Ja hodam unazad i ruke napred širim da je uhvatim,
mozak se bori, srce prepušta dok prate uzdasi.
Hajde ustani sa trona lepoto, nisi poželjna
već podla i grozna k’o oštra osveta.
Možda prošetam do kutka srca tvojega
gde čuvaš te tajne tako opsesivno da se povreda
manifestuje preko emocije ka meni..
ne vredi da ćutiš više, bolje reci šta želiš.
Napravi spisak, navedi stvari koje voliš,
one koje mrziš takodje, ali bol ne zovi,
jer boli me čim pomeneš bolove prodorne
sa tim mazohističkim osmehom i tugom koja steže okove.
Najteže prošlo je.. mogu reći jer ne znam
šta nas čeka posle poslednjeg pogleda i besa.
Osveta ti ne da da mi priđes, mi se se odavno znamo,
uz nju gorim kao mrtvo lišće pod jakom vatrom.
U očima su koraci..bolje odlazi.
Ne hodaj mojom stazom, odmah je ostavi.
Na tom putu zaustaviće se neko sličan nama,
shvatiće da pati jer svaka ljubav je prazna.
Rusvaj je gladan jer stvara haos u ništavilu,
ne može da proguta bezdušnu rupu odakle naviru
osećanja prazna i hladna ko led,
svaka iskra ljubavi u ponor pada ko sneg.
Nadamo se da ce proleće doći brzo,
da odnese hladne noći čiji mraz skidam prstom.
Šaram ime tvoje na staklu moje prošlosti-
hoću da oživi..ali su to samo prozori.
Greje nas odjek vremena davno zaboravljenih.
Posle hladne pobede mi smo stalno poraženi.
Odlaze ti trenuci, suncem obasjani dani..
da li smo mi u našem usponu pali?
Zapali stari zapis,od njega nema ništa.
Nek gori poput drveta kao da je pesma lišća.
Vremenom ce se osušti,vetar oduvati ih.
Ubij te priče, čula si stih.
Dajem pesmi sjaj dok pesnica steže beli dan
snagom crne noći čiji teški san je preslikan,
u ranu zoru gde su sećanja na njega sveža,
košmar taj je odvratan jer ne znam gde sam.
Ta teška veza stvara turobne dane,
zlobne, prazne, bolne, hladne dok me uhode prate.
Ona šalje špijune, slabe figure sa table šahovske,
vučem novi potez nakon nje, uz napore.
Moja je kraljica mrtva, njena odbrana nepostojeća,
pokretom ruke davi igru k'o da je borba poslednja.
Ne shvata da nema prestanka, ciklus se ponavlja,
to je borba dobra i zla bez pobeda i poraza.
To je preživljavanje, žedj usred pustinje..
ne daj da te očara rečima, bolje pusti njen
osmeh.
To je potraga za dušom koju odavno znate
a sve se promeni kad ona sa svog vrha padne.
Oštra suza bode kao užas večnog slepila,
ne vidim krvavu ranu gde je zabodena sekira.
Ne diram je, osećam tezinu, dalje hodam napred..
možda kao i svaki teret vremenom i ona padne.
A nekad smo hodali po svim bojama,
spektar je sad u rasulu.. i bela mi je ogavna.
Mi smo obrnuto stvoreni, od nestanka do postanka-
nekad puni života, sad o njemu nema dokaza.
Lepa, prolazna je ta ogavna emocija,
meni kaže: zakopaj je.. a njoj: preboli ga.
Znamo da ne voli nas pa mrzimo sebe jos više,
to je preduslov za nove crne kapi suve kiše.
Onda tako hladna pada na taj isečak duše
kojeg je stvorila rđavim nožem kroz usne.
Krv prsne, pukne arterija ništavila..
Šta ti znači ta fascikla puna ljubavnih pravila?
Kod nas ništa ne važi,iznutra smo prazni,
a spolja smo gladni jedno drugog, to znaš ti.
Ne smem dalje bez te hrane duševne, privlačne,
ja ću jesti edensku jabuku a što se tebe tiče.. imaš je..
