a kako ste Vi?

Ponekad pomislim da sam koza ili ovca.Ima tih nekih zivotinja na koje tice duzina dnevnog svetla pa dobijaju prinovu samo jednom godisnje.
E bas se tako i osecam,kako krene dan ,svane tako se i moje lice ozari ,spreman sam na sve ,dodjem na posao samo ferceram ,osmeh osmeh stize,i najgore preguram,a onda posto mi je kancelarija sva u prozorima kako naidje oblak ,a sve ih je vise tako i ja klonem.Dok dodjem kuci budem kao mokra carapa, sav se skupim kako me bacis tako i ostanem.
A onda zadnjim snagama nabacim poslednji osmeh za taj dan posto znam da se sakrio iza teskih belih vrata kada je cuo kako auto prolazi na kapiji,cuci i ceka ,a svu svoju decacku energiju je cuvao za to kada udjem BUU!!!
I onda skocim ,jako se uplasim ,a on se smeje pune duse i punih ociju i valja se po patosu jer je ceo dan planirao kako ce Tatu jako da uplasi.
I onda opet i opet i opet ,pa onda kaze mami hajde ga ti uplasi.
I sav onaj umor i oblak i snaga i sunce se zaboravi u tih njegovih pet minuta snage cirkusa radosti.
Tad se umoran skinem i pocnem da klonem jer je vec kasnih 20h i radio sam vredno ceo dan i samo usnim.

..a On koliko energije i snage kada me tako sklupcanog zagrli i kaze frfljajuci jer je jos suvise mali..Tata Ja sam se tebe jako pozeleo.
I tada znam zasto sam ustao i zaboravim na svaki oblak i da mrak pda u 16 i27h
 
Kliknite za proširenje...
Čitajući tvoj blog setila sam se pričice koja mi je nedavno elektronskom poštom stigla od drugara iz srednje škole koga nisam videla još malo,pa punih 30 godina.

Dječak
Čovjek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: 'Tata, smijem li te nešto pitati?'

OTAC 'Da, naravno, reci, što je?

SIN: 'Tata, koliko zarađuješ na sat?'

OTAC: 'To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?' kaže gnjevno

SIN: 'Samo sam želio znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?'

OTAC: 'Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.'

SIN: 'Oh,' dječak odgovori, spuštene glave.

SIN: 'Tata, molim te, možeš li mi posuditi 25 dolara?'

Otac je bio bijesan 'Ako je jedini razlog što me pitaš da ti posudim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi ravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dječje idiotarije!'
Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovjek je sjeo i postao još ljući zbog dječakovog pitanja...kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?'
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:

Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac...
Čovjek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
'Jesi zaspao, sine?', upitao je.

'Ne, tata, budan sam" odgovori dječak.

'Razmišljao sam...možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.'
Dječak se uspravio, smiješeći se. 'Oh, hvala ti, tata!', poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je vidio da dječak već ima novac, opet se počeo ljutiti.

Dječak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
'Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?', planu otac

'Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.', odgovori dječak.

'Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra doma ranije. Želim večerati s tobom."

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

Ovo je samo kratki podsjetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smijemo dozvoliti da vrijeme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vrijeme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Sjeti se podijeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zamijeniti, ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajat ćemo do kraja života.
 
Ovo je prelepo napisano-pisala sam nesto na tu temu-u mom blogu-tema Posao ce sacekati dok vi detetu pokazete dugu-pa procitaj ima takvih primera sijaset.Moramo se potruditi da ne dodje do takvih saznanja ni dete a ni vi-zivimo zivote nase dece.Bidimo ucesnici njihovog odrastanja i zivota sve dok nam to Boga dozvoli.
 
Ah, koliko godina sam tako zivela- sa vrata pravo na pod da vozim autice, pa kada je malo porastao, da se macujemo i rvemo, pa da loptamo, da vozimo bajs, a sada kada smo stigli do 13 godina, hajde da pricamo, ali da me gledas u oci a ne da peres sudove ili dremas.... A jos moram i nasmejana uci u kucu jer ga brine savki moj namrsten izraz.
Neka su oni nama zivi i zdravi, nacicemo mi snage za njih
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top