Jedanput, u šetnji, dok je Grof bio još sasvim mlad, nestao je iz Savinog vidokruga i nije ga bilo celog dana. Stari se uporno vraćao na mesto na kome je izgubio psa, očajan kao što nikada ranije nije bio. Nije ručao, nije mu bilo do popodnevne dremke. Čak je i zaplakao, on – Sava, koji nije imao samilosti ni za najgoru ljudsku nesreću. Kada se, nekim čudom, pas uveče vratio kući, izgledalo je kao da je njenog muža ozarilo sunce. Nije bila ljubomorna – taman posla! I sam Sava sve više je ličio na debelog buldoga. Nije znala da li da se na tu činjenicu sažali ili nasmeje, ali je, od pre par meseci, mužu počela da pljuje u limunadu ili popodnevnu kafu. Ispljuvak je gomilala u ustima, strasno, baš kao i svu neizgovorenu gorčinu tokom trideset godina braka. Ova sitna pakost ispunjavala je Jovanku osećanjem trijumfa.
Jutros joj se po prvi put javila čudna misao: a kako bi bilo kada bi Sava umro? Mogla bi sasvim udobno da živi, i dalje dajući sobicu pod zakup, a od Savine tajne ušteđevine malo da proputuje. Bila je to fantastična i neverovatna pomisao jer je njen muž, uprkos godinama i kilogramima, bio zdrav; doduše, otežano je hodao i oslanjao se na štap, ali bi tako mogao taljigati narednih desetak i više godina. Ipak, misao joj se uvukla u svest kao crv i stalno zvonila u glavi. Dok je nameštala krevete, opet joj se javila, te je počela da mašta kako bi, u slučaju da postane udovica, preuredila stan: stavila bi cvetne tapete na ove sumorne i plesnive zidove, prozore bi okitila novim zavesama, izbacila bi teške i glomazne ormane i umesto njih stavila nove, praktične plakare… A iznad svega, pozvala bi šintere da odvedu onog ogavnog, poprdljivog psa! Onda bi mogla da spava dokle hoće, da jede kad joj se jede, da leže kad i s kim hoće. Šetala bi po kući u malom crnom kombinezonu i, možda – ah, možda! – pijuckala kafu sa samcem u njegovom toplom krevetu.
Ova poslednja fantazija bila je tako živa, da je Jovanku potpuno opila i dovela u stanje razdraganosti. Stvar kao da je bila gotova – već je bila vesela udovica, slobodna da uživa u svim malim, životnim radostima.
Tačno u podne, čika Sava se sa Grofom vratio iz šetnje. Na stolu ga je, uobičajeno, čekala limunada (u koju je Jovanka ubacila nešto svoje gorke pljuvačke). Lecnula se kada je Sava odgurnuo čaša; u trenutku je posumnjala da je prozreo tajni sastojak napitka. Ali, on ništa nije kazao. Stropoštao se na stolicu, umoran i nervozan, zapitkujući šta će biti za ručak. „Smrdljivi bupci i bajata svinjska slezina“, htela mu je reći i bar jedanput videti izraz zaprepašćenja na njegovom licu, ali umesto toga je krotko odgovorila: „Pileća čorba, meso i krompir“. Grof je još balavio gumenu lopticu koju je nosio u šetnje i, kada je htela da mu je uzme, pas je tiho zarežao. Bilo je to prvi put da je otvoreno pokazao svoju netrpeljivost prema njoj. Ustuknula je, a Sava se nasmešio kada je primetio njen strah.
Ručali su bez reči: ona, jer nije imala šta da mu kaže; on, jer je bio skoncentrisan na tanjir. Sa gađenjem je gledala kako halapljivo lizucka prste masne od mesa – debele, bele prste nalik tustim gusenicama, koje su proteklih godina po njoj gmizale. Obrok je završio tako što je ostatke hleba namočio u masnoću i spustio svoj tanjir Grofu.
Jovanki je to već bilo previše: oprezno je izmakla Grofov tanjir i odnela ga u sobu; pas je potrčao za njom, pa je, čim se primakao hrani, ona za njim zatvorila vrata. Čika Sava je već čkiljio preko svojih naočara u novine; bio je savršen trenutak – Grof zaključan, inženjer na poslu, oni sami… Prišla mu je iza leđa, zagledana u njegovu sjajnu ćelu i zamislila kako bi ga sada, najradije, tresnula nečim po lobanji. Glava bi mu se raspukla kao zrela lubenica a on, njen dušmanin, konačno bi bio mrtav. Ne bi nju, Jovanku, uhvatila panika. Sve bi udesila da liči na nesrećan slučaj. Zato bi leš morala da odvuče do stepenica i gurne ga, ne bi li izgledalo kao da je Sava pao i razbio glavu. Morala bi, barem pola sata, njegovu telesinu prenositi do vrha stepenica. Odatle bi je zakotrljala, a leš bi kloparao niz stepenike i usput udarao o stubove. Na kraju bi se zaustavio u podnožju i ostao da leži, zgrčen poput zgažene bube. Jovanka bi pažljivo obrisala pod, očistila kuhinjski sto, oprala se i presvukla. Svoju okrvavljenu odeću bi spakovala u najlonsku kesu i zakopala u dvorištu, ili, još bolje, spalila u furunčetu.
Ne bi ona osećala nikakvu grižnju savesti, nikakvo kajanje ili sažaljenje. Bila bi slobodna kao ptičica, spremna da uzleti. Save ne bi bilo i više nikada joj ne bi zvocao, merio vreme, mljackao, kašljucao u lice… Zatim bi pozvala policiju. Suze bi joj lile niz lice i glas podrhtavao dok bi objašnjavala kako joj se muž spotakao i pao niz stepenice i kako ona sad ne zna šta da radi… ne zna ni da li on još diše… tamo leži njen ljubljeni Sava, sa krvavom glavom. Eto, i to bi izdeklamovala, teatralno kao vrhunska glumica, unoseći se u emocije neke druge žene, neke Julije koja je izgubila svog Romea.
Grof je tiho cvileo iz sobe i grebao na vrata. „Otvori mu“, prenu je Sava iz maštanja, „znaš da ne trpi kada je zatvoren…“ Slatko bi mu odgovorila kako, što se nje tiče, i on i njegova džukela mogu da crknu, ali ga je, umesto toga, ćutke poslušala.
Pas se udobno smestio pored Savinih nogu, položivši glavu na njegovo stopalo. Gledao je u gazdu sa obožavanjem, a zatim opet zacvileo. „Šta je, šta te muči?“ zabrinuto mu se obratio Sava. Grof je nakrivio glavu i jedanput, kratko, zalajao. Jovanka, likujući, pomisli kako se pas, možda, razboleo – bilo bi divno otarasiti se njegovog nametljivog, smrdljivog prisustva.
„Vidiš“, rekao joj je muž, „kako se trudi da mi nešto kaže.“
Ona se nasmejala: „Koješta! Potpuno si posenilio!“ Sava joj, što je bilo čudno, ništa nije odgovorio na taj njen očigledni bezobrazluk, i nastavio je da čita novine. Samo joj je uputio prezriv pogled kroz debela, uveličavajuća stakla naočara. Više nego ikada, Jovanki je ličio na buldoga.
Ovog puta, Grof je šapom zagrebao po njegovoj nogavici. Bio je to nežan pokret, skoro kao dodir nekoga, ko želi da skrene pažnju na sebe. „Ama, šta ti je?“ čudio se Sava. Odložio je novine i nagnuo se nad psa, pustivši da mu ovaj lizne vršak nosa. Grof je opet zacvileo, a zatim dva-tri puta kratko zalajao. Sava se potpuno usredsredio na osluškivanje tog psećeg govora; stavio je ruku na uho, primakavši svoju glavu Grofovoj, pa je Jovanki izgledalo kao da očekuje da će mu pas nešto šapnuti. Na taj prizor, glasno je coknula i prekrstila se. „Mora biti“, pomislila je, „da je potpuno skrenuo s uma, čim se tako ponaša!“
Krenula je iz kuhinje, ne mogavši više da gleda svog poblesavelog muža koji vodi poverljiv razgovor sa životinjom, ali se buldog, u jednom iznenađujuće lakom i brzom skoku, našao ispred nje i preprečio joj put. Bilo je to potpuno neočekivano za jednog tromog i debeljuškastog psa, a i neuobičajeno zbog njegove ravnodušnosti prema Jovanki. Sada je režao; zvuk je ličio je na brujanje neke bučne mašine. Gornja usna mu se ružno zborala, odigla i ogolela desni i zube. Keženje je bilo preteće. „Čibe!“ rekla mu je, podigavši jednu ruku u vis i praveći se da će ga udariti. Neki unutrašnji alarm opominjao ju je da to ne pokušava. Osećala je kako je preplavljuje strah, i srce ubrzano udara: tika – taka, tika – taka… baš kao kucanje Savinih satova.
Grof se nije ni pomerio. Sedeo je ispred nje, sada tih, čvrst i miran poput neke kamene figure. Ta slika učinila se Jovanki poznatom: podsetio ju je na malog, zdepastog zmaja… ili ilustraciju čudovišta iz knjige bajki koju je čitala kao devojčica? Ili je to bio samo deja vu, fenomen „već viđenog“? Njen um ubrzano je klizio po skrovitim mestima, ali nije nalazio odgovore. Grofova zastrašujuća mirnoća skoro da ju je hipnotisala. Ona i pas – jedno naspram drugog, okamenjeni u prostoru i vremenu. Jedino je mogla opaziti kako mu se mreška koža na leđima.
„Dođi“, rekao je Sava psu, i Grof se vratio, ponovo zauzevši mesto kraj njegovih nogu. Jovanka je zvučno odahnula.
„Ne želim ga više u kući“, kazala je konačno, „ili on, ili ja.“
Sava se cinično nasmejao: „A kuda bi ti to otišla?“ U tom pitanju već je bio sadržan odgovor – Jovanka je shvatila da je njen muž potpuno nezainteresovan za uslove koje mu je postavila. U njegovom životu bilo je više mesta za psa, nego za nju.
„Vidiš“, nastavio je Sava, „kada sam ti rekao da se nas dvojica razumemo, to nije bilo preterivanje. Ja razumem sve, ama baš sve što mi on kaže. A on mi je upravo rekao kakve ti se misli motaju po glavi.“
„Ne shvatam…“
„Znaš ti vrlo dobro.“
Sava je poprimio čudan izraz, kakav na njemu nije primetila za svih trideset godina braka. Lice mu je bilo hladno kao maska; samo se iza naočara naslućivalo nešto – neka iskra vrcavog zadovoljstva, poput bljeska u zenici onoga, koji se šeretski naslađuje pobedom u igri žmurki.
Jovanka isprva nije mogla da poveruje u mogućnost da joj je pas čitao misli, i nikada ne bi u to ni poverovala da nije, u njegovim očima – toliko sličnim Savinim – uočila tračak zluradosti. I, iako joj se on više nije obratio ni lavežom, ni režanjem, naučila je pseći jezik. Grofov pogled dovoljno joj je govorio.
Jutros joj se po prvi put javila čudna misao: a kako bi bilo kada bi Sava umro? Mogla bi sasvim udobno da živi, i dalje dajući sobicu pod zakup, a od Savine tajne ušteđevine malo da proputuje. Bila je to fantastična i neverovatna pomisao jer je njen muž, uprkos godinama i kilogramima, bio zdrav; doduše, otežano je hodao i oslanjao se na štap, ali bi tako mogao taljigati narednih desetak i više godina. Ipak, misao joj se uvukla u svest kao crv i stalno zvonila u glavi. Dok je nameštala krevete, opet joj se javila, te je počela da mašta kako bi, u slučaju da postane udovica, preuredila stan: stavila bi cvetne tapete na ove sumorne i plesnive zidove, prozore bi okitila novim zavesama, izbacila bi teške i glomazne ormane i umesto njih stavila nove, praktične plakare… A iznad svega, pozvala bi šintere da odvedu onog ogavnog, poprdljivog psa! Onda bi mogla da spava dokle hoće, da jede kad joj se jede, da leže kad i s kim hoće. Šetala bi po kući u malom crnom kombinezonu i, možda – ah, možda! – pijuckala kafu sa samcem u njegovom toplom krevetu.
Ova poslednja fantazija bila je tako živa, da je Jovanku potpuno opila i dovela u stanje razdraganosti. Stvar kao da je bila gotova – već je bila vesela udovica, slobodna da uživa u svim malim, životnim radostima.
Tačno u podne, čika Sava se sa Grofom vratio iz šetnje. Na stolu ga je, uobičajeno, čekala limunada (u koju je Jovanka ubacila nešto svoje gorke pljuvačke). Lecnula se kada je Sava odgurnuo čaša; u trenutku je posumnjala da je prozreo tajni sastojak napitka. Ali, on ništa nije kazao. Stropoštao se na stolicu, umoran i nervozan, zapitkujući šta će biti za ručak. „Smrdljivi bupci i bajata svinjska slezina“, htela mu je reći i bar jedanput videti izraz zaprepašćenja na njegovom licu, ali umesto toga je krotko odgovorila: „Pileća čorba, meso i krompir“. Grof je još balavio gumenu lopticu koju je nosio u šetnje i, kada je htela da mu je uzme, pas je tiho zarežao. Bilo je to prvi put da je otvoreno pokazao svoju netrpeljivost prema njoj. Ustuknula je, a Sava se nasmešio kada je primetio njen strah.
Ručali su bez reči: ona, jer nije imala šta da mu kaže; on, jer je bio skoncentrisan na tanjir. Sa gađenjem je gledala kako halapljivo lizucka prste masne od mesa – debele, bele prste nalik tustim gusenicama, koje su proteklih godina po njoj gmizale. Obrok je završio tako što je ostatke hleba namočio u masnoću i spustio svoj tanjir Grofu.
Jovanki je to već bilo previše: oprezno je izmakla Grofov tanjir i odnela ga u sobu; pas je potrčao za njom, pa je, čim se primakao hrani, ona za njim zatvorila vrata. Čika Sava je već čkiljio preko svojih naočara u novine; bio je savršen trenutak – Grof zaključan, inženjer na poslu, oni sami… Prišla mu je iza leđa, zagledana u njegovu sjajnu ćelu i zamislila kako bi ga sada, najradije, tresnula nečim po lobanji. Glava bi mu se raspukla kao zrela lubenica a on, njen dušmanin, konačno bi bio mrtav. Ne bi nju, Jovanku, uhvatila panika. Sve bi udesila da liči na nesrećan slučaj. Zato bi leš morala da odvuče do stepenica i gurne ga, ne bi li izgledalo kao da je Sava pao i razbio glavu. Morala bi, barem pola sata, njegovu telesinu prenositi do vrha stepenica. Odatle bi je zakotrljala, a leš bi kloparao niz stepenike i usput udarao o stubove. Na kraju bi se zaustavio u podnožju i ostao da leži, zgrčen poput zgažene bube. Jovanka bi pažljivo obrisala pod, očistila kuhinjski sto, oprala se i presvukla. Svoju okrvavljenu odeću bi spakovala u najlonsku kesu i zakopala u dvorištu, ili, još bolje, spalila u furunčetu.
Ne bi ona osećala nikakvu grižnju savesti, nikakvo kajanje ili sažaljenje. Bila bi slobodna kao ptičica, spremna da uzleti. Save ne bi bilo i više nikada joj ne bi zvocao, merio vreme, mljackao, kašljucao u lice… Zatim bi pozvala policiju. Suze bi joj lile niz lice i glas podrhtavao dok bi objašnjavala kako joj se muž spotakao i pao niz stepenice i kako ona sad ne zna šta da radi… ne zna ni da li on još diše… tamo leži njen ljubljeni Sava, sa krvavom glavom. Eto, i to bi izdeklamovala, teatralno kao vrhunska glumica, unoseći se u emocije neke druge žene, neke Julije koja je izgubila svog Romea.
Grof je tiho cvileo iz sobe i grebao na vrata. „Otvori mu“, prenu je Sava iz maštanja, „znaš da ne trpi kada je zatvoren…“ Slatko bi mu odgovorila kako, što se nje tiče, i on i njegova džukela mogu da crknu, ali ga je, umesto toga, ćutke poslušala.
Pas se udobno smestio pored Savinih nogu, položivši glavu na njegovo stopalo. Gledao je u gazdu sa obožavanjem, a zatim opet zacvileo. „Šta je, šta te muči?“ zabrinuto mu se obratio Sava. Grof je nakrivio glavu i jedanput, kratko, zalajao. Jovanka, likujući, pomisli kako se pas, možda, razboleo – bilo bi divno otarasiti se njegovog nametljivog, smrdljivog prisustva.
„Vidiš“, rekao joj je muž, „kako se trudi da mi nešto kaže.“
Ona se nasmejala: „Koješta! Potpuno si posenilio!“ Sava joj, što je bilo čudno, ništa nije odgovorio na taj njen očigledni bezobrazluk, i nastavio je da čita novine. Samo joj je uputio prezriv pogled kroz debela, uveličavajuća stakla naočara. Više nego ikada, Jovanki je ličio na buldoga.
Ovog puta, Grof je šapom zagrebao po njegovoj nogavici. Bio je to nežan pokret, skoro kao dodir nekoga, ko želi da skrene pažnju na sebe. „Ama, šta ti je?“ čudio se Sava. Odložio je novine i nagnuo se nad psa, pustivši da mu ovaj lizne vršak nosa. Grof je opet zacvileo, a zatim dva-tri puta kratko zalajao. Sava se potpuno usredsredio na osluškivanje tog psećeg govora; stavio je ruku na uho, primakavši svoju glavu Grofovoj, pa je Jovanki izgledalo kao da očekuje da će mu pas nešto šapnuti. Na taj prizor, glasno je coknula i prekrstila se. „Mora biti“, pomislila je, „da je potpuno skrenuo s uma, čim se tako ponaša!“
Krenula je iz kuhinje, ne mogavši više da gleda svog poblesavelog muža koji vodi poverljiv razgovor sa životinjom, ali se buldog, u jednom iznenađujuće lakom i brzom skoku, našao ispred nje i preprečio joj put. Bilo je to potpuno neočekivano za jednog tromog i debeljuškastog psa, a i neuobičajeno zbog njegove ravnodušnosti prema Jovanki. Sada je režao; zvuk je ličio je na brujanje neke bučne mašine. Gornja usna mu se ružno zborala, odigla i ogolela desni i zube. Keženje je bilo preteće. „Čibe!“ rekla mu je, podigavši jednu ruku u vis i praveći se da će ga udariti. Neki unutrašnji alarm opominjao ju je da to ne pokušava. Osećala je kako je preplavljuje strah, i srce ubrzano udara: tika – taka, tika – taka… baš kao kucanje Savinih satova.
Grof se nije ni pomerio. Sedeo je ispred nje, sada tih, čvrst i miran poput neke kamene figure. Ta slika učinila se Jovanki poznatom: podsetio ju je na malog, zdepastog zmaja… ili ilustraciju čudovišta iz knjige bajki koju je čitala kao devojčica? Ili je to bio samo deja vu, fenomen „već viđenog“? Njen um ubrzano je klizio po skrovitim mestima, ali nije nalazio odgovore. Grofova zastrašujuća mirnoća skoro da ju je hipnotisala. Ona i pas – jedno naspram drugog, okamenjeni u prostoru i vremenu. Jedino je mogla opaziti kako mu se mreška koža na leđima.
„Dođi“, rekao je Sava psu, i Grof se vratio, ponovo zauzevši mesto kraj njegovih nogu. Jovanka je zvučno odahnula.
„Ne želim ga više u kući“, kazala je konačno, „ili on, ili ja.“
Sava se cinično nasmejao: „A kuda bi ti to otišla?“ U tom pitanju već je bio sadržan odgovor – Jovanka je shvatila da je njen muž potpuno nezainteresovan za uslove koje mu je postavila. U njegovom životu bilo je više mesta za psa, nego za nju.
„Vidiš“, nastavio je Sava, „kada sam ti rekao da se nas dvojica razumemo, to nije bilo preterivanje. Ja razumem sve, ama baš sve što mi on kaže. A on mi je upravo rekao kakve ti se misli motaju po glavi.“
„Ne shvatam…“
„Znaš ti vrlo dobro.“
Sava je poprimio čudan izraz, kakav na njemu nije primetila za svih trideset godina braka. Lice mu je bilo hladno kao maska; samo se iza naočara naslućivalo nešto – neka iskra vrcavog zadovoljstva, poput bljeska u zenici onoga, koji se šeretski naslađuje pobedom u igri žmurki.
Jovanka isprva nije mogla da poveruje u mogućnost da joj je pas čitao misli, i nikada ne bi u to ni poverovala da nije, u njegovim očima – toliko sličnim Savinim – uočila tračak zluradosti. I, iako joj se on više nije obratio ni lavežom, ni režanjem, naučila je pseći jezik. Grofov pogled dovoljno joj je govorio.
