Ratnik

Pevao je bolom,zamotanim u telo,
poslednju pesmu,bespomocnom svetu,
sanjao je mrtav,korake njene,
šumom istinitih laži.
Pevao je.
Pevao je u grcu,konacne spoznaje,
nošen vetrom u zabit tišine,
pevao je suzom,vatrenom i gorkom,
al isuviše tiho,za njegovu dušu.
Mucio je telo,povijeno zimom,
Draga odecu mu belu,poderala suzom,
glas joj je bio,izmucen i tih,
al njegovo srce,prepozna stih.
Padala je sporo,vremenom gažena,
s cvetom u kosi,za njega sredena,
znala je da kraj je,suncevih niti,
sad mesec vlada, izgubljenim nebom.
Uzdah joj se zadnji,sa usana ote,
zemljica joj suva,zaroni u lice,
kosa crna i cvet u njoj,
ka pocinku vecnom,okrenu se tiho.
Iz pustinje bola,sa maglom u kosi,
korak viteza,naglasi slobodu.
Al ratnik je pobedu,porazom slavio,
njegova deva,pevati je prestala.
Boji se ratnik zauvek.
Ruka je njegova,bledo lice,
poslednji put srcem dotakla,
na licu mrtvom,u znak ljubavi,
kao da bljesnu,osmeha sjaj.
"Voli me"...pevušio je.....