Uhvatio sam jutros na bućku jednu svoju tešku, sumornu misao. Mamio sam je veoma dugo, čak sam bacao neke sitne prestupe, ali tek sada je starac postao more.
Moja misao je veliki sunovrat dva ogledala, njihove igre zavođenja i odricanja, njihovog tužnog poimanja da je refleksija isto što i izvorna tvar.
Među njima, ja postajem postmoderna igračka koja sledećim troslovnim glasovima objavljuje svo svoje ogromno znanje:
„Kva! Kva! Kva!“
Zato postajem divlja patka koja, iako ranjena, radije smrt pronalazi među vodenim travama, sa čvrstim zagrižajem koji nikako ne popušta.
Oh, to je zakon, preslojavanje umerenosti i nekog poriva, neke sebičnosti i neke lažne i potmule odsutnosti.
U mislima koje odašiljem više je tuge nego etike; nju sam zaboravio ili možda izgubio na Parnasu, dok sam radoznalo posmatrao razgovor Hermesa i Apolona.
Moja misao je veliki sunovrat dva ogledala, njihove igre zavođenja i odricanja, njihovog tužnog poimanja da je refleksija isto što i izvorna tvar.
Među njima, ja postajem postmoderna igračka koja sledećim troslovnim glasovima objavljuje svo svoje ogromno znanje:
„Kva! Kva! Kva!“
Zato postajem divlja patka koja, iako ranjena, radije smrt pronalazi među vodenim travama, sa čvrstim zagrižajem koji nikako ne popušta.
Oh, to je zakon, preslojavanje umerenosti i nekog poriva, neke sebičnosti i neke lažne i potmule odsutnosti.
U mislima koje odašiljem više je tuge nego etike; nju sam zaboravio ili možda izgubio na Parnasu, dok sam radoznalo posmatrao razgovor Hermesa i Apolona.
