Da mi je neko rekao da ću u novembru veći deo dana provesti vani, u samo jednoj majici i šortsu, teško da bih mu verovao. Ali, eto... No dobro.
Vozim ja bicikl, prolazim pored jednog košarkaškog terena, gde neki momci igraju košarku, i osetim blag udarac loptom u potiljak. Nije me zabolelo, udarac nije bio jak, ali bio je udarac u glavu... i to nameran. Dakle, nemoguće je da, pored onolike žičane ograde, lopta slučajno izleti kroz mala vratanca i udari me pravo u potiljak. Previše je tu koincidencija. I ja siđem sa bicikla i, onako naoštren, pitam ih ko me je gađao. Podviknuo sam i bio jako bezobrazan. I svi su se snuždili i ućutali, sve dok se nije javio jedan lik i rekao da je on, te da nije namerno. I još je rekao: „Izvini.“ U redu. Ja kao prihvatim izvinjenje, sednem na bicikl, popijem svu vodu iz boce koju sam nosio sa sobom, sačekam malo da prođe kroz bubrege i pretvori se u bubrežnu rakiju, ispišam se u bocu, vratim se do košarkaškog terena i, u prolazu, sa bicikla - „Pljus“ - sve po glavi tom liku. Ispalo je da sam ga, bukvalno, popišao po glavi. Ha ha ha.
Šamar se ne udara nekome da ga povredi, već da ga uvredi. A ja znam za sve moguće štosove, pa i za opklade huligana, da će udariti nekoga loptom u potiljak a da se on neće ljutiti. Samo, kad sam ja u pitanju, od mene za - „Izvini“ - neće dobiti odgovor - „Ništa“. Ha ha ha. Sećam se kad smo mi bili klinci da smo radili slične stvari, za opkladu. Stavljali smo cigle u kutije od keksa, bacali ih na ulicu i čekali da vidimo da li će je neka budala šutnuti i povrediti sopstveno stopalo. Zajebavati se sa nekim ko poštuje prirodne zakone, ko na dobro uzvraća duplim dobrom, a na zlo trostrukim zlom, nije baš ni pametno ni preporučljivo. Neki ljudi žive samo zato što gutaju gomilu lekova ili pak zato što ih zakon štiti; inače bi dobili metak u potiljak očas posla. Bez pardona. Eto, tako je to bilo. I kad bih opet ovako nešto doživeo - reagovao bih potpuno isto. Bez pardona i moralnih skrupula. Ko god na mene ide đonom, namerno i smišljeno, ja njega zgazim kao kakvog insekta. Ojha.
Vozim ja bicikl, prolazim pored jednog košarkaškog terena, gde neki momci igraju košarku, i osetim blag udarac loptom u potiljak. Nije me zabolelo, udarac nije bio jak, ali bio je udarac u glavu... i to nameran. Dakle, nemoguće je da, pored onolike žičane ograde, lopta slučajno izleti kroz mala vratanca i udari me pravo u potiljak. Previše je tu koincidencija. I ja siđem sa bicikla i, onako naoštren, pitam ih ko me je gađao. Podviknuo sam i bio jako bezobrazan. I svi su se snuždili i ućutali, sve dok se nije javio jedan lik i rekao da je on, te da nije namerno. I još je rekao: „Izvini.“ U redu. Ja kao prihvatim izvinjenje, sednem na bicikl, popijem svu vodu iz boce koju sam nosio sa sobom, sačekam malo da prođe kroz bubrege i pretvori se u bubrežnu rakiju, ispišam se u bocu, vratim se do košarkaškog terena i, u prolazu, sa bicikla - „Pljus“ - sve po glavi tom liku. Ispalo je da sam ga, bukvalno, popišao po glavi. Ha ha ha.
Šamar se ne udara nekome da ga povredi, već da ga uvredi. A ja znam za sve moguće štosove, pa i za opklade huligana, da će udariti nekoga loptom u potiljak a da se on neće ljutiti. Samo, kad sam ja u pitanju, od mene za - „Izvini“ - neće dobiti odgovor - „Ništa“. Ha ha ha. Sećam se kad smo mi bili klinci da smo radili slične stvari, za opkladu. Stavljali smo cigle u kutije od keksa, bacali ih na ulicu i čekali da vidimo da li će je neka budala šutnuti i povrediti sopstveno stopalo. Zajebavati se sa nekim ko poštuje prirodne zakone, ko na dobro uzvraća duplim dobrom, a na zlo trostrukim zlom, nije baš ni pametno ni preporučljivo. Neki ljudi žive samo zato što gutaju gomilu lekova ili pak zato što ih zakon štiti; inače bi dobili metak u potiljak očas posla. Bez pardona. Eto, tako je to bilo. I kad bih opet ovako nešto doživeo - reagovao bih potpuno isto. Bez pardona i moralnih skrupula. Ko god na mene ide đonom, namerno i smišljeno, ja njega zgazim kao kakvog insekta. Ojha.
