Godinama već me proganja pesma "Još uvek sanjam" na neobičan način. Prvi put sam je čuo na radio Nišu. Postojala je emisija koja se zvala "Spektar melodija" i u današnje vreme nikako ne bi mogla da postane kultna, kao što je nama bila. To je bilo, pa, recimo kao "pozdravi i želje slušaoca". Samo što su emitovali pop-rok muziku. Pošalješ pismo, razglednicu, dopisnicu, šta već, pozdraviš društvo, napišeš šta bi da čuješ i čekaš desetak dana da emituju. Imala je neki lud termin, svakog dana od 12.10-14.00, tako da smo uvek slušali pola emisije, zavisno od školske smene...
Raspisao sam se o nečemu što nije tema priče... Hoću ja tako, skačem s teme na temu, ali daj da se vratim...
Dakle, jako me je dojmila kad sam je prvi put čuo. Balada, prvo klavir, pa onda upada ostatak benda, svirajući sve jače i glasnije... I tekst!
"Još uvek sanjam neke bivše, a možda me neka i sad čeka..."
Imao sam petnaest godina i bavio sam se filozofskim razmišljanjima na temu "šta i kakav ću biti kroz desetak, dvadesetak, tridesetak godina"... I ovaj stih mi je dao sjajnu temu za razmišljanje! Koliko ću upamtiti neku bivšu da bih je sanjao? Samo, jedan problem se pojavio. Koju to bivšu? Falilo mi je godina, iskustva, čega već, ma falilo mi je bivših... Sve su bile sadašnje! Morao sam da osvrnem, da gledao okolo, pa da nadjem neku da bude bivša...
Ona je tu bila slučajno. Bilo je to vreme usmerenog obrazovanja, posle završene osnovne išli smo još dve godine u srednju, pa se tek onda opredeljivali za zanimanje. Tako smo, gotovo čitava generacija, nastavili zajedničko školovanje. Pojedini učenici su menjali škole zbog mesta stanovanja, roditeljskih veza i čega već. Tako je ona upala u naše okruženje... Zaboravio sam tačan razlog, ali to i nije bitno. Nismo bili isti odeljenje, pa smo se sretali samo na odmorima... Ni družili se nismo, osim ono kad te muka natera - oni su već imali pismeni, kontrolni, pa će ista pitanja da budu i nama, daj kažite šta ste imali... Ili, slučajno, posle poslednjeg časa odlazite kući, a u istom smeru idete par ulica...
Zaboravio sam što sam i nju odabrao da bude ta koju ću da pamtim godinama i da je se setim svaki put kad čujem pesmu. Nije to bila zaljubljenost, ne... Možda više zainteresovanost za neko druženje bez obaveza, pa šta ispadne... Ali, ako počnemo da se više i bolje upoznajemo, teško da ću je povezivati sa pesmom... Bolje da je gurnem u stranu, u zaborav, da je pamtim takvu kakva je sad! Da bude "neka bivša koja možda i sad čeka..."
I pamtim je! Godinama i godinama kasnije, kad god negde čujem taj refren zastanem, odslušam do kraja. Ne znam ni gde je, ni šta je sa njom. Posle tog usmerenog obrazovanja su nam se putevi totalno razišli. Dve različite škole, udaljene jedna od druge. Par sretanja slučajno na ulici, u vreme kad se žuriš da ne zakasniš na predčas. Nije izlazila na mesta gde sam ja izlazio s mojim društvom... Sigurno bih je i zaboravio da Galija nema tu hitčinu, koja nikad neće prestati da se emituje! Uvek će neki muzički urednik da, ponekad, pusti tu stvar. Ja ću da ponovim ritual. Zastanem, poslušam do kraja. I neću da igram uz tu pesmu.
Raspisao sam se o nečemu što nije tema priče... Hoću ja tako, skačem s teme na temu, ali daj da se vratim...
Dakle, jako me je dojmila kad sam je prvi put čuo. Balada, prvo klavir, pa onda upada ostatak benda, svirajući sve jače i glasnije... I tekst!
"Još uvek sanjam neke bivše, a možda me neka i sad čeka..."
Imao sam petnaest godina i bavio sam se filozofskim razmišljanjima na temu "šta i kakav ću biti kroz desetak, dvadesetak, tridesetak godina"... I ovaj stih mi je dao sjajnu temu za razmišljanje! Koliko ću upamtiti neku bivšu da bih je sanjao? Samo, jedan problem se pojavio. Koju to bivšu? Falilo mi je godina, iskustva, čega već, ma falilo mi je bivših... Sve su bile sadašnje! Morao sam da osvrnem, da gledao okolo, pa da nadjem neku da bude bivša...
Ona je tu bila slučajno. Bilo je to vreme usmerenog obrazovanja, posle završene osnovne išli smo još dve godine u srednju, pa se tek onda opredeljivali za zanimanje. Tako smo, gotovo čitava generacija, nastavili zajedničko školovanje. Pojedini učenici su menjali škole zbog mesta stanovanja, roditeljskih veza i čega već. Tako je ona upala u naše okruženje... Zaboravio sam tačan razlog, ali to i nije bitno. Nismo bili isti odeljenje, pa smo se sretali samo na odmorima... Ni družili se nismo, osim ono kad te muka natera - oni su već imali pismeni, kontrolni, pa će ista pitanja da budu i nama, daj kažite šta ste imali... Ili, slučajno, posle poslednjeg časa odlazite kući, a u istom smeru idete par ulica...
Zaboravio sam što sam i nju odabrao da bude ta koju ću da pamtim godinama i da je se setim svaki put kad čujem pesmu. Nije to bila zaljubljenost, ne... Možda više zainteresovanost za neko druženje bez obaveza, pa šta ispadne... Ali, ako počnemo da se više i bolje upoznajemo, teško da ću je povezivati sa pesmom... Bolje da je gurnem u stranu, u zaborav, da je pamtim takvu kakva je sad! Da bude "neka bivša koja možda i sad čeka..."
I pamtim je! Godinama i godinama kasnije, kad god negde čujem taj refren zastanem, odslušam do kraja. Ne znam ni gde je, ni šta je sa njom. Posle tog usmerenog obrazovanja su nam se putevi totalno razišli. Dve različite škole, udaljene jedna od druge. Par sretanja slučajno na ulici, u vreme kad se žuriš da ne zakasniš na predčas. Nije izlazila na mesta gde sam ja izlazio s mojim društvom... Sigurno bih je i zaboravio da Galija nema tu hitčinu, koja nikad neće prestati da se emituje! Uvek će neki muzički urednik da, ponekad, pusti tu stvar. Ja ću da ponovim ritual. Zastanem, poslušam do kraja. I neću da igram uz tu pesmu.