Ja ne bih da mi mere slogove i stihove,
ja ne bih da mi promatraju rime.
Ja bih samo da pišem o ovom gradu
koji se zove jednim,
a nosi neko sasvim drugo ime.
I ne bih da kiši nad mojim snom,
al' Beograd i tuga noćas druguju.
Tako je velik, a tako mali.
Grad veselih koji tuguju.
Nek' mi proste koji ga vole što patim,
jer Ljubav ne živi ovde.
I što postoje važne daljine
koje ga meni mojim ne čine.
Dok slušaju i ćute,
od svega najpre molim da se ne naljute
svi koji ne vide mojim bolnim pogledom
sa mostova reke potonule u dubine,
nebodere pocrvenele od siline i veličine,
i rane zalaske proleća, a zime,
pozne,
ove tuge studentske grozne.
Ćutnje. Radosti, a slutnje.
I besciljne osmehe upućene, možda
ponekoj svetiljki koja se pali na pokret
da nas seti da smo živi.
Mi od drugih udaljeni.
Mi umesto Njih krivi.
Deca oblaka martovskih sivih.
Ja ne bih da te krivim,
grade, u kome živim,
a ne znam da živim, ni da ti se divim.
Kao oni koje si rodio.
Kao onaj koji te je oslobodio.
Ja ne marim zbog iskrene pesme
što lajem il' pišem kako se ne sme,
ja ne marim da me tuže.
Samo reči tužne da mi ne naruže
- da čuju
da postoji toliko bolna daljina,
da postoji toliko mučna praznina,
veća od Dunava i planina,
veća od slasti pijačnih mandarina,
i onog gitariste u podzemnom što svira
da ti uvek ostane komad sete
u njegovom filteru cigarete.
ja ne bih da mi promatraju rime.
Ja bih samo da pišem o ovom gradu
koji se zove jednim,
a nosi neko sasvim drugo ime.
I ne bih da kiši nad mojim snom,
al' Beograd i tuga noćas druguju.
Tako je velik, a tako mali.
Grad veselih koji tuguju.
Nek' mi proste koji ga vole što patim,
jer Ljubav ne živi ovde.
I što postoje važne daljine
koje ga meni mojim ne čine.
Dok slušaju i ćute,
od svega najpre molim da se ne naljute
svi koji ne vide mojim bolnim pogledom
sa mostova reke potonule u dubine,
nebodere pocrvenele od siline i veličine,
i rane zalaske proleća, a zime,
pozne,
ove tuge studentske grozne.
Ćutnje. Radosti, a slutnje.
I besciljne osmehe upućene, možda
ponekoj svetiljki koja se pali na pokret
da nas seti da smo živi.
Mi od drugih udaljeni.
Mi umesto Njih krivi.
Deca oblaka martovskih sivih.
Ja ne bih da te krivim,
grade, u kome živim,
a ne znam da živim, ni da ti se divim.
Kao oni koje si rodio.
Kao onaj koji te je oslobodio.
Ja ne marim zbog iskrene pesme
što lajem il' pišem kako se ne sme,
ja ne marim da me tuže.
Samo reči tužne da mi ne naruže
- da čuju
da postoji toliko bolna daljina,
da postoji toliko mučna praznina,
veća od Dunava i planina,
veća od slasti pijačnih mandarina,
i onog gitariste u podzemnom što svira
da ti uvek ostane komad sete
u njegovom filteru cigarete.
