Dar besednika i pisca
Pise:Ljubomir Rankovic
ZA vreme školovanja u bogosloviji, pored udžbenika i školskih knjiga, Nikola je čitao i druga dela. Pročitao je NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Dostojevskog, Tolstoja...
Posebno je bio zapažen poznavanjem NJegoša, koga je još u valjevskoj gimnaziji zavoleo i proučavao. Inače, bogoslovija, je kao škola, bila ustrojena na starinski način, ali je davala solidno klasično i opšte obrazovanje. Mnogobrojne njene generacije izrodile su izvrsne sveštenike i prosvetne radnike, na kojima je decenijama počivala Srpska crkva i prosveta.
Na školskim časovima, književnim i duhovnim večerima, koje su održavane u školi, Nikola se isticao besedničkim i književnim darom. Bio je cenjen od svojih profesora, kao neobično darovit učenik, i omiljen među školskim drugovima, zbog svoga revolucionarnog odnosa prema svemu zastarelom. Drugovi su ga odredili da na maturskom ručku održi pozdravni govor, kojim je zadivio sve prisutne, i profesore i đake. Pozdravljen je ovacijama.
Na Topčiderskom brdu, za vreme Nikolinog školovanja u bogosloviji, živeo je u svojoj lepoj vili u vinogradu, poznati beogradski prota Aleksa Ilić. Bio je nekad predsednik Konzistorije beogradske i veoma bogat. Nezadovoljan crkvenom jerarhijom, zbog penzionisanja, izdavao je svoj list **Hrišćanski vesnik**, u kome je kritikovao episkope i višu jerarhiju.
KRUŽOCI U VINOGRADU
PROTINA vila i vinograd, bili su mesto gde se okupljala mlađa, napredna, generacija bogoslova, uglednih ljudi, književnika, diplomata, među kojima i ruski poslanik na našem dvoru, mnogi sveštenici, nacionalni radnici iz neoslobođenih srpskih krajeva Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Makedonije, Crne Gore.
Nikola se brzo našao u tom društvu. Tu je upoznao i Dragutina Dimitrijevića - Apisa. Pomagao je proti Aleksi oko štampanja, uređivanja i ekspedicije lista. Prota Aleksa i njegov **kružok** na Topčiderskom brdu, stvorili su od njega opozicionara ondašnjoj rusofilskoj struji u sveštenstvu i episkopatu, koji su upravljali crkvom. U to vreme, počev od školskog programa u bogosloviji, beseda u hramovima, pisanja crkvene štampe, pa do bogoslužbenog i liturgijskog života crkve, sve je bila bleda kopija onoga kako se radilo u Rusiji.
Srpska inteligencija, školovana na zapadu, ničega zajedničkog nije imala sa tim, i stvoren je veliki animozitet prema Crkvi i veri. Mlade snage su to osećale i zahtevale korenite reforme u Crkvi u organizacionom i kadrovskom pogledu. O tome se u vinogradu prote Alekse najčešće govorilo, više crkvena jerarhija žestoko je kritikovana, a stvarani su i planovi da se episkopat obnovi mlađim kadrovima. Nikola Velimirović, bio je među prvima na koga je prota računao u reformisanju i modernizaciji Crkve.
Tako je Nikola Velimirović, ušavši nečujno u beogradsku bogosloviju, izašao iz nje odveć poznat i cenjen u crkvenim i intelektualnim krugovima, u koga su polagane velike nade za budućnost.
Kada je Nikola 1902. godine završio bogosloviju, važilo je pravilo drevne crkve da se u čin sveštenika niko ne rukopolaže, dok ne navrši 30 godina života. Do toga vremena, svršeni bogoslovi bili su učitelji. Polako su se pripremali za ženidbu, venčavali se i onda rukopolagali.
Nikola Velimirović, odmah posle završene bogoslovije, postavljen je za učitelja osnovne škole u selu Dračić, nadomak Valjeva, 1902. godine. Selo je imalo parohiju i svoga sveštenika, ali nije imalo crkvu. Narod je u hram na bogosluženja odlazio u manastir Ćelije ili Valjevo, koje je bilo udaljeno desetak kilometara. Sveštenik dračićki bio je Stevan Popović, emigrant iz Crne Gore. Čovek divnoga izgleda, visok, krupan i uvek nasmejan. Postao je kasnije valjevski paroh, starešina crkve i arhijerejski namesnik valjevski. Umro je u dubokoj starosti.
Novi učitelj brzo se sprijateljio sa sveštenikom i postali su nerazdvojni prijatelji. Ostali su takvi do protine smrti. Nikola je pratio sveštenika na sve verske obrede po parohiji, krštenja, venčanja, slave, sahrane itd. Vodio je protokole krštenih, venčanih i umrlih. Tako je izbliza počeo da upoznaje verski život našeg naroda.
Zbog zauzetosti učiteljskom službom, poslovima u školi i crkvi, bivalo je
da se duže vreme ne javi svome proti u Beogradu Aleksi Iliću. Tada bi prota pisao svešteniku Stevi i raspitivao se o Nikoli. Naročito se prota plašio da se Nikola ne oženi. U jednom pismu veli: **Eto, oženi nam se Steva Veselinović, pa ako se oženi Nikola, na kome ćemo Crkvu ostaviti**. Prota Aleksa budno je pratio život Nikolin, i ostala je hrpa šisama u kojima se raspitivao o njemu.
DALJE OD POLITIKE
DOK je bio učitelj u Dračiću, Nikola je učestvovao u kulturnom životu Valjeva. Napisao je jedan pozorišni komad koji se igrao na jednoj priredbi u Valjevu. Nažalost, nikakav trag o tome nije ostao. Ne zna se ni naslov, ni sadržina tog komada.
To vreme karakteristale su oštre partijske svađe u Srbiji. Narod je bio strašno podeljen. Sveštenstvo je bilo prilično uvučeno u politiku. Teško se ko mogao održati, a da se ne opredeli za neku od političkih stranaka. Vladika Nikolaj je kasnije pričao da, kada je u to vreme posećivao manastir Bogovađu, starešina arhimandrit Mihailo, kad god bi ga video, govorio bi: **Nikola, dete moje, nemoj da se prevariš, da te guja ujede, da odeš u ove bezgaćnike (radikale). Ako to uradiš, majčino te mleko razgubalo.**
A nadaleko poznati pop Andrija iz Ćelija, morao je na leđima nositi svoga protivnika, iz centra Valjeva do na vrh Baira, kada njegova stranka izgubi na izborima. Nikola se nije mešao u stranačke borbe. Nije pripadao nijednoj partiji.
Da bi bio bliže roditeljima, po svojoj molbi, Nikola je premešten iz Dračića 1. oktobra 1904. godine, i postavljen za učitelja i upravitelja škole u Donjim Leskovicama, selu nadomak Lelića. O učiteljevanju u novoj školi nije ostalo nikakva traga. Vrlo kratko je bio učitelj u ovom mestu. Ubrzo dobija vest da mu je obezbeđena državna stipendija za nastavak školovanja u Švajcarskoj, na starokatoličkom univerzitetu u Bernu.
Nikoli je, doduše, kao i mnogim drugim svršenim bogoslovima, ranije nuđeno da ide na studije u Rusiju. On to nije hteo da prihvati. Želeo je samo neki fakultet u Evropi. On se pripremao da stekne novo, moderno, evropsko obrazovanje, kako bi mogao uhvatiti kontakt sa već tada odrođenom, srpskom inteligencijom, koja se školovala na zapadu. Smatrao je, ako srpsku inteligenciju privuče crkvi, da će i narod, koji sledi svoje školovane ljude, više prići crkvi. Posle dugih i teških vekova borbi sa Turcima, buna i ustanak za oslobođenje Srbije u 19. veku, bila je potrebna velika duhovna i moralna obnova naroda. To je bio veliki zadatak i crkve i države. Za to su bili potrebni novi moralni ljudi, snažne volje, široke kulture, visokog obrazovanja. Takvi planovi kovani su u vinogradu prote Alekse.
LETO U BOKI
DVE godine bio je Nikola Velimirović učitelj u Dračiću. Teška bolest škrofula, zadavala mu je velike nevolje. Po savetu lekara, u toku školskog letnjeg raspusta, otputovao je u Boku Kotorsku radi lečenja. Celo leto 1903. godine proveo je u Herceg Novom i Boki.
U početku, ništa mu se nije dopalo. U pismima svešteniku Stevi, žali se na društvo, gazdaricu, na njakanje mnogih magaraca, na dosadne komande oficira vojnicima, a naročito se na hranu. Piše da su jela bljutava, odvratna, jedino rado jede voće, koje je lekar, nažalost, zabranio.
Sve ga je toliko deprimiralo da je postao **sarkastičan prema svojoj sudbini**. U pismu kaže: **Jedan dan života u Dračiću, više mi je vredeo nego vek života ovde. Jedan samo dan ne bih dao za večnost u Primorju.**
Vremenom je, međutim, zavoleo i Boku. U **Hrišćanskom vesniku** objavio je članak o njoj, koji je kasnije štampan kao separat. To je jedna od najlepših pesama o Boki.
PRVI STIPENDISTA
NIKOLA Velimiović bio je prvi srpski bogoslov, koji je dobio stipendiju za školovanje u zapadnoj Evropi. To je, svakako, obezbedio svojim vezama prota Aleksa.
Pre odlaska u Švajcarsku, takođe posredstvom prote Alekse, Nikola se sreo i sa kraljem Petrom, koji mu je tada rekao da Srbija u njega polaže velike nade.
On je dobio i podršku mitropolita Dimitrija, koji mu je rekao:
- Idi na prosvećeni zapad, idi u Nemačku, Francusku, Englesku i obrazuj se, jer mnogi od onih što idu u Rusiju, vraćaju se kakvi su i otišli, ako ne i gori.
Pise:Ljubomir Rankovic
ZA vreme školovanja u bogosloviji, pored udžbenika i školskih knjiga, Nikola je čitao i druga dela. Pročitao je NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Dostojevskog, Tolstoja...
Posebno je bio zapažen poznavanjem NJegoša, koga je još u valjevskoj gimnaziji zavoleo i proučavao. Inače, bogoslovija, je kao škola, bila ustrojena na starinski način, ali je davala solidno klasično i opšte obrazovanje. Mnogobrojne njene generacije izrodile su izvrsne sveštenike i prosvetne radnike, na kojima je decenijama počivala Srpska crkva i prosveta.
Na školskim časovima, književnim i duhovnim večerima, koje su održavane u školi, Nikola se isticao besedničkim i književnim darom. Bio je cenjen od svojih profesora, kao neobično darovit učenik, i omiljen među školskim drugovima, zbog svoga revolucionarnog odnosa prema svemu zastarelom. Drugovi su ga odredili da na maturskom ručku održi pozdravni govor, kojim je zadivio sve prisutne, i profesore i đake. Pozdravljen je ovacijama.
Na Topčiderskom brdu, za vreme Nikolinog školovanja u bogosloviji, živeo je u svojoj lepoj vili u vinogradu, poznati beogradski prota Aleksa Ilić. Bio je nekad predsednik Konzistorije beogradske i veoma bogat. Nezadovoljan crkvenom jerarhijom, zbog penzionisanja, izdavao je svoj list **Hrišćanski vesnik**, u kome je kritikovao episkope i višu jerarhiju.
KRUŽOCI U VINOGRADU
PROTINA vila i vinograd, bili su mesto gde se okupljala mlađa, napredna, generacija bogoslova, uglednih ljudi, književnika, diplomata, među kojima i ruski poslanik na našem dvoru, mnogi sveštenici, nacionalni radnici iz neoslobođenih srpskih krajeva Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Makedonije, Crne Gore.
Nikola se brzo našao u tom društvu. Tu je upoznao i Dragutina Dimitrijevića - Apisa. Pomagao je proti Aleksi oko štampanja, uređivanja i ekspedicije lista. Prota Aleksa i njegov **kružok** na Topčiderskom brdu, stvorili su od njega opozicionara ondašnjoj rusofilskoj struji u sveštenstvu i episkopatu, koji su upravljali crkvom. U to vreme, počev od školskog programa u bogosloviji, beseda u hramovima, pisanja crkvene štampe, pa do bogoslužbenog i liturgijskog života crkve, sve je bila bleda kopija onoga kako se radilo u Rusiji.
Srpska inteligencija, školovana na zapadu, ničega zajedničkog nije imala sa tim, i stvoren je veliki animozitet prema Crkvi i veri. Mlade snage su to osećale i zahtevale korenite reforme u Crkvi u organizacionom i kadrovskom pogledu. O tome se u vinogradu prote Alekse najčešće govorilo, više crkvena jerarhija žestoko je kritikovana, a stvarani su i planovi da se episkopat obnovi mlađim kadrovima. Nikola Velimirović, bio je među prvima na koga je prota računao u reformisanju i modernizaciji Crkve.
Tako je Nikola Velimirović, ušavši nečujno u beogradsku bogosloviju, izašao iz nje odveć poznat i cenjen u crkvenim i intelektualnim krugovima, u koga su polagane velike nade za budućnost.
Kada je Nikola 1902. godine završio bogosloviju, važilo je pravilo drevne crkve da se u čin sveštenika niko ne rukopolaže, dok ne navrši 30 godina života. Do toga vremena, svršeni bogoslovi bili su učitelji. Polako su se pripremali za ženidbu, venčavali se i onda rukopolagali.
Nikola Velimirović, odmah posle završene bogoslovije, postavljen je za učitelja osnovne škole u selu Dračić, nadomak Valjeva, 1902. godine. Selo je imalo parohiju i svoga sveštenika, ali nije imalo crkvu. Narod je u hram na bogosluženja odlazio u manastir Ćelije ili Valjevo, koje je bilo udaljeno desetak kilometara. Sveštenik dračićki bio je Stevan Popović, emigrant iz Crne Gore. Čovek divnoga izgleda, visok, krupan i uvek nasmejan. Postao je kasnije valjevski paroh, starešina crkve i arhijerejski namesnik valjevski. Umro je u dubokoj starosti.
Novi učitelj brzo se sprijateljio sa sveštenikom i postali su nerazdvojni prijatelji. Ostali su takvi do protine smrti. Nikola je pratio sveštenika na sve verske obrede po parohiji, krštenja, venčanja, slave, sahrane itd. Vodio je protokole krštenih, venčanih i umrlih. Tako je izbliza počeo da upoznaje verski život našeg naroda.
Zbog zauzetosti učiteljskom službom, poslovima u školi i crkvi, bivalo je
da se duže vreme ne javi svome proti u Beogradu Aleksi Iliću. Tada bi prota pisao svešteniku Stevi i raspitivao se o Nikoli. Naročito se prota plašio da se Nikola ne oženi. U jednom pismu veli: **Eto, oženi nam se Steva Veselinović, pa ako se oženi Nikola, na kome ćemo Crkvu ostaviti**. Prota Aleksa budno je pratio život Nikolin, i ostala je hrpa šisama u kojima se raspitivao o njemu.
DALJE OD POLITIKE
DOK je bio učitelj u Dračiću, Nikola je učestvovao u kulturnom životu Valjeva. Napisao je jedan pozorišni komad koji se igrao na jednoj priredbi u Valjevu. Nažalost, nikakav trag o tome nije ostao. Ne zna se ni naslov, ni sadržina tog komada.
To vreme karakteristale su oštre partijske svađe u Srbiji. Narod je bio strašno podeljen. Sveštenstvo je bilo prilično uvučeno u politiku. Teško se ko mogao održati, a da se ne opredeli za neku od političkih stranaka. Vladika Nikolaj je kasnije pričao da, kada je u to vreme posećivao manastir Bogovađu, starešina arhimandrit Mihailo, kad god bi ga video, govorio bi: **Nikola, dete moje, nemoj da se prevariš, da te guja ujede, da odeš u ove bezgaćnike (radikale). Ako to uradiš, majčino te mleko razgubalo.**
A nadaleko poznati pop Andrija iz Ćelija, morao je na leđima nositi svoga protivnika, iz centra Valjeva do na vrh Baira, kada njegova stranka izgubi na izborima. Nikola se nije mešao u stranačke borbe. Nije pripadao nijednoj partiji.
Da bi bio bliže roditeljima, po svojoj molbi, Nikola je premešten iz Dračića 1. oktobra 1904. godine, i postavljen za učitelja i upravitelja škole u Donjim Leskovicama, selu nadomak Lelića. O učiteljevanju u novoj školi nije ostalo nikakva traga. Vrlo kratko je bio učitelj u ovom mestu. Ubrzo dobija vest da mu je obezbeđena državna stipendija za nastavak školovanja u Švajcarskoj, na starokatoličkom univerzitetu u Bernu.
Nikoli je, doduše, kao i mnogim drugim svršenim bogoslovima, ranije nuđeno da ide na studije u Rusiju. On to nije hteo da prihvati. Želeo je samo neki fakultet u Evropi. On se pripremao da stekne novo, moderno, evropsko obrazovanje, kako bi mogao uhvatiti kontakt sa već tada odrođenom, srpskom inteligencijom, koja se školovala na zapadu. Smatrao je, ako srpsku inteligenciju privuče crkvi, da će i narod, koji sledi svoje školovane ljude, više prići crkvi. Posle dugih i teških vekova borbi sa Turcima, buna i ustanak za oslobođenje Srbije u 19. veku, bila je potrebna velika duhovna i moralna obnova naroda. To je bio veliki zadatak i crkve i države. Za to su bili potrebni novi moralni ljudi, snažne volje, široke kulture, visokog obrazovanja. Takvi planovi kovani su u vinogradu prote Alekse.
LETO U BOKI
DVE godine bio je Nikola Velimirović učitelj u Dračiću. Teška bolest škrofula, zadavala mu je velike nevolje. Po savetu lekara, u toku školskog letnjeg raspusta, otputovao je u Boku Kotorsku radi lečenja. Celo leto 1903. godine proveo je u Herceg Novom i Boki.
U početku, ništa mu se nije dopalo. U pismima svešteniku Stevi, žali se na društvo, gazdaricu, na njakanje mnogih magaraca, na dosadne komande oficira vojnicima, a naročito se na hranu. Piše da su jela bljutava, odvratna, jedino rado jede voće, koje je lekar, nažalost, zabranio.
Sve ga je toliko deprimiralo da je postao **sarkastičan prema svojoj sudbini**. U pismu kaže: **Jedan dan života u Dračiću, više mi je vredeo nego vek života ovde. Jedan samo dan ne bih dao za večnost u Primorju.**
Vremenom je, međutim, zavoleo i Boku. U **Hrišćanskom vesniku** objavio je članak o njoj, koji je kasnije štampan kao separat. To je jedna od najlepših pesama o Boki.
PRVI STIPENDISTA
NIKOLA Velimiović bio je prvi srpski bogoslov, koji je dobio stipendiju za školovanje u zapadnoj Evropi. To je, svakako, obezbedio svojim vezama prota Aleksa.
Pre odlaska u Švajcarsku, takođe posredstvom prote Alekse, Nikola se sreo i sa kraljem Petrom, koji mu je tada rekao da Srbija u njega polaže velike nade.
On je dobio i podršku mitropolita Dimitrija, koji mu je rekao:
- Idi na prosvećeni zapad, idi u Nemačku, Francusku, Englesku i obrazuj se, jer mnogi od onih što idu u Rusiju, vraćaju se kakvi su i otišli, ako ne i gori.