Došavši u Kalikut, Portugalci prognaše boginju Kali, koja tamo življaše slobodno i uživaše poštovanje već osam stoleća. Odluči se na dugo lutanje svetom. Njezinih osam ruku pomagalo joj je da se prehrani divljim voćem i bobicama, a kako ne imaše drob, jednom na godinu morala je zaspati na sedam dana kako bi joj višak tvari, zajedno sa snovima, otišao tvorcu, Brahmi.
Nakon osam godina lutanja – od žbuna do žbuna, od potoka do potoka, zaobilazeći veća naselja, sela, pa čak i zaseoke....
Nakon osme godine, dakle, zaspi Kali na jednom velikom kamenu pokraj rečice koja je svršavala u velikom ponoru. Tamo je otkriše prvo Turci, neki martolozi što čekaše da se glavnina akindžija vrati iz jematve. Zavezali je i onako usnulu stavili na konja. Prodaše je u jednom karavansaraju, na putu prema Ubavici.
Svi se putnici čudiše njezinoj plavoj koži i množini ruku; ipak bejahu razočarani kad otkriše da nema spolovila.
Kad se probudila, gazda se izvika na nju, a zatim je naveo da zadovoljava bogatije putnike što svraćahu u sve većem broju (jer vest o prelepom biću s osam ruku pročula se nadaleko), da trlja spolne udove do oskvrnuća pretpostavljene nevinosti osmorici njih odjedanput.
Kali je znala, Kali je videla, Kali je činila.
Čuvši za rečeni slučaj, bosanski ban Tvrtko prvi Kotromanić, okupi dvadeset vitezova i uputi se u pravcu Ubavice. Proneo se glas, naime, da su Turci zarobili samu Veliku Devicu – uskrslu kako bi čudom pomagala hrišćane da se obrane od nevernika – i da je prisiljavaju na svakojake gadosti. Hrišćani neopaženo upadnu do karavansaraja, pomlate što su našli, pa u čudu gledaše plavu božicu kako mahinalno pokreće ruke na sramotan način. Ne mogavši to gledati, vezaše je za konja i požuriše natrag, jer je jedno čeljade bilo uteklo pa su znali da paša već okuplja vojsku.
Onako vezanu odvedoše je u Bobovac, gde je banovao ban. Pričaju da je bana plašila njezina plava koža i neprestano zapevanje nezemaljskim glasom. Naredi da je iskušaju u crkvi Sv. Gricka; svećenik je umoči u korito puno svete vode, ona izađe čitava. Nije Velika Devica, ali nije ni veštica, reče.
Na kraju je poslaše u Beč, novome caru, Njegovoj Svetlosnoj Svetosti, Maksimilijanu. Njemu pak dvorjani savetovaše da proda Kali putujućim zabavljačima kako bi platio vojevanje protiv Turaka. No, biskup mu savetovaše da se prvo posavetuju s Velikim inkvizitorom Enguerom, koji prijateljsku Španiju upravo „čisti od vragova i nakaza svih vrsta.“
Izaslanik Velikog inkvizitora putovao je od uštapa do uštapa. Pretvorni dvorjani uključiše Kali u prpošne dvorske zabave, gde su licemerni hrišćani gadostima još i nadmašili neverne Turke, kao da se pakla ne boje. Preko dana, pak, po izričitoj naredbi Cara, morala je pomagati posluzi, jer, kako su Njegovo Veličanstvo u šali rekli: „Država je u opasnosti, treba nam svaka raspoloživa ruka, makar bila i od samoga vraga.“
Veliki inkvizitor nije dvojio. Nije ju ni u Dunav potopio da vidi hoće li isplivati, nego ju je odmah odredio kao „Sotoninu prikazu“, pa ju overio za Auto de fe, pročišćenje duše vatrom, „ako ovo stvorenje dušu uopće ima“.
Lomača neslavno završi. Čim plamenovi dohvatiše vezanu Kali, ona ih stade lizati sa svoje plave puti, kao da je poludela. I ne bi joj ništa: spone padoše s nje, a ona počne ludo plesati usred vatre, mašući silnim udovima. Potom se sva obavije vatrom, kao vitez oklopom, i stupi u zaprepaštenu gomilu: stade celivati muškarce i žene koji urlikahu grozno opečeni. Car, koji je sve to gledao s visokog mesta, nestane u svojim odajama. Pojavi se carska četa, krene prema gorućoj Kali, ali završi spržena. Potom se božica uputi prema reci; ni vode Dunava ne ugasiše njezin plamen.
Viđena je, i dalje sva u vatri, kako ubrzava tok velike reke, kako do večeri stiže Dunavom do Crnog mora i dalje nestaje u smeru istoka.
Od tada, kažu, ne napušta Indiju. Odvraća ljude od sebe. Tu i tamo zavapi Brahmi jer joj je dao da, jedina od bogova, na Zemlji obitava. Večno!
