko telefona sa svojim udvaračem.
„Baš si popularna“, promrmljao je. Zvučalo je cinično. Ali bila sam imuna na takve komentare. Njih obično daju izopštenici, paćenici puni kompleksa.
„Jesam, pa šta?“
U tom trenutku prišao je nepoznat mladić i ponudio me pićem. Svesna sam svoje privlačnosti i volim kada sam u centru muške pažnje. Volim igru – do granica koje ja odredim. Prihvatila sam čašu viskija i dopustila mladiću da sedne do mene. Na uzanom dvosedu sedela sam u sendviču između nepoznatog i Marka. Krajičkom oka posmatrala sam potonjeg jadnička kako čas bira broj na mobilnom, nervozno lupkajući nogom o pod, čas kruži pogledom po sobi, pokušavajući da se otrgne od razmišljanja o razlozima Ljiljinog odsustva. Nepoznati mladić, već pripit, uporno je pokušavao da prebaci ruku preko mojih ramena. Šapnula sam mu da odjebe i ostavi me na miru. Ustao je, negodujući, i izgubio se sa vidika.
Predložila sam Marku da izađemo na terasu. Bilo je već skoro pola dvanaest, i sustigla me je euforija zbog nadolazeće ponoći u kojoj budućnost izgleda svetlucava makar koliko titraj čarobne lampe. „Hajdemo“, rekla sam mu, „da udahnemo malo svežeg vazduha.“
Moram priznati kako nisam očekivala da će se odlepiti sa dvoseda. Ipak, otišli smo na terasu, bacila sam pogled na zvezdano nebo i, iako nisam nimalo romantična, palo mi je na pamet kako bi bilo lepo pored sebe, baš u tom trenutku, imati svoju karmičku polovinu. Život je divna igra, treba ga udahnuti punim plućima. Glumiti nešto što ne postoji – zašto da ne? „Brrrr … što je hladno“, kazala sam maznim glasom devojčice. Stajao je, zbunjen, tik do mene, očigledno ne znajući šta bi rekao ili učinio. On je odličan pokusni kunić, pomislih, za moj eksperiment. E pa vezana vrećo, trenutno bez svoje zakrpe, da te vidim sad – primećuješ li druge devojke ili ne?
Imala sam kratku crnu suknju i široku belu košulju, nemarno uvezanu u čvor u pojasu. Košulja je sakrivala i nagoveštavala, suknja otkrivala. Stari ženski trik: balans u izazovu. Nešto mora i da se naslućuje, jer žena samo tako ostaje tajna, a muškarci vole tajnovitost.
Prišla sam mu sasvim blizu, propela se na štikle i unela mu se u lice: „Zagrej me.“
„Ne znam … kako …“, promucao je.
„Pa zagrli me, tupavko“, nasmejah se.
U tom momentu pozvonio mu je mobilni. Magije je nestalo. Ponovo je bio onaj stari, drveni, Ljiljin Marko.
„Moram odmah da idem“, rekao je. Učinilo mi se da u njegovom glasu čujem pravdanje.
Izvadila sam ajlajner iz torbice i nažvrljala svoj telefonski broj na papirnoj maramici. „Pozovi“, dobacila sam, pre nego što sam, lagano i zavodljivo njišući kukovima, ušla u sobu.
Narednih dana mi je razmišljanje o tome hoće li pozvati, ili neće, postalo zabava. U imaginarnoj kladionici tipovala sam na šezdeset prema četrdeset da neće. Bio je izgubljen slučaj, budući do-groba-verni muž, bespovratno ugušen monotonijom u dvadeset trećoj. Moram napomenuti da me uopšte nije privlačio i kako mi je i sama pomisao na seks sa njim delovala odbojno. Doživela sam ga kao zadatak u kome ću – ako mu pristupim pažljivo i sa strpljenjem – oživeti mrtvaca. Možda je u toj misiji bilo i skrivenih igara samopotvrđivanja, kojih sam uvek bila gladna, no one su bile tek usputne.
Zvao me je nakon dve nedelje. Dobro je, pomislila sam, bolje nego da se javio odmah, jer to znači da je sve vreme razmišljao o meni.
„Ja sam, Marko.“ Zatim, sekundu kasnije: „Ljiljin Marko.“
„Znam.“
„I šta sad? … E da, dužan sam ti izvinjenje zbog one večeri kada sam iznenada morao da odem. Ljilji je …“
Prekinula sam ga: „Boli me dupe za Ljilju. Nego, hoćeš li da se vidimo?“
Muk.
„Ako ne želiš, onda ćao“, rekoh.
S druge strane čuo se dubok uzdah – kao da je davljenik upravo pobedio smrt. „Želim, želim“, skoro da je uzviknuo.
„Gde i kada? Da dođem kod tebe?“
„Da, da … Može li danas popodne?“, glas mu je postao drhtav.
Pomerila sam druge planove za naredni dan i kazala da ću doći. Dao mi je adresu. Jadnik! – razmišljala sam – Sagoreva od iščekivanja. Pomisao na njegovu nestrpljivost preplavila me je uzbuđenjem.
Obukla sam kožni mantil i vrat obmotala kevinom lešinom polarne lisice, obula crne lakovane cipele sa visokim potpeticama. Ispod mantila imala sam samo crvene tange i pojas sa halterima koji su držali svilenkaste crne čarape. Kosu sam sklonila sa čela i uvezala je u punđu. (Volim kontraste između konvencionalne strogosti i razuzdanosti.) Nisam stavila nikakav parfem, ali sam se diskretno posula talkom za bebe.

Pošalji "EKSPERIMENT 1" na Facebook Pošalji "EKSPERIMENT 1" na Google Pošalji "EKSPERIMENT 1" na My Yahoo! Pošalji "EKSPERIMENT 1" na Live Pošalji "EKSPERIMENT 1" na MySpace Pošalji "EKSPERIMENT 1" na Twitter Pošalji "EKSPERIMENT 1" na Digg Pošalji "EKSPERIMENT 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. faraonn (avatar)
    ....Borac je posjednik rijeci i nema sansu da joj i jedno pero ode iz kontrole
    pise Borac o jednom neinteresantnom paru koji jednostrano sebe naziva 'karmickim' a to nema niko za pravo jer Karma je daleko od spustanja u sumnjive studentske veze tj. davanje kolorita sjenkama stvari...pisac ovih redova lako pokazuje da sve epizode vodi kao ugaono kamenje i svakome nadje i mjesto i opravdanje za njegovo proslo vrijeme...
    Zrelo pisanje i takodje lako vracanje svoga pera u dane kad postaje zivot da se osjeca u svim kapilarima i duse i tijela...
    Faraonn_a kao pjesnika jedino koska zivotnost emocija koje on ne smije da prizna da je to,- tako...
    Pozdravljam Borca i njegovo setanje kroz zurke studentske sa isforsiranim karmickim prorocansvima naivnih studentkinja
    koje su uvijek nosioci ljubavnih ljepsih djelova ili bar onih usljed kojih se ovo osjecanje medjuljudsko i naziva,-Ljubav...