Priča koja će vas nadamo se zaintrigirati i naterati na razmišljanje..
.Bio jednom mladić koji je sa svojim ocem obrađivao maleni komadić zemlje. Nekoliko puta godišnje natovarili bi povrćem stara zaprežna kola i otišli u najbliži grad da prodaju svoje proizvode. Osim imena i tog komadica zemlje, otac i sin nisu imali ništa zajedničko. Starac je verovao u načelo: polako, ali sigurno; a mladić je većinom bio u žurbi: vreme je novac. Jedno jutro, ranom zorom, upregli su vola u zaprežna kola i započeli dugačko putovanje. Sin je razmišljao da, ako bi išli brže i to celi dan i noć, stigli bi na pijacu rano sledećeg jutra. Zato je štapom terao vola da bi životinja išla brže. ''Lakše, sinko'', reče mu otac, ''i duže ćeš živeti!'' ''Ali ako stignemo na pijacu pre svih imaćemo bolju priliku prodati po višim cenama'', bunio se sin. Otac na to ništa nije rekao. Samo je nabio šešir na oči i zaspao na sedištu. Mladića je sve to iritiralo i nije se s tim slagao pa je nastavio terati vola da ide brže. Njegova tvrdoglava narav odbijala je bilo kakve promene. Pa čak i da razmisli o tome. Četiri sata i četiri kilometra kasnije, idući tim putem, došli su do male kućice. Otac se probudio, nasmešio i rekao: ''Ovo je kuća tvoga strica. Zaustavimo se i pozdravimo ga.'' ''Ali, već smo izgubili jedan sat'', žalio se mladić. ''Onda još nekoliko minuta neće ništa značiti. Moj brat i ja živimo tako blizu, a vidimo se tako retko'', odgovori polako otac. Mladić je bio nemiran i durio se ljutito dok su dvojica staraca pričala i smejala se skoro celi sat. Kad su ponovo krenuli otac je bio na redu da preuzme upravljanje kolima. Kako su se približavali raskrsnici otac je usmerio vola u desno. ''Levo je kraći put'', reče sin. ''Znam'', odgovori starac, ''ali ovaj put je mnogo lepši!'' ''Zar nemaš nimalo poštovanja prema vremenu?'', upita mladić nestrpljivo. ''O, poštujem ga ja, mnogo! Zato ga i volim iskoristiti da gledam lepotu i uživam svaki trenutak u potpunosti.'' Krivudavi put vodio ih je kroz divne poljane pune divnog cveća i to uz živahnu rečicu. Mladić nije ništa od toga zapazio jer se grizao u sebi preokupiran teskobom. Nije zapazio čak ni to kako je zalazak sunca toga dana bio posebno lep. Sumrak ih je dočekao u nečem što je izgledalo kao veliki vrt pun boja. Starac je udisao i uživao u aromi mirisa, slušao klokot potočića i zaustavio kola sa strane. ''Prespavajmo ovde'' prošaptao je. ''Ovo je zadnji put da idem s tobom'' oštro reče sin. ''Tebe više zanima gledanje zalaska sunca i mirisanje cveća nego da zaradiš novac!'' ''To je najlepše što si rekao nakon dugo vremena'' nasmeja se otac. Nekoliko minuta kasnije je zahrkao dok je sin zurio u zvezde. Noć se vukla sporo, a on nije mogao zaspati. Pre zore mladić je žurno prodrmao oca i probudio ga. Upregli su vola i krenuli dalje. Nakon otprilike kilometar pređenog puta naišli su na nekog zemljoradnika – potpunog stranca – kako pokušava izvući svoja kola iz blata. ''Hajdemo mu pomoći'' prošapta starac. ''I izgubimo još vremena'' sin se razljutio do kraja. ''Opusti se, sine. Možda ćeš i ti upasti u blato jednog dana. Moramo pomoći drugima– ne zaboravi to!'' Sin je besan gledao u stranu. Bilo je skoro devet sati kad su ta druga kola bila na putu. Odjednom veliki bljesak zapara nebo. Sledilo je nešto kao grmljavina. Iza brežuljaka nebo je pocrnelo. ''Izgleda kao da velika kiša pada u gradu'' reče starac. ''Da smo požurili već bismo skoro sve prodali'' mrmljao je sin. ''Uspori, sinko, i duže ćeš živjeti'' savetovao je dobri stari čovjek. Bilo je kasno poslepodne kad su stigli do brežuljka s kojeg se vidio celi grad. Zaustavili su se i zurili dolje u grad dugo, dugo vremena. Nijedan nije rekao ni reč. Napokon, mladić je stavio svoju ruku na očevo rame i rekao: ''Sad razumem šta mi hoćeš reći, tata.'' Okrenuli su kola i zakotrljali se polako od toga mesta što je nekad bio grad imenom Hirošima.