„A kažem vama, prijateljima svojim: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u Pakao; da kažem vam, njega se bojte.“ (Lk. 12:4-5)
Gospod jasno uči da Pakao jeste realnost u koju se dospeva nakon telesne smrti i da ta realnost jeste nešto čega se treba bojati. Učenje Jelene Vajt da duh čovekov ne prebiva u svesnom stanju posle telesne smrti direktno protivreči ovde navedenim rečima Hristovim. Jer ako je duh nesvestan (psihopanihija) ili ne postoji (tnetopsihizam) on onda ništa ne oseća i zašto bi se onda bilo čega bojali. Međutim, Hristos uči da imamo čega da se bojimo baš zato što duh jeste u svesnom, budnom stanju posle telesne smrti sa svim svojim čulima.
O tome uči i sledeće mesto Svetog Pisma:
„I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojima. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.“ (Otkr. 20:13-14)
Ove reči Svetog Pisma svedoče da Pakao postoji pre Strašnog suda, na kome će biti bačen u Jezero ognjeno. Ako Pakao postoji, smisao njegovog postojanja jeste da muči, jer ako ne muči one koji se nalaze u njemu onda on i ne postoji. Pakao koji ne muči one koje drži u vlasti i nije pakao. A ako ih muči to znači da duhovi tih ljudi osećaju to mučenje; a ako osećaju, to znači da su ti duhovi budni i svesni a ne da spavaju, kako uči hrišćansko epikurejstvo-budizam.
O tome uči i sledeće mesto Svetog Pisma:
„Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni.“ (2Pt. 2:9)
Vuk je tačno preveo sa „mučeći“ iz čega se vidi da se nepravednici čuvaju za Strašni sud u svesnom stanju mučenja, a ne u nesvesnom stanju nepostojanja (tnetopsihizam) ili spavanja (psihopanihizam). A ako se nalaze u svesnom stanju muke dok im je telo mrtvo i raspalo se u grobu, to znači da postoji duh čovekov kao nešto različito i od Duha Božijeg i od tela čovečijeg i da on prebiva u svesnom budnom stanju kada je odvojen od tela.
Ovo mesto Sv. Pisma je prevedeno isto kao kod Vuka kod niza autoritetnih prevoda (Crkveno-slovenski; Young’s Literal Translation; World English Bible („under punishment“) Weymouth New Testament; English Revised Version; American Standard Version; Aramaic Bible in Plain English; Holman Christian Standard Bible; New American Standard Bible; English Standard Version; New Living Translation)
Gore navedena mesta Svetog Pisma, dakle, jasno svedoče da duhovi umrlih ljudi ne spavaju nesvesnim snom, nego da se nalaze u budnom svesnom stanju koje i vidi i čuje i oseća...
„Zato Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici.“ (1.Pt. 3:18, SPC, Crkvenoslovenski, Tyndale...)
Dakle, Hristos je svojim čovečanskim duhom sišao i propovedao duhovima umrlih ljudi u tamnici/Paklu/Šeolu/Adu.
Vidimo: 1) da čovečanski duh postoji i odvojeno od tela; 2) da se nalazi u svesnom stanju („silazi“, „propoveda“, „sluša propoved“).
Da je ovde zaista reč o Hristovom čovečanskom duhu, svedoči drevni aramejski tekst ovog mesta Svetog Pisma: „18 For the Messiah also once died for our sins, the righteous for sinners; that he might bring you to God. And he died in body, but lived in spirit. 19 And he preached to those souls, which were detained in Hades, (Mardokov prevod na engl. jez. Zapadne pešite)” Doslovni prevod na srpski jezik glasi: „umro je u telu, ali živeo u duhu“. Drugim rečima smisao je sledeći: „umro je telom, ali živeo duhom“ t.j. „bio je mrtav telom, ali živ duhom“ t.j. „telo mu je bilo mrtvo, ali duh živ“. Dakle, aramejski teskt, jasnije od svakog drugog, pokazuje da je ovde reč o Hristovom čovečanskom duhu a ne o Njegovom božanskom Duhu, zato što nema smisla reći „Duh (Sveti) mu je bio živ“, kao da postoji mogućnost da Duh Sveti ne može biti živ. Naravno, kada je u pitanju božanski duh – Duh Sveti, ta mogućnost apsolutno ne postoji, zbog čega je ovde reč o čovečanskom duhu kod koga ta mogućnost postoji.
Sveto Pismo uči da duh čovečiji umire kroz greh (Postanje 2:16,17); ne tako što nestaje, nego kroz greh, kroz odvajanje od Boga; kroz neposlušnost Bogu. Duhovi koji se nalaze u tamnici/Šeolu/Adu i kojima je Hristos propovedao bili su mrtvi u tom smislu što su bili odvojeni od blaženstva – Božijeg očinskog prisustva, a ne tako što nisu postojali ili tako što su bili u nesvesnom stanju („nirvani“). Smrt tih duhova ogledala se u 1) njihovoj zatočenosti, neslobodi i 2) u svoj ostaloj muci koju su osećali boraveći u toj tamnici/Šeolu/Adu. U tome se projavljivala smrt tih duhova. Za razliku od njih, Hristov čovečanski duh je nakon Njegove telesne smrti bio živ, to jest: 1) slobodan da ide gde hoće 2) bez ikakvog osećanja muke. Bio je živ jer smrt nije imala vlast nad njim. Nije imala vlast jer je Njegov čovečanski duh bio apsolutno bezgrešan. Smrt vlada čovekom kroz greh. Kada greh ne postoji ne postoji ni vlast smrti. „Smrti, gde ti je žalac, ade, gde ti je pobeda“ (1. Kor. 15: 55). Žaoka smrti je greh, i pobeda nad smrti jeste pobeda nad njenom žakom – grehom, kroz koju kao otrov ulazi u čoveka.
„Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj“ (Jona 2:3, Daničić). U drugim prevodima stoji:
„Iz dubine u oblasti mrtvih” (New International Version)
“iz zemlje mrtvih” (New Living Translation)
“iz utrobe Šeola” (English Standard Version)
“iz dubine Šeola” (New American Standard Bible)
“iz utrobe pakla” (King James Bible)
Reč koju je Daničić preveo sa “grob” jeste jevrejska reč “šeol”. Evo definicije te reči u Strongovoj konkordanci: “7585. sheol: (podzemni svet (mesto u koje ljudi silaze pri smrti);
Izvorna reč: שְׁאוֹל, imenica ženskog roda.” U jevrejskom jeziku postoji posebna reč za doslovni “grob”. To je reč “keber”. Evo njene definicije u Strongovoj konkordanci: “6913. qeber: grob, grobnica; Izvorna reč קָ֫בֶר, imenica muškog roda”.
Šeol jeste nešto različito od doslovnog groba ili grobnice u koje se polaže mrtvo telo. Šeol jeste oblast u kojoj se nalaze duhovi telesno mrtvih ljudi, u svesnom stanju, zbog čega se i kaže da je Jona “vikao iz Šeola”.
Gospod jasno uči da Pakao jeste realnost u koju se dospeva nakon telesne smrti i da ta realnost jeste nešto čega se treba bojati. Učenje Jelene Vajt da duh čovekov ne prebiva u svesnom stanju posle telesne smrti direktno protivreči ovde navedenim rečima Hristovim. Jer ako je duh nesvestan (psihopanihija) ili ne postoji (tnetopsihizam) on onda ništa ne oseća i zašto bi se onda bilo čega bojali. Međutim, Hristos uči da imamo čega da se bojimo baš zato što duh jeste u svesnom, budnom stanju posle telesne smrti sa svim svojim čulima.
O tome uči i sledeće mesto Svetog Pisma:
„I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojima. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.“ (Otkr. 20:13-14)
Ove reči Svetog Pisma svedoče da Pakao postoji pre Strašnog suda, na kome će biti bačen u Jezero ognjeno. Ako Pakao postoji, smisao njegovog postojanja jeste da muči, jer ako ne muči one koji se nalaze u njemu onda on i ne postoji. Pakao koji ne muči one koje drži u vlasti i nije pakao. A ako ih muči to znači da duhovi tih ljudi osećaju to mučenje; a ako osećaju, to znači da su ti duhovi budni i svesni a ne da spavaju, kako uči hrišćansko epikurejstvo-budizam.
O tome uči i sledeće mesto Svetog Pisma:
„Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni.“ (2Pt. 2:9)
Vuk je tačno preveo sa „mučeći“ iz čega se vidi da se nepravednici čuvaju za Strašni sud u svesnom stanju mučenja, a ne u nesvesnom stanju nepostojanja (tnetopsihizam) ili spavanja (psihopanihizam). A ako se nalaze u svesnom stanju muke dok im je telo mrtvo i raspalo se u grobu, to znači da postoji duh čovekov kao nešto različito i od Duha Božijeg i od tela čovečijeg i da on prebiva u svesnom budnom stanju kada je odvojen od tela.
Ovo mesto Sv. Pisma je prevedeno isto kao kod Vuka kod niza autoritetnih prevoda (Crkveno-slovenski; Young’s Literal Translation; World English Bible („under punishment“) Weymouth New Testament; English Revised Version; American Standard Version; Aramaic Bible in Plain English; Holman Christian Standard Bible; New American Standard Bible; English Standard Version; New Living Translation)
Gore navedena mesta Svetog Pisma, dakle, jasno svedoče da duhovi umrlih ljudi ne spavaju nesvesnim snom, nego da se nalaze u budnom svesnom stanju koje i vidi i čuje i oseća...
Hristos propoveda u Paklu
„Zato Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici.“ (1.Pt. 3:18, SPC, Crkvenoslovenski, Tyndale...)
Dakle, Hristos je svojim čovečanskim duhom sišao i propovedao duhovima umrlih ljudi u tamnici/Paklu/Šeolu/Adu.
Vidimo: 1) da čovečanski duh postoji i odvojeno od tela; 2) da se nalazi u svesnom stanju („silazi“, „propoveda“, „sluša propoved“).
Da je ovde zaista reč o Hristovom čovečanskom duhu, svedoči drevni aramejski tekst ovog mesta Svetog Pisma: „18 For the Messiah also once died for our sins, the righteous for sinners; that he might bring you to God. And he died in body, but lived in spirit. 19 And he preached to those souls, which were detained in Hades, (Mardokov prevod na engl. jez. Zapadne pešite)” Doslovni prevod na srpski jezik glasi: „umro je u telu, ali živeo u duhu“. Drugim rečima smisao je sledeći: „umro je telom, ali živeo duhom“ t.j. „bio je mrtav telom, ali živ duhom“ t.j. „telo mu je bilo mrtvo, ali duh živ“. Dakle, aramejski teskt, jasnije od svakog drugog, pokazuje da je ovde reč o Hristovom čovečanskom duhu a ne o Njegovom božanskom Duhu, zato što nema smisla reći „Duh (Sveti) mu je bio živ“, kao da postoji mogućnost da Duh Sveti ne može biti živ. Naravno, kada je u pitanju božanski duh – Duh Sveti, ta mogućnost apsolutno ne postoji, zbog čega je ovde reč o čovečanskom duhu kod koga ta mogućnost postoji.
Sveto Pismo uči da duh čovečiji umire kroz greh (Postanje 2:16,17); ne tako što nestaje, nego kroz greh, kroz odvajanje od Boga; kroz neposlušnost Bogu. Duhovi koji se nalaze u tamnici/Šeolu/Adu i kojima je Hristos propovedao bili su mrtvi u tom smislu što su bili odvojeni od blaženstva – Božijeg očinskog prisustva, a ne tako što nisu postojali ili tako što su bili u nesvesnom stanju („nirvani“). Smrt tih duhova ogledala se u 1) njihovoj zatočenosti, neslobodi i 2) u svoj ostaloj muci koju su osećali boraveći u toj tamnici/Šeolu/Adu. U tome se projavljivala smrt tih duhova. Za razliku od njih, Hristov čovečanski duh je nakon Njegove telesne smrti bio živ, to jest: 1) slobodan da ide gde hoće 2) bez ikakvog osećanja muke. Bio je živ jer smrt nije imala vlast nad njim. Nije imala vlast jer je Njegov čovečanski duh bio apsolutno bezgrešan. Smrt vlada čovekom kroz greh. Kada greh ne postoji ne postoji ni vlast smrti. „Smrti, gde ti je žalac, ade, gde ti je pobeda“ (1. Kor. 15: 55). Žaoka smrti je greh, i pobeda nad smrti jeste pobeda nad njenom žakom – grehom, kroz koju kao otrov ulazi u čoveka.
Jona viče iz Šeola
„Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj“ (Jona 2:3, Daničić). U drugim prevodima stoji:
„Iz dubine u oblasti mrtvih” (New International Version)
“iz zemlje mrtvih” (New Living Translation)
“iz utrobe Šeola” (English Standard Version)
“iz dubine Šeola” (New American Standard Bible)
“iz utrobe pakla” (King James Bible)
Reč koju je Daničić preveo sa “grob” jeste jevrejska reč “šeol”. Evo definicije te reči u Strongovoj konkordanci: “7585. sheol: (podzemni svet (mesto u koje ljudi silaze pri smrti);
Izvorna reč: שְׁאוֹל, imenica ženskog roda.” U jevrejskom jeziku postoji posebna reč za doslovni “grob”. To je reč “keber”. Evo njene definicije u Strongovoj konkordanci: “6913. qeber: grob, grobnica; Izvorna reč קָ֫בֶר, imenica muškog roda”.
Šeol jeste nešto različito od doslovnog groba ili grobnice u koje se polaže mrtvo telo. Šeol jeste oblast u kojoj se nalaze duhovi telesno mrtvih ljudi, u svesnom stanju, zbog čega se i kaže da je Jona “vikao iz Šeola”.