" Дружење са Тобом, када ниси ту мењам дружењем са књигама. Када желим да причам, слушају ме добро као Ти; када желим нешто ново да чујем, ту су, прочитам, али није довољно.. Ђаво да ме носи! И мене и моју потребу за Тобом! Недостаје тај загонетни осмех, тај поглед у даљину, уздах који у себи носи стотине питања, мирис ране јесени онако након кише, који носиш са собом, и недостајеш Ти, мила моја, недостајеш толико да неретко заборавим да удахнем. Затворим очи, замислим Те па тако сатимa седим и размишљам, али добро је када их отворим.. Оне су опет ту, оне, када се већ Ти не одазиваш. И пишем Ти, стално. Истина, не стиже то до Тебе, јер овај ветар није добар поштар; он то ваљда некој другој понесе, некој којој у том тренутку више треба. Надам се да је утеши, да је смири да неко на њу мисли. Можда и дође до Тебе, али Те види са осмехом па оде. Можда, не знам, али се надам да је тако. Да си насмејана и да си срећна. А и када би стигло до Тебе, дошла би ми, тако се тешим.. "
