Dozvoli, evo bicu iskrena. Ja znam da nisam najbolja. Mogu mozda imati bolju guzu od tebe, mada me ne cini to boljom od tebe, niti od bilo koga drugog.
Nisam dosla ovde da se takmicim. Da prodajem muda za bubrege. Ja samo trazim izazov da me prodrma iz monotonije.
Ne znam ni odakle mi ideja da i pisem ovo. Kad sam ionako uvek mislila da za pisanje jednostavno nemam smisao, i ne ide, i gotovo. Cak i kada mi se ucini da sam dobila kakvu inspiraciju, ta misao ode negde pod oblake, i izgubi se u magli. Slaba koncentracija, moze biti.
Ali ajde da pokusam bar. A sto i ne bih? Koliko me to deli od papira i olovke? Bla bla bla bla, izgovori! Kao i za sve drugo!
A lako je sve ako misli usmeris ka ispunjenju cilja...
I da li zaista postoji ista sto je stvarno tesko?Dajte mi oslonac i dovoljno dugacku polugu, i pomericu Zemlju... Zar covek nije predodredjen za velika dela? Zavisi jedino jos od toga u kom smeru planiras da ides..
Ja sam vec krenula, na put bez mogucnosti za povratnom kartom. I nemam ideju sta me na tom putu ceka. Ali znam koja je destinacija na koju sam namerila da stignem.
A ti...
.... mozes da budes sudoku mozgalica koju bih da popunim... trafika na kojoj cu da kupim vodu... zvezda koja osvetljava put... pokvarena baba iz spanske serije koja bi po svaku cenu da me spreci da se udam za prelepog, prezgodnog, i bogatog Horhea...
... moj dobri brat blizanac za koga nisam znala da postoji... Bata Stojkovic... ili neki tamo P.I.M.P... prelepi pejzaz od kojega zastaje dah... ili mali cvetak zanovetak.... Usput... samo usput...
Mada i ko zna, ne znaci da mi ne mozes postati drug uz cije cu drustvo lepse i kvalitetnije stici do kraja putovanja...
Shvatices, da mene taj nacrtani iksic na mapi trazi, i da mu trebam. I da je tu moje blago koje zelim da cuvam, mazim, pazim, zovem Djole i Slatka Mala Izvrnuta Torto.
Do tog cilja vredi kopati. I rukama, i nogama. I dokle god postoji i promil sanse da cu ga dostici ne smem odustati. Odbijam da podjem putem kojim idu kukavice...
Nisam dosla ovde da se takmicim. Da prodajem muda za bubrege. Ja samo trazim izazov da me prodrma iz monotonije.
Ne znam ni odakle mi ideja da i pisem ovo. Kad sam ionako uvek mislila da za pisanje jednostavno nemam smisao, i ne ide, i gotovo. Cak i kada mi se ucini da sam dobila kakvu inspiraciju, ta misao ode negde pod oblake, i izgubi se u magli. Slaba koncentracija, moze biti.
Ali ajde da pokusam bar. A sto i ne bih? Koliko me to deli od papira i olovke? Bla bla bla bla, izgovori! Kao i za sve drugo!
A lako je sve ako misli usmeris ka ispunjenju cilja...
I da li zaista postoji ista sto je stvarno tesko?Dajte mi oslonac i dovoljno dugacku polugu, i pomericu Zemlju... Zar covek nije predodredjen za velika dela? Zavisi jedino jos od toga u kom smeru planiras da ides..
Ja sam vec krenula, na put bez mogucnosti za povratnom kartom. I nemam ideju sta me na tom putu ceka. Ali znam koja je destinacija na koju sam namerila da stignem.
A ti...
.... mozes da budes sudoku mozgalica koju bih da popunim... trafika na kojoj cu da kupim vodu... zvezda koja osvetljava put... pokvarena baba iz spanske serije koja bi po svaku cenu da me spreci da se udam za prelepog, prezgodnog, i bogatog Horhea...
... moj dobri brat blizanac za koga nisam znala da postoji... Bata Stojkovic... ili neki tamo P.I.M.P... prelepi pejzaz od kojega zastaje dah... ili mali cvetak zanovetak.... Usput... samo usput...Mada i ko zna, ne znaci da mi ne mozes postati drug uz cije cu drustvo lepse i kvalitetnije stici do kraja putovanja...
Shvatices, da mene taj nacrtani iksic na mapi trazi, i da mu trebam. I da je tu moje blago koje zelim da cuvam, mazim, pazim, zovem Djole i Slatka Mala Izvrnuta Torto.
Do tog cilja vredi kopati. I rukama, i nogama. I dokle god postoji i promil sanse da cu ga dostici ne smem odustati. Odbijam da podjem putem kojim idu kukavice...
