CIGARETE
Nagovaraju me da ostavim cigarete. Ali, ne znam, zašto bih to učinila. Zašto da ne pušim? Šta ima u tome loše? Dim je prosvetitelj, u njemu su odgovori, na mnoga pitanja, koja me muče.
Evo, recimo, koliko ću izdržati, ako zatvorim vrata i prozore, pre nego se ugušim u smradu prepune pepeljare? Da li ste vi isprobali koliko vam treba da se ugušite, ili bar da opasno narušite svoje zdravlje?
I otkud ta glupost, da pušenje ubija. Pa u mojoj okolini, oni što sede napolju na svežem vazduhu, rizikuju da se prehlade, da ih virus zakači, ili neka bakterija, pa ih i to može ubiti.
Mnoge stvari ubijaju, ne samo cigarete. Evo, televizija surovo ubija razum, pa zašto je ne zabrane, ili bar da upozore gledaoce, da imaju nameru da ih ubiju.
Uostalom, čim izađem napolje, pojuriće me pas, da me ugrize, pa mogu da zakačim i besnilo. Ionako se kod nas to odomaćilo, pa je čitavo društvo zapenilo. Gde god da usmerim pogled, vidim u ljudima bes.
Oni dušebrižnici što bi da prestanem da pušim, mogli bi malo da stave prst na čelo, i zapitaju se, koliko su umobolni, da nalepe ove užasne slike na paklicu, ko da želim da vidim svoja zagaravljena pluća, odapnulo srce, ispucalu bešiku, ili zavrnuta creva.
Ja i ne pušim one sa previše nikotina. Jedna prodavačica posavetovala me, da ako te nikakve pušim, bolje da prestanem, a i skupe su.
Ali skupa je i konfekcija. Skupo je i na sniženjima. Skupo je sve. Čak i hleb.
Volim hleb. Miriše iz pekare. Mami me često. Volim i ta testa, da se sve to nataloži na meni. Najedem se i prejedem se. To mi dođe kao ritual.
Pa zamislite vi, kad bih trebala da ostavim cigarete, pa ugojila bih se, i morala na liposukciju. Zar mi to želite, dušebrižnici?
Nisam se tome od vas nadala. Mislila sam da me vi cenite i poštujete. A ne, vi udarate gde stignete. Vi mi ne želite dobro u životu. Vi hoćete da ja vama budem na usluzi, da činim sve što vi hoćete.
Hoćete svet bez dima, a ne kočite ratove, tu ima više dima, no cela svetska duvanska industrija, što bi uspela da proizvede.
Ne brine vas glad. Ja sa cigaretom utolim glad. Nema više gladi. Dim me i hrani i brani. A koga vi hranite? Zar decu po sirotištima? Zar one što prevrću kontejnere?
Što skitnici ne ponudite cigaretu? Zahvaljivao bi vam ko da ste mu dali malo bogatstvo.
Pa da nije cigareta, kako bismo mi istrpeli vreme u kom živimo.
A tek stres. Kako ćete njega da kontrolišete?
Stres je naš najveći neprijatelj, a ne cigarete. Besparica koja čini, da nas kičma boli, od savijanja na dole. I kontejnere ste potkopali, da sirotinja bude još više gladna.
Pa kako da ne puše? Kako da se ne odaju tom poroku, kako ga vi nazivate?
Čujete li? Upravo neko viče u zgradi. Bije ženu. Kako da ona ne propuši, kad već ne sme da viče i odbrani se? Kad je budu sahranjivali, reći će da su za to krive cigarete. Previše je nikotina unosila. Sama je kriva. Ma, luda žena.
Zar sam ja zaslužila da me ponižavate? A čime to?
Ne date mi da pušim gde ja hoću. Terate me u sobičak, u koji samo ja mogu da stanem, a onaj drugi može samo preko mene, ili da uđe u mene.
Ali, nisam ja porno glumica, to moram da vam kažem. Ja sam dama. Ja sam gospođa.
Siluje me ovo vreme u kom živim. Šta ću, branim se cigaretama?
Piksla je premala. Opušci svud po stanu. Nikotin mirišem na rukama. Pluća su mi već oslabila. Zar da prestanem? Slaba sam. Sve me drugo tera od tog čina.
Ljudi me etiketiraju, kad držeći cigaretu u ruci, šetam ulicom. Nemam gde da pušim. Čak mi i to zadovoljstvo otimaju?
Nekad su ljudi koji su pušili bili cenjeni. Znalo se da oni puše, da bi mislili. Sada se puši, da se ne bi mislilo, na ružan svet koji nas okružuje.
A sad odoh da ispušim još jednu, možda mi ta cigareta bude poslednja.
M.S.Marstoj
Nagovaraju me da ostavim cigarete. Ali, ne znam, zašto bih to učinila. Zašto da ne pušim? Šta ima u tome loše? Dim je prosvetitelj, u njemu su odgovori, na mnoga pitanja, koja me muče.
Evo, recimo, koliko ću izdržati, ako zatvorim vrata i prozore, pre nego se ugušim u smradu prepune pepeljare? Da li ste vi isprobali koliko vam treba da se ugušite, ili bar da opasno narušite svoje zdravlje?
I otkud ta glupost, da pušenje ubija. Pa u mojoj okolini, oni što sede napolju na svežem vazduhu, rizikuju da se prehlade, da ih virus zakači, ili neka bakterija, pa ih i to može ubiti.
Mnoge stvari ubijaju, ne samo cigarete. Evo, televizija surovo ubija razum, pa zašto je ne zabrane, ili bar da upozore gledaoce, da imaju nameru da ih ubiju.
Uostalom, čim izađem napolje, pojuriće me pas, da me ugrize, pa mogu da zakačim i besnilo. Ionako se kod nas to odomaćilo, pa je čitavo društvo zapenilo. Gde god da usmerim pogled, vidim u ljudima bes.
Oni dušebrižnici što bi da prestanem da pušim, mogli bi malo da stave prst na čelo, i zapitaju se, koliko su umobolni, da nalepe ove užasne slike na paklicu, ko da želim da vidim svoja zagaravljena pluća, odapnulo srce, ispucalu bešiku, ili zavrnuta creva.
Ja i ne pušim one sa previše nikotina. Jedna prodavačica posavetovala me, da ako te nikakve pušim, bolje da prestanem, a i skupe su.
Ali skupa je i konfekcija. Skupo je i na sniženjima. Skupo je sve. Čak i hleb.
Volim hleb. Miriše iz pekare. Mami me često. Volim i ta testa, da se sve to nataloži na meni. Najedem se i prejedem se. To mi dođe kao ritual.
Pa zamislite vi, kad bih trebala da ostavim cigarete, pa ugojila bih se, i morala na liposukciju. Zar mi to želite, dušebrižnici?
Nisam se tome od vas nadala. Mislila sam da me vi cenite i poštujete. A ne, vi udarate gde stignete. Vi mi ne želite dobro u životu. Vi hoćete da ja vama budem na usluzi, da činim sve što vi hoćete.
Hoćete svet bez dima, a ne kočite ratove, tu ima više dima, no cela svetska duvanska industrija, što bi uspela da proizvede.
Ne brine vas glad. Ja sa cigaretom utolim glad. Nema više gladi. Dim me i hrani i brani. A koga vi hranite? Zar decu po sirotištima? Zar one što prevrću kontejnere?
Što skitnici ne ponudite cigaretu? Zahvaljivao bi vam ko da ste mu dali malo bogatstvo.
Pa da nije cigareta, kako bismo mi istrpeli vreme u kom živimo.
A tek stres. Kako ćete njega da kontrolišete?
Stres je naš najveći neprijatelj, a ne cigarete. Besparica koja čini, da nas kičma boli, od savijanja na dole. I kontejnere ste potkopali, da sirotinja bude još više gladna.
Pa kako da ne puše? Kako da se ne odaju tom poroku, kako ga vi nazivate?
Čujete li? Upravo neko viče u zgradi. Bije ženu. Kako da ona ne propuši, kad već ne sme da viče i odbrani se? Kad je budu sahranjivali, reći će da su za to krive cigarete. Previše je nikotina unosila. Sama je kriva. Ma, luda žena.
Zar sam ja zaslužila da me ponižavate? A čime to?
Ne date mi da pušim gde ja hoću. Terate me u sobičak, u koji samo ja mogu da stanem, a onaj drugi može samo preko mene, ili da uđe u mene.
Ali, nisam ja porno glumica, to moram da vam kažem. Ja sam dama. Ja sam gospođa.
Siluje me ovo vreme u kom živim. Šta ću, branim se cigaretama?
Piksla je premala. Opušci svud po stanu. Nikotin mirišem na rukama. Pluća su mi već oslabila. Zar da prestanem? Slaba sam. Sve me drugo tera od tog čina.
Ljudi me etiketiraju, kad držeći cigaretu u ruci, šetam ulicom. Nemam gde da pušim. Čak mi i to zadovoljstvo otimaju?
Nekad su ljudi koji su pušili bili cenjeni. Znalo se da oni puše, da bi mislili. Sada se puši, da se ne bi mislilo, na ružan svet koji nas okružuje.
A sad odoh da ispušim još jednu, možda mi ta cigareta bude poslednja.
M.S.Marstoj
a tekst je predivan ,zaista ,sve lepo ti zelim
Onaj tamo što bije onu ženu možda je i bije zato što ne puši 
