FREKVENCIJA Deo prvi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

FREKVENCIJA Deo prvi

Oceni ovaj blog
.
.
.
Božićno je jutro. Oprezno otvaram vrata i tiho ulazim, pazeći da dva pozamašna paketa nigde ne tresnu o predmete u predsoblju. Šunjajući se, ulazim u spavaću sobu i odlažem poklone na stočić. Posmatram usnuli par na staromodnom bračnom krevetu. Spokoj počinka ih čini mlađim no što jesu i izgledaju zadovoljno. Bez posebnog razloga odlučujem da odložim njihovo buđenje, dajući time sebi malo vremena da razmislim. Nekako sam predosećao da će me beleške mog oca, iz doba ERA programa, jednog dana ovamo dovesti.

Vraćam se u mislima u onaj sumorni dan. Koliko li je vremena od tada prošlo? Sudija, advokat, tužilac, sve su bile žene i sve jedna drugoj slične. Odevene u sive, štofane kostime strogih linija i ravnodušnih izraza lica, sve su nosile cvikere navrh nosa. Mrgodno su osmatrale moju „Bufalo Bil“ jaknu, kao da sam bio nedostojan njihove sumorne stvarnosti. Seo sam u neudobnu stolicu i odložio beleške na stolić nalik školskoj skamiji. Ni u trenucima mojih najžešćih depresija nisam se osećao tako usamljeno. Teskobna prostorija, potamnela od vremena, nekada je možda i bila belo okrečena, ali tada tek prljavosivkasta. Drugačije sam to zamišljao. Očekivao sam publiku, porotu, živopisnog sudiju, energičnog tužioca i visprenog advokata. Neku vrstu spektakla. Biće da sam previše gledao američke filmove. Svaka životnost je odande odavno bila proterana. Bio sam ubica! I to masovni ubica. Tužiteljka je suvoparnim rečnikom opisala moj prestup i tiradu potkrepila psihijatrijskim i tehničkim veštačenjima.

- Šta ste osetili kada ste pisali ovu kompoziciju? - obratila mi se sudija suvoparno.

- Ništa. Baš ništa, Jedva sam i zapamtio poziciju nepostojećeg akorda. Najčešće mi to ne polazi za rukom.

- Nepostojećeg akorda? Šta to tačno znači? - nisam osetio zamku u njenom pitanju.

- Pa, znači da sam ga savim slučajno izveo. Ne znam šta me je navelo da pomerim dva prsta s klasičnog F mola. Jednostavno sam to učinio. Nije tu bilo nikakvog plana. Tako je ispalo.

- Optuženi je, po sopstvenom priznanju, – obrati se sudija umornim glasom sekretarici – smrtonosnu frekvenciju proizveo slučajno, ali ju je svesno posle toga ponavljao...

- Ma, nisam ja proizveo smrtonosnu frekvenciju! - upadoh joj u reč - Sve je to u namotajima magneta na gitari, u položaju potenciometra, u naboju elektronskih cevi izanđalog „maršala“. Samo neverovatni sklop okolnosti u čijem sam se središtu nenamerno našao. - Odmerila me je prekorno, pa nastavila:

- Takođe, optuženi reaguje uznemireno pri svakom pomenu smrtonosne frekvencije. - Onda mi se ponovo obratila - Veštačenja dokazuju da frekvencija ne bi bila toliko opasna da nije upotpunjena glasom. Možte li to da objasnite?

- Pa nije to ništa neuobičajeno. Svaka pesma podrazumeva i pevanje. Reči su došle same po sebi. U to vreme sam bio opsednut rege muzikom, povukao sam trzalicu nagore preko mola u kontrapunktu i Mirela je izgovorila reč „ustani“. Valjda jedinu reč koja se uklapala uz tu neobičnu vibraciju...

- Možete li pojasniti ko je Mirela? Ona je napisala tekst sporne kompozicije? - prekinula me je.

- Mirela? Pa naša tadašnja pevačica. Ne, nije ona napisala pesmu, ja sam. Ona je samo izgovorila reč u trenutku kada sam udario taj akord.

- Mirela Matijašević, – obratila se ponovo sekretarici – prva žrtva smrtonosne frekvencije, prisustvovala je i učestvovala u nastanku iste. - okrete se zatim opet ka meni – Imate li još nešto da izjavite?

- Mirela nije žrtva frekvencije. Nije se ona ubila zbog frekvencije, nego zbog depresije i povređenosti...

- Prigovor! - oglasila se tužiteljka

- Izvolite, - reče sudija.

- Razlog samoubistva je dokazan veštačenjima. Molim da se izjava optuženog ne uvrsti u zapisnik.

- Prigovor se usvaja. Dakle, posle samoubistva Mirele Matijašević, dana drugog juna prošle godine, vi ste inkriminisanu pesmu izveli pred publikom?

- Istina, ali... - prigovorih već ozbiljno zabrinut.

- Tom prilikom, upravo u vreme izvođenja inkriminisane pesme izvršeno je u publici tri samoubistva. Tačno? - prekinu me sudija .

- Jeste, samo... - pokušavao sam da nađem prave reči, ali kao da niko nije slušao šta govorim.

- Uprkos tome, već posle dve nedelje, šesnaestog juna, na gitarijadi, ponovo izvodite istu kompoziciju, - nastavila je kao da ništa i nije pitala.

- Paa... - bio sam previše zbunjen da bih se odupro njenom desantu.

- Rezultat je: dva samoubistva u publici. Da li ste to znali? - završi ona tiradu.

- Pa ko ne bi znao, kad je sva žuta štampa samo o tome pisala punih mesec dana. - procedih.

- Uprkos tome, već idućeg meseca ponovo izvodite svoju kompoziciju, čime uzrokujete šest samoubistava među posetiocima? - izgovorila je nameštajući naočare.

- Ne! Samoubistva nisu posledica moje muzike! Nisam siguran šta je uzrok samoubistava među gostima na koncertu, ali Mirela se ubila zbog depresije. Sigurno postoji prihvatljivo objašnjenje zbog čega su se svi ti ljudi ubili. Radi se o tragičnoj podudarnosti, za koju nisam nimalo odgovoran.

- Čime potkrepljujete svoju tvrdnju? - upita me ravnodušno.

- Svi naši zajednički prijatelji znaju za Mirelino očajanje koje je započelo gotovo nedelju dana pre samoubistva i iz dana u dan je postajalo sve gore i gore, - odgovorih

- Možete li navesti svedoke koji bi to potvrdili? - na pitanje sudije moj advokat se najzad prenuo iz letargije:

- Molimo sud za odlaganje radi pronalaženja svedoka! - gotovo vrisnu, sva ushićena.

- Dobro. Zakazuje se sledeće ročište za 16-ti avgust tekuće godine u deset sati.

Vraćam se u stvarnost mozgajući o čemu li to sanja Anastazija. O onome što mi je otela? Muzika mi je dala sve; novac, slavu, žene i samopouzdanje. A ona mi je sve to oduzela. Bezbrižno, bezbolno i bez kajanja. Lakoća i posvećenost te žene me je podsećala na temeljitost nestanka svega vezano za projekat „Zvuk“. Gotovo da joj i ne zameram. Prisećam se, ne bez potajne naslade, onog davnog jutra kad sam je prvi put, onako uzvišenu, ugledao u turobnosti pritvora. Čak i ovako usnula deluje zamišljeno. Svega tri dana pre ročišta nonšalantno se ušetala u ćeliju. Bio sam impresioniran. Oštre crte lica, stas vitak, a strogo odevanje nije prikrivalo obdarenost oblinama. bogatijim no što je pristojno i što to bog zapoveda. Boravak u pritvoru me nije pripremio za osobu kao što je ona. Znate li uopšte kako pritvor izgleda? Nemate pravo na štampu, nemate cimera, niko prijatan ne dolazi u posetu. Vesti su neprijatne. Ljudi koji su mogli svedočiti u moju korist naprasno su oboleli od amnezije. Ugovor sa diskografskom kućom bio je poništen, svi nosači zvuka sa mojom muzikom povučeni iz prodaje, čak je i internet bio očišćen od svega vezanog za moje ime. Iz stana sam bio izbačen. Osećaj beše kao da mi nekakav nabildani bilmez zamahuje bezbolkom nad glavom, ali mi nikako ne prosipa mozak. Iz dana u dan grč u stomaku bio je sve snažniji, a nesanica mi nije dozvoljavala da predahnem. Zalud sam pokušavao da se prisetim lekcija pokojnog tate i skrenem misli proračunavajući tranzistorska kola. Ništa nije pomagalo.

- Anastazija Rajić, advokat. - bile su prve reči kojima mi se obratila – čula sam za slučaj i pomislila sam da bi vam koristilo da budem vaš pravni zastupnik.

- Koristilo bi... naravno... samo... - odgovorih nesigurno.

- Samo? - posmatrala me je radoznalo.

- Bojim se da ne znam čime bih platio vaše usluge. Otkad sam ovde poslovi su mi krenuli nizbrdo.

- Ah, pa nema razloga za sekiraciju, smislićemo već nešto. Ako te oslobodim optužbi možeš tražiti pozamašno obeštećenje, a potrudiću se da tu budu uračunata i moja potraživanja. Naravno, ne bi trebalo razmišljati o mogućnosti da izgubimo. Tebi ode glava, a meni prihodi. - naprasno je prestala da mi persira. Prelazak na „ti“ delovao je prikladno situaciji. Nije tu bilo o mnogo čemu da se razmišlja. Dovoljno je bilo setiti se da će mi odbrana one sivke po službenoj dužnosti najverovatnije doneti ne jednu, nego stotinu uzastopnih smrtnih kazni. Bez čitanja potpisah gomilu papira, sedosmo za sto i ona se pronicljivo zagledala u mene. Bila je visprena i brzo me je navodila da joj ispričam i najgolicavije tajne. Tih je dana dolazila svakodnevno. Malo je govorila. Sećam se kako je propitivanjem o Mireli stigla do Dijane i Emilije. Gotovo sam joj ispričao i što nije trebalo.
.
.

Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na Facebook Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na Google Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na My Yahoo! Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na Live Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na MySpace Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na Twitter Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na Digg Pošalji "FREKVENCIJA Deo prvi" na del.icio.us

Ažurirano 10.01.2013. u 05:38, autor: Stipan Severnjak

Kategorije
Priča

Komentari

  1. *pustinjakinja (avatar)
    Smrtonosni akord ... Okidac za put u nepovrat ...Ko bi znao ...koji akord neko cuje ...i ko mu ga odsvira.
    Ovaj tvoj tekst ...eh ... Postovanje .
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Eh, Pustinjakinjo, čekaj ima još dva dela...
  3. *pustinjakinja (avatar)
    Ne znam kako ce na mene djelovati druga dva ...ovaj mi je donio nekakav nemir. Slike koje ni pocijepati ne mogu.
  4. *pustinjakinja (avatar)
    ...

  5. Stipan Severnjak (avatar)