.
U vašim pesmama i pričama,moja Gospo,gnezde se najčudnije reči.
Volim da ih posmatram kako se dugo nameštaju,meškolje,dok se napokon udobno ne smeste.
Udišem ih onako još mirišljave,ušuškane,tople...i onda počinju da liče na reči koje izgovaram.
Možda i nije dobro priznati,ali vam tu istinu jednostavo moram reći...učlanio sam se u Klub ljubavi.
Nakon svih vaših reči koje danima čitam već,priznaću vam da ih osećam kao sopstvene...u njihovom odjeku osećam britku oštricu mača.
One slamaju prostor i vreme u kojem se pružaju...onako zavodljive,raskalašne,čine me nemoćnim da im se suprotstavim.
I onda sa rezignacijom ostajem zatečen njihovom snagom....nemam dovoljno siguran štit da se od njih odbranim.
No,neka me zaseku..
Nikada se nisam bojao onoga što mi je namenjeno,a i zašto bih...takvom čemu se,jednostavno, i ne može pobeći.
Želim da znate da sam ja poput zvona koje jednog trenutka može stravično da jekne.
Možda će popucati njegova olovna površina,ali se ono ipak neće stropoštati.
Pasti jedino može ono što je padu i bilo sklono...a ja sam,jamčim vam to,poput čempresa.
Ostajem uspravan u olujama,rastem na čistinama...papratima ostavljam zavetrinu i stanište pod mojom senkom.
A zvono ostaje i dalje da visi,gluvo i nemo,da čeka novi dodir ruke koja će mu udahnuti glas.
Samo neka posebna snaga daće mu šansu da se pokrene,da oživi iznova.
Jer,čemu njegovo postojanje,ako ne služi nečemu zbog čega je stvoreno...muzici uva koje je prepoznaje.
I jasno je meni,draga Gospo,da u Klub ljubavi ne mogu oni bez sluha za taj božanstveni "sedmi ton".
Njega poseduju malobrojni koji su ga prepoznali i koji su se usudili da ga odsviraju,ma kako ih emotivna statistika beležila kao "nezgodne za predikciju".
U Klubu ljubavi ne postoje jasna pravila ponašanja ali su principi,na kojima on funkcioniše,sasvim razumljivi.
U njemu postoji veliki ekran na kome se svako od nas,namerno ili slučajno prispeo,može prepoznati.
Namćori se ljute na samu pomisao da njihova prikrivena ranjivost može postati javna...svoj oklop su mukotrpno gradili da bi ga tek tako razrušili.
Nesigurni sa strepnjom posmatraju na kojoj uporišnoj tački će se zaustaviti krivulja njihove grafički oslikane ljubavi...drhte od neizvesnosti.
Narcisoidni se zajedljivo smeškaju nad svojom nisko postavljenom krivuljom....ne dotiče ih nešto što nije njihovo subjektivno uverenje.
Optimisti svoju krivilju ljubavi uvek gledaju kroz ružičaste naočare...njihov grafikon je sa najvišom krivuljom,uvek maksimalno pozitivan.
Pesimiste ništa ne iznenadjuje...na zapadu,uostalom,nikada i nije bilo ničega novog.
Na tom svetlećem,transparentnom "emotivnom grafikonu",svako od nas se može lako prepoznati.
I gde sam sada ja na njemu,pitate se vi radoznalo,onakvi kakvom vas je priroda već stvorila?
Ja sam vam,moja Gospo,onaj prikriveni,izolovani iz ove galerije likova...pripadam onim malobrojnim koje statistika ne uzima za ozbiljno.
Takvi kao ja se obično označavaju "emotivno kolateralnom štetom".
Ipak se ja,taj neko malobrojni,u osami često beznadežno zapitam: zar od toliko članova Kluba ljubavi,ne postoji bar jedan koji ima strahove slične mojim?
Ali,jedno znam...dopadaju mi se čudne reči koje se u vašim pesmama i pričama gnezde,moja Gospo.
Volim da ih posmatram kako se dugo nameštaju,meškolje,sve dok se udobno ne smeste.
I dok ih udišem tek ušuškane,mirišljave i tople,počinju da liče na reči koje i sam glasno izgovaram.
I znam da ću ih poneti sa sobom kad god idem u Klub ljubavi,pošto one njemu i pripadaju....obojene su i ozvučene tim neverovatnim "sedmim tonom".
Ps. Posvećeno matorim dečacima na Blogu,posebno Severnjaku....zbog "sedmog tona",njegovog termina.
....
U vašim pesmama i pričama,moja Gospo,gnezde se najčudnije reči.
Volim da ih posmatram kako se dugo nameštaju,meškolje,dok se napokon udobno ne smeste.
Udišem ih onako još mirišljave,ušuškane,tople...i onda počinju da liče na reči koje izgovaram.
Možda i nije dobro priznati,ali vam tu istinu jednostavo moram reći...učlanio sam se u Klub ljubavi.
Nakon svih vaših reči koje danima čitam već,priznaću vam da ih osećam kao sopstvene...u njihovom odjeku osećam britku oštricu mača.
One slamaju prostor i vreme u kojem se pružaju...onako zavodljive,raskalašne,čine me nemoćnim da im se suprotstavim.
I onda sa rezignacijom ostajem zatečen njihovom snagom....nemam dovoljno siguran štit da se od njih odbranim.
No,neka me zaseku..
Nikada se nisam bojao onoga što mi je namenjeno,a i zašto bih...takvom čemu se,jednostavno, i ne može pobeći.
Želim da znate da sam ja poput zvona koje jednog trenutka može stravično da jekne.
Možda će popucati njegova olovna površina,ali se ono ipak neće stropoštati.
Pasti jedino može ono što je padu i bilo sklono...a ja sam,jamčim vam to,poput čempresa.
Ostajem uspravan u olujama,rastem na čistinama...papratima ostavljam zavetrinu i stanište pod mojom senkom.
A zvono ostaje i dalje da visi,gluvo i nemo,da čeka novi dodir ruke koja će mu udahnuti glas.
Samo neka posebna snaga daće mu šansu da se pokrene,da oživi iznova.
Jer,čemu njegovo postojanje,ako ne služi nečemu zbog čega je stvoreno...muzici uva koje je prepoznaje.
I jasno je meni,draga Gospo,da u Klub ljubavi ne mogu oni bez sluha za taj božanstveni "sedmi ton".
Njega poseduju malobrojni koji su ga prepoznali i koji su se usudili da ga odsviraju,ma kako ih emotivna statistika beležila kao "nezgodne za predikciju".
U Klubu ljubavi ne postoje jasna pravila ponašanja ali su principi,na kojima on funkcioniše,sasvim razumljivi.
U njemu postoji veliki ekran na kome se svako od nas,namerno ili slučajno prispeo,može prepoznati.
Namćori se ljute na samu pomisao da njihova prikrivena ranjivost može postati javna...svoj oklop su mukotrpno gradili da bi ga tek tako razrušili.
Nesigurni sa strepnjom posmatraju na kojoj uporišnoj tački će se zaustaviti krivulja njihove grafički oslikane ljubavi...drhte od neizvesnosti.
Narcisoidni se zajedljivo smeškaju nad svojom nisko postavljenom krivuljom....ne dotiče ih nešto što nije njihovo subjektivno uverenje.
Optimisti svoju krivilju ljubavi uvek gledaju kroz ružičaste naočare...njihov grafikon je sa najvišom krivuljom,uvek maksimalno pozitivan.
Pesimiste ništa ne iznenadjuje...na zapadu,uostalom,nikada i nije bilo ničega novog.
Na tom svetlećem,transparentnom "emotivnom grafikonu",svako od nas se može lako prepoznati.
I gde sam sada ja na njemu,pitate se vi radoznalo,onakvi kakvom vas je priroda već stvorila?
Ja sam vam,moja Gospo,onaj prikriveni,izolovani iz ove galerije likova...pripadam onim malobrojnim koje statistika ne uzima za ozbiljno.
Takvi kao ja se obično označavaju "emotivno kolateralnom štetom".
Ipak se ja,taj neko malobrojni,u osami često beznadežno zapitam: zar od toliko članova Kluba ljubavi,ne postoji bar jedan koji ima strahove slične mojim?
Ali,jedno znam...dopadaju mi se čudne reči koje se u vašim pesmama i pričama gnezde,moja Gospo.
Volim da ih posmatram kako se dugo nameštaju,meškolje,sve dok se udobno ne smeste.
I dok ih udišem tek ušuškane,mirišljave i tople,počinju da liče na reči koje i sam glasno izgovaram.
I znam da ću ih poneti sa sobom kad god idem u Klub ljubavi,pošto one njemu i pripadaju....obojene su i ozvučene tim neverovatnim "sedmim tonom".
Ps. Posvećeno matorim dečacima na Blogu,posebno Severnjaku....zbog "sedmog tona",njegovog termina.
....
..iskreno,od 
