Radna verzija naslova: "Kako je idiot sistematski uništavan od strane iskrenih dušebrižnika"
Oni su bili tako uporni i toliko dosadni, da mi je u jednom trenutku došlo da lupim šakom o sto i urliknem besno: “Dosta!!!“ Penjanje na frižider je ionako u našoj kući odavno zabranjeno. Ljuštim krompir, a oni zvrje, jure, kikoću se ko da im je poslednje. Nema za njih napolje, nema ni unutra. Kao da su van vremena i porstora. Kao da su odavno stigli negde, gde se ja toliko trudim da doprem, a nisu se ni borili za taj put. Kao da su oduvek znali kako treba i kako mora da bude da bi bilo ispravno. Nekad imam utisak da su bezlični, nemaštoviti. Kada ih oteram u ćošak, znaju da satima tamo ne rade ništa. Nekad se lagano iskradu sednu ispod prozora u mračnoj sobi. Imaš utisak da meditiraju. Deluju tad kao da su beskrajno nesvesni svog postojanja i sveta oko sebe. Kao da ulaze u nekakve predele duše, koji ih zovu u večite smiraje. Kao da, dodatno spoznajući sebe, oni bivaju sve sigurniji u svoje daleke izvore, iz kojih su potekli. Njih nije briga da li ću pričati sa njima, ili ću samo biti tu, posmatrati ih, proučavati, ili ih neću ni pogledati. Nekako su sigurni da će ostati tu. Da ću ih pustiti da me gnjave, da mi šišaju kosu svaki put kada im se prohte da uzmu makaze u ruke.
Danas su baš preterali! Danas sam rešila da im se najebem keve! Slušajte vi, sotonjare jedne! Ili ćete da mirujete, ili idete van! Ali baš baš van! Izem vam vašu buku! Onaj plavokosi samo me pogleda pogledom tipa „već viđeno“ i nastavi da drema pored prozora. Znam ja, čeka on svojih pet minuta. Advokat, jedino se on još uvek blago iznenađuje ovakvim mojim reakcijama, prekrsti svoje ionako nekako uštogljene ruke i lagano ih, uz značajan osmeh, spusti na sto i isprsi grudi ko klinka koja još ne zna koje su prave vrednosti u životu, pa prsi sise sve u šesnaest. Prostreli me nebo plavim očima i, onako sa pola glasa, izusti: „I, šta nam možeš?“
„Šta vam mogu? Mogu, recimo, da vas izbacim odavde. Dosta ste stanovali tu, jeli, pili besplatno, lumpovali, a zauzvrat ništa korisno niste dali. Nijednu lekciju, nijednu pouku. Ama baš ništa! Mogu, na primer, i da vas ubijem! A mogu i da vas iskoristim! Kako? Tako što ću vas ubaciti u priču.“
„Ali ti si to odavno uradila. Mi smo od početka deo jedne priče. Šta je tu novo?“
„Novo je to što će sad ova priča biti napisana. Ali vi nećete biti glavni likovi. Bićete nešto sasvim drugo. Meta. Ono nešto što ću morati da razorim.“
„Slušaj. Nemoj da mi govoriš iz budućnosti. Ono što sad govoriš, to ne misliš. Pomislićeš nekad, ali ne sad, i pitanje je koliko ćeš uspeti da se izboriš sa tim teretom, da li ćeš uspeti da stigneš do cilja. Sada budi iskrena i prema nama i prema sebi. Da li si dovoljno jaka da kreneš u tu pustolovinu?“
„Da li sam jaka? Kako, pa ja sam oduvek jaka! Naravno, krećem već odmah!“
„Ako si jaka, zašto si čekala do sad? Zašto ti je milion puta ova ideja prošla kroz glavu, a još nisi krenula ka ostvarenju. Godinama odlažeš. Zašto?“
„Pusti me da krenem! Ja sam sad to čvrsto odlučila i neću odustati. Nekada sam odlagala. Možda sam bila kukavica i plašila se šta ću sve otkriti o sebi. Možda nisam ni htela da pogledam unutar sebe. Uopšte ne želim da razmišljam o tome, želim da krenem!“
„Onda kreni već jednom! Samo, dok koračaš tim putem, imaj na umu da ćeš mnogo puta svesno raditi na svoju štetu. I, molim te, pošto si odlučila da praviš tu retrospekciju događaja, a ja ti sad pričam o onome što će tek da se desi i na osnovu čega ćeš tek izvlačiti pouke, najiskrenije te molim da se, kad budeš tumačila prošle događaje, i osećanjima vratiš na njih. Da ih iznova proživiš kao prvi put i da ih tek onda beležiš. Jer ti sad deluješ u vremenu koje je buduće onom što se več desilo, a što je osnova za početak ove avanture. Kreći! Kreći i ne spuštaj krila!“
Nastaviće se...
Oni su bili tako uporni i toliko dosadni, da mi je u jednom trenutku došlo da lupim šakom o sto i urliknem besno: “Dosta!!!“ Penjanje na frižider je ionako u našoj kući odavno zabranjeno. Ljuštim krompir, a oni zvrje, jure, kikoću se ko da im je poslednje. Nema za njih napolje, nema ni unutra. Kao da su van vremena i porstora. Kao da su odavno stigli negde, gde se ja toliko trudim da doprem, a nisu se ni borili za taj put. Kao da su oduvek znali kako treba i kako mora da bude da bi bilo ispravno. Nekad imam utisak da su bezlični, nemaštoviti. Kada ih oteram u ćošak, znaju da satima tamo ne rade ništa. Nekad se lagano iskradu sednu ispod prozora u mračnoj sobi. Imaš utisak da meditiraju. Deluju tad kao da su beskrajno nesvesni svog postojanja i sveta oko sebe. Kao da ulaze u nekakve predele duše, koji ih zovu u večite smiraje. Kao da, dodatno spoznajući sebe, oni bivaju sve sigurniji u svoje daleke izvore, iz kojih su potekli. Njih nije briga da li ću pričati sa njima, ili ću samo biti tu, posmatrati ih, proučavati, ili ih neću ni pogledati. Nekako su sigurni da će ostati tu. Da ću ih pustiti da me gnjave, da mi šišaju kosu svaki put kada im se prohte da uzmu makaze u ruke.
Danas su baš preterali! Danas sam rešila da im se najebem keve! Slušajte vi, sotonjare jedne! Ili ćete da mirujete, ili idete van! Ali baš baš van! Izem vam vašu buku! Onaj plavokosi samo me pogleda pogledom tipa „već viđeno“ i nastavi da drema pored prozora. Znam ja, čeka on svojih pet minuta. Advokat, jedino se on još uvek blago iznenađuje ovakvim mojim reakcijama, prekrsti svoje ionako nekako uštogljene ruke i lagano ih, uz značajan osmeh, spusti na sto i isprsi grudi ko klinka koja još ne zna koje su prave vrednosti u životu, pa prsi sise sve u šesnaest. Prostreli me nebo plavim očima i, onako sa pola glasa, izusti: „I, šta nam možeš?“
„Šta vam mogu? Mogu, recimo, da vas izbacim odavde. Dosta ste stanovali tu, jeli, pili besplatno, lumpovali, a zauzvrat ništa korisno niste dali. Nijednu lekciju, nijednu pouku. Ama baš ništa! Mogu, na primer, i da vas ubijem! A mogu i da vas iskoristim! Kako? Tako što ću vas ubaciti u priču.“
„Ali ti si to odavno uradila. Mi smo od početka deo jedne priče. Šta je tu novo?“
„Novo je to što će sad ova priča biti napisana. Ali vi nećete biti glavni likovi. Bićete nešto sasvim drugo. Meta. Ono nešto što ću morati da razorim.“
„Slušaj. Nemoj da mi govoriš iz budućnosti. Ono što sad govoriš, to ne misliš. Pomislićeš nekad, ali ne sad, i pitanje je koliko ćeš uspeti da se izboriš sa tim teretom, da li ćeš uspeti da stigneš do cilja. Sada budi iskrena i prema nama i prema sebi. Da li si dovoljno jaka da kreneš u tu pustolovinu?“
„Da li sam jaka? Kako, pa ja sam oduvek jaka! Naravno, krećem već odmah!“
„Ako si jaka, zašto si čekala do sad? Zašto ti je milion puta ova ideja prošla kroz glavu, a još nisi krenula ka ostvarenju. Godinama odlažeš. Zašto?“
„Pusti me da krenem! Ja sam sad to čvrsto odlučila i neću odustati. Nekada sam odlagala. Možda sam bila kukavica i plašila se šta ću sve otkriti o sebi. Možda nisam ni htela da pogledam unutar sebe. Uopšte ne želim da razmišljam o tome, želim da krenem!“
„Onda kreni već jednom! Samo, dok koračaš tim putem, imaj na umu da ćeš mnogo puta svesno raditi na svoju štetu. I, molim te, pošto si odlučila da praviš tu retrospekciju događaja, a ja ti sad pričam o onome što će tek da se desi i na osnovu čega ćeš tek izvlačiti pouke, najiskrenije te molim da se, kad budeš tumačila prošle događaje, i osećanjima vratiš na njih. Da ih iznova proživiš kao prvi put i da ih tek onda beležiš. Jer ti sad deluješ u vremenu koje je buduće onom što se več desilo, a što je osnova za početak ove avanture. Kreći! Kreći i ne spuštaj krila!“
Nastaviće se...