Tim sokakom
nikada više neću.
Njim se tuđe potpetice skitaju.
Troše nas
i ne pitaju.
Tu nikad više sesti neću
da sačekam pola deset,
i umrem pedeset puta
za još pet minuta.
Nikad više zapaliti cigaru
da ćutanje gasim,
naljućena,
ni vraćati srećna u krevet
odljućena.
Nikad se neću smejati
tom mraku
u kom se oči gnezde
kroz granje jabuke da ulove
zvezde,
kud se disalo očima,
govorilo poljupcima,
a godišnja doba
smenjivala,
mi ostajali jednaki,
možda malo bliži,
nekad malo dalji,
al' nas nisu menjala.
Prošetati neću nikada više
tih deset metara puta
da skupim gledanja ljuta
i osmehe suzne
na kragni raskopčane bluze
leta iza nas.
Tu se nikad neće šepuriti
niko ni pred kim
k'o onda
kad su za svet bile taman
naše reči grube,
da nama ostane milog zraka
u odajama tihog mraka.
Nikad to
isto.
I nikad kao tad,
pa ni sad,
dok živim da mogu da se
setim.
Nikada više.
Nikad više
poleteti neću
da obljubim ti lice,
ispratim leto i ptice.
nikada više neću.
Njim se tuđe potpetice skitaju.
Troše nas
i ne pitaju.
Tu nikad više sesti neću
da sačekam pola deset,
i umrem pedeset puta
za još pet minuta.
Nikad više zapaliti cigaru
da ćutanje gasim,
naljućena,
ni vraćati srećna u krevet
odljućena.
Nikad se neću smejati
tom mraku
u kom se oči gnezde
kroz granje jabuke da ulove
zvezde,
kud se disalo očima,
govorilo poljupcima,
a godišnja doba
smenjivala,
mi ostajali jednaki,
možda malo bliži,
nekad malo dalji,
al' nas nisu menjala.
Prošetati neću nikada više
tih deset metara puta
da skupim gledanja ljuta
i osmehe suzne
na kragni raskopčane bluze
leta iza nas.
Tu se nikad neće šepuriti
niko ni pred kim
k'o onda
kad su za svet bile taman
naše reči grube,
da nama ostane milog zraka
u odajama tihog mraka.
Nikad to
isto.
I nikad kao tad,
pa ni sad,
dok živim da mogu da se
setim.
Nikada više.
Nikad više
poleteti neću
da obljubim ti lice,
ispratim leto i ptice.
