(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
PRATILAC
Evo jedne priče sastavljene iz mnogo malih istina o jednom čoveku....po mojim kriterijumima velikom, a oni su izuzetno strogi kako kažu oni koji me znaju...jer najlakše je biti mali čovek stalno....lako je i biti mali a na momente veliki....ali je jako teško biti veliki čovek decenijama u očima mnogih.
„Zete, molim te dodji po mene da me voziš u bolnicu“ Seda u kola i polazi, bez pitanja. Pomaže joj da se spremi, pregledava kuću, zaključava i vozi za Beograd pravo u bolnicu. Svoju ženu sklanja je od svega zbog nje same i zbog poroda koji čekaju....za sve se pobrine....ona pamti samo da je iza njenih ledja, da je naslonjena na njegove grudi...samo jedna slika....
Još dva puta tako.....ona se ne seća ničega osim da nije sama i taj osećaj sigurnosti i umirujućeg saznanje da se uvek može umorna ili prestrašena nasloniti na njega...traje...
Vrisak.....trči u susedno dvorište....brat....strujni udar.....njih trojica iz svojih komšijskih avlija utrčavaju u dvorište iz koga se čuo krik... jedan veterinar, jedan mašinac i jedan seljak ....uspeli su da ga spasu.... kako....ne znaju....odvojili su ga od mašine svog ukočenog...jedan je masirao srce, drugi davao veštačko disanje, treći je zvao hitnu pomoć pa mahao besomučno peškirom. Dok su lekari stigli reanimacija je uspela. Ne mogu da veruju da je čovek živ.
Bombe..vatra na nebu....ludačka noćna vožnja pustim ulicama ....milicija ga samo prati i.....puštaju ga da ide....stiže prvi ....njegovi ljudi...traži ih...presreće paniku čvrstim zagrljajem prijateljskim..ljudskim...velike ruke hvataju strah obučen u dim i otrov što bezglavo juri ogromnim krugom firme....zove svoju ženu.....piši brojeve i javljaj da su dobro...noć....užasna glavobilja, muka....crnilo lica....jauk tih...skoro nem kao i ta noć dok sedi na stepeništu sa glavom u rukama oslonjen na kolena i klati se napred-nazad...ona je kraj njega...ne zna više šta da radi a da mu olakša...grli ga....nežno...najnežnije što ume...a ume...ako treba, sešće u kola i nekako ga odvesti do neke bolnice...iako ne zna da vozi...voziće...bilo mu je bolje.
Zapomaganje....nosi ga na rukama....polomljen kuk ...polomljen od besa, vinjaka...bolnica...operacija....posete....briga nakon toga, kontrola starca sebičnjaka kome ne možeš dokazati nedokazanost....njegov tast je čovek senka...tamna senka....sva moguća pažnja data nesebično bez ijedne naznake da će makar sa „hvala“ biti vraćena....
Prijatelji, kolege, familija.....mnogo davanja svega i svačega i ne uvek uz hvala ali i mnogo toga vraćenog....dovoljno da ne odustane od davanja. Sa njim je mnogo lakše proći jer duša zagrli osmehom ili bodrenjem i odmah radi na realizaciji....nema prazne priče i neispunjenih obećanja ali vodi računa da ne obećava svašta. I jako pazi na sopstvene reči...i kako će reći misao jer sagovornik treba pravilno da je čuje jer ...reč je reč...veliki ljudi ne zaboravljaju svoju reč, neguju je i paze i daju je iz duše pa makar im bilo vraćeno i nerečju.
Prvi komšija...prijatelj...brat....telo koje nestaje sa svakim udahom...mnogo bola i još više tuge....duša u očima, delima...dve duše zagrljene za vek .....ispraćen od brata po duši....i danas je ta duša tu, u dvorištima... gegajući se dolazi na čašicu razgovora sa bratskom dušom.
Udarac.....jauk odjeknu dvorištem...“ostani tu“ govori joj.....trčanje do ulice....starac....njegov tast opet...hitna pomoć, bolnica, operacija...nega....mnogo brige....pažnja nagradjena sebičnošću....a on i dalje daje...zvocanje starca i zajedljivost okrene na šalu, vozi, dovozi, sačekuje patronažu, vodi računa o lekovima.
„Dolazim“....“Nikako, mogu sama...na rehabilitaciji si....trebaš mi zdrav....čujemo se“.
Ipak dolazi ranije.....glas preko telefona...intonacija koju samo on zna da čuje...u njemu nestaje njena malenkost....on sve završava, preuzima, sklanja je od previše svega... njegov šurak ...preteška sudbina koju deli sa njom tolike godine dajući joj snagu. Uvek je tu reč, ruke, ljubav, poštovanje....i brižnost.
Svako od njegovih ljudi...kakva god muka da ga snadje njemu se obraća....a lepo kad se desi kazuju, raduju se skupa...operisan sam šefe, dobro je...jesam zvao sam ženu pa tebe....šefe, rezultati su loši, ebiga.....ej šefe, znaš ona vrata kod mene u vikendici...e, pa tu treba nešto, bem li ga šta, ajd da misliš malo....Marko mora na operaciju, ajde ljudi da skupimo pare, mora biti dovoljno do dolaska ruskog hirurga, evo prvi dajem....šefeee, bliznakinje su...ebote, ne mogu da verujem....ej, šefe, vidi ostade mi stomak hahaha.....ne gospodine, čist je već dugo....ne brinite, pratimo ga, verujte da je u redu kad dodje na posao...ne, ne, ne uzima ništa od toga....sve za njegove ljude i strogost i briga i ljubav.
Njegovi stari.....oboje istovremeno...ne valja ali traje...lagano odlaženje u njegovoj pratnji...svi ostali ukućani su margine jer ih je sve sklonio i zaštitio. Mnogo telefoniranja, preuzimanja odgovornosti, instrukcije, gradnja još jednog kupatila da im bude lakše...mnogo telefonskih odredjivanja doza na osnovu svakog merenja....bolnice...drugi jednako odgovorni kao on...pred Bogom i ljudima odgovorni, kritikuju ali se niko ne hvata odlučivanja....lekovi, koji, kada, koliko....da li ste uzeli, da li ste jeli... ....organizacija svega toga ... Umoran je, ne shvata drugačije ponašanje....njegovi aršini su malo nestandardni....sedi na tremu i često mu pogled ode u nigde dok se kafa u šolji ohladila a cigareta dogorela...miran je, opterećenost se ogleda u toj smirenosti što spava sama u sebi. To mogu videti samo oni koji ga dobro znaju te umeju da pročitaju proredjene osmehe.....nema ni grlenog smeha da se razlegne dvorištem...samo pravilna raspodela snage kada umor stegne dušu. Trajanje još traje i postaje sve teže.... poslednja etapa njihovog postojanja...na putu za njihovo nestajanje.
U kratkom razmaku oboje su ispraćeni kako su i živeli svoja trajanja...sa ljubavlju i poštovanjem.
PS
Znam da zvuči sebično, a sebičnost mrzim jer na nedavanje i nebrigu zaudara....ali, moram reći sebi jer je istina, tu nema laganja, posebno ne lažem samu sebe ....užasno sam sebična jer... nadam se da će kada dodje moje vreme on biti tu da me isprati....plašim se, strašno se plašim, da ako bude obrnuto neću biti tako dobra pratilja....
