(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
http://forum.krstarica.com/entry.php/40760-SVA-NAŠA-SADA-uvod-1-deo
http://forum.krstarica.com/entry.php/40769-SVA-NAŠA-SADA-2-deo
http://forum.krstarica.com/entry.php/40783-SVA-NAŠA-SADA-3-deo
SVA NAŠA "SADA"....4.deo
Nova kuća je 1938. godine sagradjena. Na njoj piše Dom B.Ž.
Duvanska industrija, tadašnje kraljevine Srbije, je angažovala zidare da sazidaju zgradu otkupne stanice u Žitkovcu. Dedi se ta zgrada dopala, te je dogovorio da mu zidaju kuću. Kada su završili, glavni majstor pita dedu
„Gazda Božo, koe da radim s ovia drveni kapuli? Ne znam, meni ne trebaju, možeš da ih nosiš“
„A jel ti nemaš ništa protiv da gi ja icepim?“
„Nemam, ostavi ja ću da gi iscepam.“
„Ne, ne, sad ću ja“ i uze teslu i iscepa gi. Onda kaže Boži zašto je to uradio.
Nakon njegove kuće trebali su da zidaju još jednu za nekog lošeg čoveka koji nije plaćao dnevnice ali je radio u Monopolu i došao je da vidi dedinu kuću dok se gradila. E, sad će morati da plati i danovi za pravljenje novih kalupa, a i neću da bude kao tvoja kuća, ne zaslužuje.“
Majstorska posla.
Temelj kuće je od kamena, a zidovi od cigle ipo.
Nakon što je sazidao kuću, Božidar, iste godine umire od jeftike.
Milunka je ostala udovica sa dva mala sina. Moj svekar je imao 8 godina. Sama je održavala 9 hektara imanja. Nikada se nije preudala. Kasnije, da bi došla do novca izdala je novu kuću popu na dve godine. Ispred su bile voćke i pop nije njenim sinovima dao ni jednu da uberu. Kaže, to je njegovo jer je zakupio. Čim je ugovor istekao, Milunka mu dade otkaz.Tada je još postojala, leđima okrenuta ulici, a pored ograde stara kuća od kovanice. Tu su živeli baba Milunka i njena dva sina, Branko, koji je bio stariji, i Radisav (moj svekar), mlađi.
Babi i dedi je umrlo žensko dete sa godinu dana. Milunka je jako želela da ima žensko dete, te su ona i Božidar uzeli žensko siroče kao malu devojčicu. Pomagala je babi, bila pravno gledano služinče, ali neobično služinče. Živela je sa njima. Branko i Radisav su imali sestru. Kada se udavala, baba joj je spremila miraz i napravila svadbu, koliko su joj tadašnje prilike dozvoljavale. Udala se u obližnjem selu. Svaki susret braće i sestre i njihovih žena, kada bi se sreli na pijaci ili negde je bio srdačan.
Subotom se radilo u polju do 16 sati. Zatim se melo dvorište, jarak pored ograde do ulice koji je služio za odvod vode (62m dug) i melo se do pola ulice. Komšijska čeljad prekoputa, takođe do pola ulice pometu.
Nedeljom se nije radilo. To znači, da se nije išlo u polje. U svako nedeljno jutro, Božidar bi posle doručka, obukao svečano odelo, osedlao konja i odjahao u kafanu Zapis. Kad se skrene desno iz naše avlije, pa putem prema donjem polju, dolazi se do spomenika koji i dan danas stoji sa sve niskom metalnog ogradom oko njega. Tu je nekad bio centar sela (sada je tu cigansko) i u njemu veliki hrast koji je zapis po srpskim običajima. Sasvim je normalno da i kafana ima to ime. Odatle, levo je put za Donji Adrovac, a onda za Gornji u kome je takozvana šarena crkva. To je ruska crkva Svete trojice posvečena Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom (alijas Vronski koji je Tolstoju poslužio kao primer za opis ruskog oficira u romanu Ana Karenjina...evo link ako nekog zanima).
http://sr.wikipedia.org/sr/Николај_Рајевски_(1839—1876)
Ruski pukovnik je tu poginuo 1876. godine kao dobrovoljac u borbi protiv Turaka. Svake godine se održava vašar i to je mesto sa koga sam jedva preživela vožnju na motoru. Naravno, ima i o tome priča. Naš sin je, ljubi ga majka, super što se motora tiče kakav mu je bio otac. Fobiju sam dobila od te Macine vožnje.
E, da, Božidar......čudnovato je divno kako je sve nekako vezano.....vremena kao klupko umotana, pa kad kreneš da pleteš a ono jedna petlja je jedno vreme, jedan događaj, druga drugo vreme i drugi događaj......i tako...petlja za petljom vremenski šal isplete.....i osmeh setan i sretan...i ponosan
Božidar u kafani popije, vidi se sa ljudima, popriča domaćinski, našali se, pa malo odjaše da obiđe njive. Za ručak se vraćao kući, pa malo odmori, i onda opet na konja pa iz avlije levo za gornje polje sve do Suhotničke česme ( tu sam česmu opisala u pesmi kad Lili ide sa svojom nanom i dva neposlušna i ekstremno živahna brata da vilize vinograd). Od te česme počinju brežuljci na kojima oduvek žive vinogradi. Pekla se rakija, pravilo vino. Moj vinograd je na strani brda i gleda na česmu. Odavno je to bagrenjar. Macin vinigrad, tj vinogradi su sa druge strane brda. Do njih vodi staza pod velikim nagibom nad kojom se drveće nadvilo tako da bukvalno pravi tunel. Kad se voziš u traktorskoj prikolici dobro treba da saviješ glavu i pokriješ se nečim da te ne iseku granjke i lišče. Onome ko vozi traktor je najgore hahaha Obrađuje ih jedan dalji rođak. Ako uspe da ga oporavi jer vinograd je osetljivo biće koje traži da ga stalno tetošeš i sa njim ćućoriš. Kad su se dogovarali, on pita koliko je dužan a Maca mu odgovara „Ništa prijatelju dve godine. Samo ako ga možeš oporavi, a onda, ako ima za tebe biće i za mene“. A odatle vidik kao na dlanu.
I tako, deda Boža i tamo obiđe njive. Kod česme su se skupljali radnici. Svi nadničari su hteli da rade kod Božidara jer je plaćao odmah, bio korektan a i jedenje koje njegova Milunka donese u polje je bilo domaćinski. Kad se vrati samo ženi kaže „Milunke, sutra imaš toliko i toliko radnika u toj i toj njivi, pa kaže naziv njive...na primer Kapetansko“ Doručak Milunka pošalje po slugi, a ručak sama nosi.
Deda je mnogo voleo da sinovima pravi prangije, pa da deca njima plaše Milunku i ostale žene zabavljene poslom. Prangije su....kako sad da objasnim....mala, uska metalna cev sa dnom u koju se stavi malo šalitre i sastrugan fosfor sa šibice. To se zatvori ekserom. Kraj cevke se veže za dugu žicu. Kad se time udari u kamen ili nešto čvrsto to puca. I Maci je otac pravio prangije hahahaha a baba Milunka je jako dobro gađala. Kaže Maca, ta kad je naljute, ako nećeš nešto da uradiš, kad zafrljači drvo pravo u noge, ne gađa nikad u vis, sve ti noge prebije hahaha
Drugi svetski rat i užasno teško vreme za sve. Ni nakon rata nije bilo bolje. Država je propisala koliko svako mora dati pšenice. Kakva je godina, kako će roditi, nije je zanimalo. Još na vršalici se uzimao sav prinos. Ni za seme nije ostajalo, a kamoli za jedenje. Zato se o hlebu mnogo vodilo računa. Nije bilo bacanja i nije se jelo dok se svako crevce ne napuni. Seljaci su se dovijali kako su znali. Često se seme za sledeću setvu moralo kupovalo u Vojvodini. Ali, trebalo ga je kartirati vozom. Muke su to bile. Jedne godine, babin brat i njen stariji sin pođoše zajedno. Ujak za svoje džakove obezbedi mesto u vozu, ali sestrića ostavi na cedilu. Ovaj uspe nekako da dođe kući sa semenom. Mlađi sin se naljutio na ujaka. Iduće godine ode sam i ponese balonče rakije. Voz pun kao oko. Pita mašinovođu, ovaj pogleda u balonče pa reče da će on baš lagano krenuti iz stanice, a ovaj nek trči pa nek ubacuje džakove. Problem je što je voz svaki put sve dalje, a vala i treba trčati sa dšakovima. Ipak, moj svekar je uspeo.
Baba je u miraz donela 80 dukata. Veliki deo toga je dat da se kupi velika hrastova šuma, 80 ari. Tada je zemlja bila na ceni i poštovala se. Dala je svom bratu novac da izvrši kupovinu. Ovaj je kupio ali na svoje ime. Ujak je imao dva sina od dve žene. Samo je jednog dana doveo drugu ženu u kuću. Prvu su u kuću primili moj svekar i svekrva sve dok sin nije došao po nju i odveo je da živi sa njim. Kasnije, ujak se obreo u bolnici. Prestravljen ko će o njemu brinuti bacio se kroz prozor. Ovo me podseti na jednu kinesku mudrost
Ko ne misli na druge, jednog dana će utvrditi da ni drugi ne misle na njega
Do sadašnjeg vremena ostala su tri dukata. Dva su valjda kod Macinog brata od strica, a jedan je bio kod mame i tate. Kada su oboje umrli u roku od 28 dana, Maca i njegove dve sestre su razgovarali i mislili kako da njih troje podele taj dukat, ne zbog njegove novčane vrednosti jer ona nije bitna, već zato što je njima vredan. Setih se sad da iz istog razloga pišem ovo....jer je meni vredno. Maca pita da li ću da pišem o ovome. Rekoh da hoću, jer kako bi naša deca znala....kako bi njihova deca znala, kad vidiš da se i ti prisećaš hahaha I tako, umešah se kratko u diskusiju, i rekoh da je najbolje da ga daju najstarijoj sestri koja živi na N.Zelandu. Ovo dvoje imaju imanje, sećanja, uspomene, tradiciju i ljubav koji žive u tom okruženju, njihova deca i unučad isto. Tako i učiniše.
PS Dobar dan....mi smo dobro, a vi kako ste?
