Da li vam je cisto ogledalo?

Praskavi zvuk lomljave raspara tišinu negde u samom dnu hodnika stare babine kuće negde Na kraj' sveta.
''Ohhhh..'' klečala sam uplakana pokušavajući da se ne posečem dok sam rukama skupljala krhotine sa patosa.
''Mani to..'' viknu baba.
''Ali razbila sam ga..'' plakala sam i dalje.
Utom mi se jedno parče zari po sred' dlana, do pola.
Jauknula sam od bola, i još jače zaplakala.
''Kažem ti da ga maneš, grom ga puk'o, osakati' mi dete..'' zakuka baba videvši kako se krv sliva niz moju ruku.
''Ali baba, ja sad neću imati 7 godina sreće..'' verovala sam ja još uvek u stare priče o razbijenoj sreći.
Baba kleknu tu pored mene, te prebroja krhotine pazeći pri tom da se i sama ne poseče.
''Taaaakoo..'' likovala je na kraju.. ''sad sam zbrojala sve, sad će zlo da nas mane..'' i uhvati mi dlan.. ''daj da metem zavoja, na, drži, i ne mrdaj.''
Još uvek šmrcajući gledala sam kako baba uvija zavoj oko mog dlana i steže zihernadlom kraj da se ne razmota.

''Tvoja sreća nije u stakletu..'' gledala me je baba ravno u oči.. ''već u onom što u njemu vidiš..''
...........................................................

Sad kad pogledam dlan.. možda je baba bila u pravu.
Na oba moja dlana su linije života pokidane.
Staklo se zarilo pored.. ožiljak se više i ne vidi.

Ohhhh, prokleto bilo.. zašto se zarilo nije 'među dva kraja, da mi spoji liniju.. da nema kraj.



..deo pokidanih misli..

Pokidane bile
pokidane stale
pokidane misli
na moje ruke pale.. šta ću sad sa njima?
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top