Šta ostaje posle prazne autobuske stanice
i jednog kofera
sa svim onim čudima za usput
i posle puta?
Moja želja da se rastajemo kao normalni
savremeni il' nesavremeni parovi,
dok te zamšljam uz svoj bok
kako me držiš za ruku,
a drugom pridržavaš prtljag da se ne stropošta.
Milošta
moja, kojom te hranim danima.
Šta ostaje posle neprospavane noći
i bezbroj propuštenih poziva
dok se praviš da spavaš?
Navika da svakoga dana
pogledam prvo tvoj,
pa svoj horoskop.
Jedna majka koja ništa ne razume.
Jedan otac koji sluti i ćuti.
Srce jedno i jedna duša...
Na ovom peronu
ja sam prva i poslednja koja napušta grad
nezavisno od toga kada
ulazim u vozilo.
Šta ostaje od sata kome se mehanizam
polomio?
Vreme, neograničeno.
Nevreme, sveprisutno.
I moja poslednja nada da sanjaš
i iz sna ne želiš da se budiš.
Moja poslednja šansa da odem,
bez pozdrava, bez poljupca,
bez onog "Srećan ti put".
A da se ne pitam, jesi li ljut,
ti što nemaš razloga za ljutnju...
Tvoja neraspremljena topla soba,
jedan krevet i tela gola,
sok od trešnje il' višnje,
minđuše bačene usput
koje mi ne dozvoljavaš da zaboravim.
Oči, pomalo umorne od ljubavi
koju dajem bezuslovno.
Šta ostaje posle tebe?
Posle mene, ništa...
Posle tebe ostaju obećanja,
nade i verovanja,
dok gledam kroz zamagljen prozor
rodni grad za sobom.
Glava mi je već na putu.
Telo mi je na putu.
A duša makla se nije.
Iza tebe daljina koju nosim u kaputu...
Ona me nikada lagala nije.
i jednog kofera
sa svim onim čudima za usput
i posle puta?
Moja želja da se rastajemo kao normalni
savremeni il' nesavremeni parovi,
dok te zamšljam uz svoj bok
kako me držiš za ruku,
a drugom pridržavaš prtljag da se ne stropošta.
Milošta
moja, kojom te hranim danima.
Šta ostaje posle neprospavane noći
i bezbroj propuštenih poziva
dok se praviš da spavaš?
Navika da svakoga dana
pogledam prvo tvoj,
pa svoj horoskop.
Jedna majka koja ništa ne razume.
Jedan otac koji sluti i ćuti.
Srce jedno i jedna duša...
Na ovom peronu
ja sam prva i poslednja koja napušta grad
nezavisno od toga kada
ulazim u vozilo.
Šta ostaje od sata kome se mehanizam
polomio?
Vreme, neograničeno.
Nevreme, sveprisutno.
I moja poslednja nada da sanjaš
i iz sna ne želiš da se budiš.
Moja poslednja šansa da odem,
bez pozdrava, bez poljupca,
bez onog "Srećan ti put".
A da se ne pitam, jesi li ljut,
ti što nemaš razloga za ljutnju...
Tvoja neraspremljena topla soba,
jedan krevet i tela gola,
sok od trešnje il' višnje,
minđuše bačene usput
koje mi ne dozvoljavaš da zaboravim.
Oči, pomalo umorne od ljubavi
koju dajem bezuslovno.
Šta ostaje posle tebe?
Posle mene, ništa...
Posle tebe ostaju obećanja,
nade i verovanja,
dok gledam kroz zamagljen prozor
rodni grad za sobom.
Glava mi je već na putu.
Telo mi je na putu.
A duša makla se nije.
Iza tebe daljina koju nosim u kaputu...
Ona me nikada lagala nije.