(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci
RAZGOVORI SA ODRASLIM KOMADOM MENE - 5. DEO
POGLEDAJ U SVOJE LJUDE
Povredili su je ..... Jako i to baš neki, ne svi naravno, od onih kojima je verovala, u koje se uzdala, koje je nazivala prijateljima i kojima je nesebično davala sklanjajući sebe i svoje želje i obaveze podredjujući njihovim željama. Oni, kojima je ugadjala, osećala ih kao deo sebe.....zato je i znala da bez reči im ugodi i u tome istovremeno uživa, ne osećajući davanje kao teret....naprotiv. To je duša čista i iskrena davala, jer davanje je blagoslov.
Lagati nije naučena, niti joj je rodjenjem dato....takvu je majka rodila, a sudba joj takve karte podelila.
Izlagali su je ne trepnuvši, sebično, bezdušno u vremenu koje je njoj jako bitno i za koje su oni znali da joj je bitno. Pričali su gluposti i smejali se dok su je povredjivali....to su se duše njihove i ego sadizmom hranili i urodjenom manipulatvonošću sladili.
A onda, kad je snaga njena, više inercijski, intuitivno, nego svesno, savladala prve jake bolove i nevericu, još dok su reči njihove i postupci sekli je po duši smejući se silinom nebrige i sebičluka, rekla kroz jecaj „povredjuješ me“...reči su nastavile da se blesavo smeju i seku.... ona još glasnije osu paljbu i izgovori svoj bol.....a oni, posramljeni, glupim opravdanjima počeše da se izvlače, da neke druge krivce za svoj egoizam pronalaze, da na šalu okreću svoju sadističku odeću. Nju, to samo još više povredi te se bol njena i povredjenost duše besom duboke razočaranosti razgoropadi...a samo joj je trebao zagrljaj reči....prijateljskih....samo to, jer po to je došla, zato je pozvala.
Sedi za stolom.......monitor ispred nje gleda u suze.
Zagrlih je ....ššššššš....plači i budi sretna što dušu imaš da boli, pusti njih nek idu svojim putem sebičluka i nebrige jer ništa više učiniti za njih ne možeš....jednom, kad prodješ svoje vremenske korake uz druge lepe duše što kraj tebe su, oprostićeš im povrede jer ljudi mogu da oproste, ali nebo nikada...ne uzimaj teret neba na sebe pile....drhte ramena ....“da li ja grešim...nisam pametna“.....jedva razgovoteno pitaju jecajući slapovi duge kose još šarene od letošnjeg sunca što mrse se medju mojim prstima.....plači pile, odtuguj tugu...a posle toga nebo če ti biti čisto i sjajno sa po nekim belim oblakom na kome osmeh duše odmara.....svako od nas svoje nebo ima i boju mu daje dušom, duhom i karakterom što osećajnost i postupak nam odredjuju...naše se nebo ogleda u onim malim, običnim, svakodnevnim ljudima na kojima tragove svoje ostavljamo...svačije se tako ogleda.....pogledaj u svoje ljude pile i znaćeš kakva si, videćeš sebe i znaćeš da ne grešiš.... ššššš....ljubim u kosu komad mene koji tako liči na mene......isto a različito.
