Zanimljivost, koju prati ovaj osvrt, moram da ispričam; u stvari, zanimljivost kako sam došao do ovog romana, i kako je počelo jedno lepo prijateljstvo…
Elem, nedavno dobih poziv, od same autorke, da prisustvujem drugoj po redu promociji njenog prvenca.
Jeste da se održavao u Subotici, u čuvenoj Baš kući, ali nisam, onako dokon, mario za putovanje. Datog dana se spremim, sednem u kola i krenem… Nepoznavanje centra Subotice me nije sprečilo da pronađem parking relativno blizu spomenutog lokala.
Promocija se održala u podrumu, tako da sam hrabro zakoračao niz stepenice. Kolega pisac, Stevan , koji me trebao tamo dočekati a koga uživo nisam poznavao, nije se pojavio tada, iako je bilo dogovoreno. On sedio u bašti i cirkao pivce, a ja se unezgodio među nepoznatim ljudima.
Još jednom sam zažalio što je moj drug Loki, (član ovog foruma) koji je sam dobio poziv bio sprečen da krene samnom.
Osvrćući se po lepo uređenom podrumu čijem ambijentu sam se divio, i uživajući u ambijentalnoj muzici koja je za tu priliku bila puštena, ugledao sam, (moram se tako izraziti) pojavu u hodniku kako sedi za barskom stolicom. Ništa neobično, rekao bih, da ta prilika nije bila maskirana. Crni plašt sa crvenom postavom i maska preko lica bi momenat za pamćenje. Smatrao sam da prilika čeka početak promocije i da nastupi kao deo pratećeg performansa.
Već uznemiren zbog neugodne situacije u kojoj sam se našao (nema Stevana, nema autorke, sam za šankom) krenem da nazovem Andreu, a ona mi odbi poziv. Kontam, garant je zauzeta, krenem ponovo sa pozivom a poziv mi opet odbijen.
Osvrnem se i vidim kako mi maskirana prilika maše… razvukoh kez od uva do uva i priđem maskiranoj zaverenici…
-Ćao.
-Ćao. -rukovasmo se
-Aj’ skini tu masku, života ti, da te vidim! - izustih.
Skinula je masku sa lica a ono što sam ugledao mi pojača osmeh. Dva lepa, plava mladalačka oka se sa osmehom zagledaše u moje, a šeretske iskre u njima ne nađoše ni sekund mira...
I tad sam potvrdio ono što mi je intuicija kazivala; da pred sobom imam jednu mladu i inteligentnu damu, nadasve hrabru.
Ipak, napisati ni manje ni više nego fantastični roman sa samo 19 godina i biti objavljen, u ovim našim književnim SF krugovima gde se ništa ne prašta, ni najmanja stilska, tehnička, naratorska, pravopisna ili bilo koja druga greška iziskuje dobru dozu hrabrosti.
Naravno, sasvim sam za taj „drill“, da se ne objavljuje svašta, jer ionako je SF žanr kod nas nepravedno podcenjen, okužen i izvrnut ruglu od establišmenta čiji je prečnik mozga ekvivalentan dijagonali kocke šećera, a poznavanje celokupne SF književnosti na razini rukovanja šrafcigerom… ali, to je druga priča.
- Pa šta se skrivaš tako?- izustih.
- Da vidim u potaji ko sve dolazi…- dobih odgovor.
Tog momenta me kupila definitivno.
Sama promocija je protekla u opuštenoj atmosferi; na njenu sreću, a moju žalost, niko više od objavljenih pisaca fantastike (koliko je meni poznato) sem Stevana i mene nije prisustvovao. Ne znam da li su pozivi odaslati ili ne, ali tako je bilo…
Elem, zašto na njenu sreću? Zato što većina pisaca ima tu naviku da zbunjuje autora, domaćina promocije, pretežno inteligentnim pitanjima koja zalaze u samu srž dela, nemalo i u karakter i ličnost autora.
Nesumnjivo bi je pokušali „rastrgati“, samo od nje, njene elokvencije i brzine odgovora bi zavisilo da li bi uspeli.
Na moju žalost, to se nije desilo; na svakoj promociji sam uživao u tim intelektualnim duelima. Mnogo se nauči iz samih pitanja a i odgovora.
Ipak, nakon uvodnog izlaganja, pripala mi je čast, nenadana, da prvi počnem sa pitanjima publike, i kao eto, pisac, dam neke odgovore.
Tu sam pao. Iznenada mi bi gurnut mikrofon u ruku, zamuckivao sam dok mi je u ušima bubnjalo. Nadam se da niko nije primetio moju zbunjenost, ali cenim da sam brzo došao sebi…
Prisutni se i nisu nešto pretrgli sa pitanjima, a malobrojni koji su se usudili ispaljivali su standardni set.
Da malo „zabiberim“ i napravim atmosferu interesantnijom, spremio sam pitanje ali ne bih siguran da ga uputim. Nakon konsultacije sa Stevanom, odustao sam.
Andrea je izjavila da joj je uzor Stiven King. Mislim, kome nije?
Htedoh da je upitam, pred svima, da li joj je uzor u literarnom domenu ili onom drugom, finansijskom, jer je poznata činjenica da je Stiven sebe doveo u poziciju da naplaćuje svaku napisanu reč 20 centi… naravno, imao bih spremno i „vađenje“ ako bi se autorka zbunila; izjavio bih „meni je zasigurno u tom segmentu uzor“…
Ostatak promocije je prošao u prisnoj atmosferi, opušteno i nadasve lepo. Čestitke Andrei na izabranom lokalu. Jedino mi bi žao što nisam imao prilike da se duže družim sa Andreom, ipak je bila zvezda večeri i imala obavezu da se posveti i drugima.
A sad o samom romanu…
Kao što pretpostavljate, roman je napisan početnički, sa guranjima opisa, kićenja rečenica, pleonazama, suvislih prideva i svega ostalog što redom svi entuzijasti i početnici rade. Nikako da shvate da čitalac nije glup, da mu treba ostaviti prostora da sebi stvara slike, ne da mu ih autor gura u imaginaciju..Glupi čitaoci čitaju Treće oko i jeftine ljubavne vikend „romane“ u kom literarni kvalitet, nizanje rečenica i pokazivanje lepote jezika ne igra ama baš nikakvu ulogu, ali gde je prioritet usađivanje iskrivljenih slika u tintaru, šuplju naravno.
Ali.. Andreino čedo nije običan početnički rad. U njemu ima nešto što vas tera da čitate dalje, iako oko zapinje na spomenutim greškama, a pod okom mislim na trenirano oko koje uočava svaku dlaku u jajetu; pa šta, rekao bi neko, kakve veze ima pokoja greškica? Moj jedini odgovor bi bio kontra pitanje: „a da li bi ti pojeo kajganu sa dlakama?“
No, kao što rekoh, nije previše strašno. Većina čitalaca neće primetiti te greške ili preterivanja; Ako se ne love, ostaće (skoro) skrivene.
Svako delo, tako napisano, bih bacio nakon prve stranice; ali ovo ne. Ne zbog poznanstva sa Andreom, nego zbog same radnje koja jeste pomalo kliše, ali opet, šta nije?
Pazite, ne postoji loš vic (ili, ne postoji kliše) Postoji samo loše ispričan vic. Džaba vam vrhunski ako je narator ozbiljan kao crni audi vlade, drven kao starinski orman sa bojom glasa dizel motora. O mimikriji i gestikulaciji, tj, govoru tela da ne govorim…
Upravo se o tome radi. Andrea ima sve to, i nit humora, lepu boju glasa i mimikriju sa lepo usklađenom gestikulacijom. Ali vic nije njen.
Napisala je triler sa vampirima, glavni lik joj je Džejk, pandur u Max Payne folu (ono, malo malo pa se seća voljene koja je otegla papke) a Nik Sloterove naravi. Ljudožderi, patuljci, tri magična prstena, tajni podvodni svet sa svojim stanovnicima gde sirena i vojnik održavaju zabranjenu ljubav, izdaja sa lepim tvistom (obrtom), test u irealnom lavirintu punom zamki, ceo korpus mitoloških i nadnaravnih bića… sve to Džejk pronalazi u pokušaju razrešenja stravičnog zločina.
To su samo pojedini elementi Čoveka bez lica.
Dramatizacija joj je slaba tačka, kao i karakterizacija.
No, roman nema ambiciju da zaroni u psihološke dubine protagonista, kao ni da natera u čitaocu kompletan spektar emocija da podivlja.
Napisan da zabavi, roman zabavlja. Čita se u dahu a sama dinamika radnje ne ostavlja vremena za analizu pročitanog. Za moj ukus, dinamika previše osvaja delo, ali zasigurno nekome će se to dopasti.
Sve u svemu, za prvenac, još napisan sa 19 godina, vrlo dobro! Kada ga uporedim sa svojim prvim ozbiljnijim radom, napisanim pre par godina, zaključujem da je ovo ipak mnogo bolje. Toliko o Andreinom talentu, doduše grubom, ali vreme i uporno pisanje bruse i najtvrđi stil. A kada smo već kod upornog pisanja, Andrea priprema drugi roman, čije pojedine segmente mi je poslala na „stručno mišljenje“… Ne smatram se toliko „stručnim“, ali mi je drago što autorka pokazuje želju za usavršavanjem, što joj je tuđe mišljenje bitno. Svaki pisac treba da omogući fidbek sa publikom, ma koliko god to, ponekad, bolno po sujetu bilo.
Ovaj roman toplo preporučujem svima, ljubiteljima natprirodnog, fantastike i horora, ne samo zbog podrške mladom i talentovanom kreativcu, nego zbog same činjenice da je roman zabavan sve u 16.
Delo možete direktno poručiti od autorke, cenu ne znam a da ne bih forum zloupotrebio za reklamu, možete mene kontaktirati na PP ili samu Andreu, ako se udostoji učlaniti ovde… (a možda i jeste učlanjena, samo što se skriva opet pod plaštom i maskom…)
Siguran sam da ćemo još mnogo toga čuti od Andreje, a i pročitati.
Samo napred, Andrea, punim gasom!
(privatni podaci, kao i fotografije su postovani sa odobrenjem autorke, Andreje Baskin)
. 
