.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
Varadin se naglo ukaza u svem svom večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni.
Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava.
“Dobrodošao, policajac!”, odjeknu mu u glavi mentalna poruka. “Navodimo vozilo, budi miran.”
Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje i travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo ni naznake objekata Multidimenzionalnog odseka. Sve je to predugo trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu, kad se vozilo naglo zaustavi. Ništa se nije promenilo u krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i raskošnim grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne hodnike, a onda bi to nestalo i pad se nastavljao.
Kao u pakao da propadam!, pomisli i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje gužve. A onda propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala.
“Izadji iz kola, policajac!”, odjeknu u glavi i on posluša. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na ovoj dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja sakriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan onima sa kojima se susretao na prethodnim spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za njegove vitalne tačke. Zaustavio se neodlučno, a onda ga umiri nova mentalna direktiva.
“Kreni ka meni, policajac.” Na trenutak se zbunio, a onda zapazi da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično. Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe.
“Pođite sa mnom”, bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu.
Krenuo je za svojim vodičem, čija je odeća sad dobila beličasto - sivkastu nijansu. Put je vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata.
Najzad se zaustaviše pred jednima i vodič mu se obrati:
“Uđite ovde, molim.” Otvorio mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama, plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa opet, ma koliko da je prizor impresivno delovalo, otelotvorenje sile što odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog naslona i širokih rukohvata kraj starinskog stola od rezbarene orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta pravom leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičivala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik!
“Da, tako nas zovu”, usne domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao ovde kao glasno izgovorena reč. “Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko piće?” Glas mu je bio dubok i pre svega autorativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom.
“Neću gubiti vreme na kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani sa jednim jedinim razlogom; zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.” Milivoj klimnu glavom.
“Curu koja je otuđila opremu smo pronašli...”, započe, ali sagovornik ga grubo prekide:
“Da, ali gde je adapter? To je sad prioritet!” Od sramote je zamucao:
“Ne... ne znamo... žena koja je prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.”
“Vidite ovako, Jovanoviću, adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate li uopšte šta je funkcija te spravice?” strpljivo mu se obrati prvi besmrtnik koga je u životu video.
“Nešto u vezi vaših nadležnosti, pretpostavljam?”
“Tačno. Pravilno upotrebljen omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će vam tako biti jasnije.”
“Dobro... ali šta je u tome tako opasno? Pa nije to oružje...”, ohrabren njegovom ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade miran.
“O, to jeste oružje, oružje hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji Republike?” Pitanje je bilo neočekivano.
“Pa... Znam sve...”, zamuca opet Milivoj.
“Šta? Šta znate?” Zvučalo je to gotovo nervozno.
“Osnovao ju je 9. maja 1950. Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih sukoba koji su odneli milione života...”, izdeklamova naučene lekcije.
“Da. A znate li nešto o Evropskim narodima?”, nastavi besmrtnik.
“Narodima? Pa Evropa je kontinent i narod je tu samo jedan...”
“Da, Jovanoviću, jedna zemlja, jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to postigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione mrtvih, budite ubeđeni u to.”
“Kako? Kako to može da se desi?” Jedino što je razumeo bilo je to da se upleo u nešto opasno. Nešto što nije shvatao.
“Zamislite istoriju ljudskog roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju civilizacije. Možete li to?”
.
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
Varadin se naglo ukaza u svem svom večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni.
Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava.
“Dobrodošao, policajac!”, odjeknu mu u glavi mentalna poruka. “Navodimo vozilo, budi miran.”
Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje i travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo ni naznake objekata Multidimenzionalnog odseka. Sve je to predugo trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu, kad se vozilo naglo zaustavi. Ništa se nije promenilo u krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i raskošnim grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne hodnike, a onda bi to nestalo i pad se nastavljao.
Kao u pakao da propadam!, pomisli i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje gužve. A onda propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala.
“Izadji iz kola, policajac!”, odjeknu u glavi i on posluša. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na ovoj dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja sakriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan onima sa kojima se susretao na prethodnim spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za njegove vitalne tačke. Zaustavio se neodlučno, a onda ga umiri nova mentalna direktiva.
“Kreni ka meni, policajac.” Na trenutak se zbunio, a onda zapazi da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično. Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe.
“Pođite sa mnom”, bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu.
Krenuo je za svojim vodičem, čija je odeća sad dobila beličasto - sivkastu nijansu. Put je vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata.
Najzad se zaustaviše pred jednima i vodič mu se obrati:
“Uđite ovde, molim.” Otvorio mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama, plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa opet, ma koliko da je prizor impresivno delovalo, otelotvorenje sile što odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog naslona i širokih rukohvata kraj starinskog stola od rezbarene orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta pravom leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičivala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik!
“Da, tako nas zovu”, usne domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao ovde kao glasno izgovorena reč. “Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko piće?” Glas mu je bio dubok i pre svega autorativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom.
“Neću gubiti vreme na kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani sa jednim jedinim razlogom; zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.” Milivoj klimnu glavom.
“Curu koja je otuđila opremu smo pronašli...”, započe, ali sagovornik ga grubo prekide:
“Da, ali gde je adapter? To je sad prioritet!” Od sramote je zamucao:
“Ne... ne znamo... žena koja je prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.”
“Vidite ovako, Jovanoviću, adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate li uopšte šta je funkcija te spravice?” strpljivo mu se obrati prvi besmrtnik koga je u životu video.
“Nešto u vezi vaših nadležnosti, pretpostavljam?”
“Tačno. Pravilno upotrebljen omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će vam tako biti jasnije.”
“Dobro... ali šta je u tome tako opasno? Pa nije to oružje...”, ohrabren njegovom ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade miran.
“O, to jeste oružje, oružje hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji Republike?” Pitanje je bilo neočekivano.
“Pa... Znam sve...”, zamuca opet Milivoj.
“Šta? Šta znate?” Zvučalo je to gotovo nervozno.
“Osnovao ju je 9. maja 1950. Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih sukoba koji su odneli milione života...”, izdeklamova naučene lekcije.
“Da. A znate li nešto o Evropskim narodima?”, nastavi besmrtnik.
“Narodima? Pa Evropa je kontinent i narod je tu samo jedan...”
“Da, Jovanoviću, jedna zemlja, jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to postigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione mrtvih, budite ubeđeni u to.”
“Kako? Kako to može da se desi?” Jedino što je razumeo bilo je to da se upleo u nešto opasno. Nešto što nije shvatao.
“Zamislite istoriju ljudskog roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju civilizacije. Možete li to?”
.
.
