Dva poslednja dela kompozitora Riharda Štrausa, čiju 144 godišnjicu rođenja obeležavamo danas, njegova su zvučno veoma uzvišena muzička oporuka: jedna poema i jedna kantata.
METAMORFOZE - PREOBRAŽAJI, poema za gudački orkestar.
Na kraju drugog svetskog rata, 13. marta 1945. godine, kao jedan rastanak sa bogatom epohom čiji je i Rihard Štraus predstavnik bio, majstor započinje rad na poslednjem simfonijskom delu, poemi za gudački orkestar pod gornjim naslovom. To je zapravo njegovo pretposlednje delo. Dovršava je mesec dana kasnije, 12. aprila 1945. godine (oba navedena datuma se u tom pogledu pojavljuju u podnaslovu partiture). Puna je patetičnih melodijskih izliva, a kao glavni podnaslov, u partituri stoji ’’In memoriam’’, kao sećanje na jednu epohu, koja se tada i praktično, završila. Ovakav podnaslov predstavlja dakle, kako majstorov rastanak sa epohom kojoj je pripadao, tako i sećanje na njegove velike prethodnike i ukazuje na promene koje muzici trasiraju put u budućnost. Poema je pisana za gudački orkestar, samo brojčano značajno proširen, što je i jedno od specifičnih obeležja stvaralaštva XX veka, kada kompozitori daju posebnu prednost gudačkim instrumetima. Koncipirana u jednom velikom stavu, poema traje 27 minuta.
Okosnicu poeme čine tri osnovne teme. Prva tema se pojavljuje već u laganom uvodu, dajući mu osnovni, dostojanstveni i setni muzički tok, a druge dve predstavljaju materijal za nastupajući ’’Allegro’’, praveći u njemu specifičnu sonatnu formu. Sledi središnji, razvojni deo, gde se osnovni muzički materijal razrađuje kroz karakterističnu igru plime i oseke (muzički tok deluje čas čežnjivo, čas ekstatično), a što je posebno značajno, pojavljuje se citat ’’Posmrtnog marša’’ iz drugog stava Betovenove simfonije ’’Eroika’’. Ovo se objašnjava time da je kraju privedena epoha kojoj je ’’Eroika’’ bila jedan od osnovnih idejnih stratega, pokretača, a sam Rihard Štraus, na kraju je ostao jedan od poslednjih Betovenovih muzičkih potomaka. U reprizi i kodi, još jednom se izlaže i sažima osnovni materijal sačinjen od tri pomenute teme, a na kraju, kao konačan rastanak i ’’preobražaj muzičke duše’’, još jednom se ponavlja osnovni motiv ’’Posmrtnog marša’’ iz ’’Eroike’’. Kao kakav smirujući, potresni AMIN.
ČETIRI POSLEDNJE PESME, kantata za sopran i orkestar.
Ovo je Štrausovo poslednje muzičko delo. Nastalo je 1947. godine i predstavlja njegov muzički testament. Delo je odraz jednog ispunjenog i velikog stvaralačkog veka. Komponovano je u klasičnom stilu solo - pesme poznog romantizma, gde je i orkestar, tipičan poznoromantičarski, harmonski bujan i rafinisan, aktivni učesnik u tumačenju muzičkog materijala, ravnopravno koncertirajući sa glasom. Četiri pesme za solo sopran, najviši ženski glas i orkestar, komponovane su na stihove Hermana Hesea i Jozefa Fon Ajhendorfa. Ukupno, kantata traje 23 minuta.
Prve tri pesme, komponovane su na stihove Hermana Hesea. To su: prva, ''Proleće'', pesma večnom rađanju prirode i mladosti, koja uvek nanovo cveta; druga, ''Septembar'', pesma sa prizvukom jeseni i nadolazećeg kraja - spokojna oda jednom ispunjenom životu; treća. ''Pred Snom'', dan se smiruje, kraj je blizu i sve to nalazi odraza u mekoći glasa i rafiniranom zvuku orkestra. Četvrta, finalna pesma, ''Večernja zvona'', komponovana je na stihove Jozefa Fon Ajhendorfa i najpotresnija je od svih. To je poslednji prikaz sna i ''rastanka od života'' sa vrlo potresnom reminiscencijom u orkestru u završnici pesme i dela, koja donosi ideal ''spasenja i vaskrsenja duše'' iz Štrausove simfonijske poeme ''Smrt i Preobraženje''.
Za kratko vreme je i ova kantata, poput trausovih simfonijskih poema, postala sastavni deo svetskog koncertnog repertoara, rado izvođena od strane svih viđenijih soprana i orkestara u svetu. Štrausove ''Četiri poslednje pesme'' su, zajedno sa ''Metamorfozama'', označile dostojan kraj jedne velike epohe u Evropskoj muzičkoj umetnosti - epohe muzičkog romantizma.
METAMORFOZE - PREOBRAŽAJI, poema za gudački orkestar.
Na kraju drugog svetskog rata, 13. marta 1945. godine, kao jedan rastanak sa bogatom epohom čiji je i Rihard Štraus predstavnik bio, majstor započinje rad na poslednjem simfonijskom delu, poemi za gudački orkestar pod gornjim naslovom. To je zapravo njegovo pretposlednje delo. Dovršava je mesec dana kasnije, 12. aprila 1945. godine (oba navedena datuma se u tom pogledu pojavljuju u podnaslovu partiture). Puna je patetičnih melodijskih izliva, a kao glavni podnaslov, u partituri stoji ’’In memoriam’’, kao sećanje na jednu epohu, koja se tada i praktično, završila. Ovakav podnaslov predstavlja dakle, kako majstorov rastanak sa epohom kojoj je pripadao, tako i sećanje na njegove velike prethodnike i ukazuje na promene koje muzici trasiraju put u budućnost. Poema je pisana za gudački orkestar, samo brojčano značajno proširen, što je i jedno od specifičnih obeležja stvaralaštva XX veka, kada kompozitori daju posebnu prednost gudačkim instrumetima. Koncipirana u jednom velikom stavu, poema traje 27 minuta.
Okosnicu poeme čine tri osnovne teme. Prva tema se pojavljuje već u laganom uvodu, dajući mu osnovni, dostojanstveni i setni muzički tok, a druge dve predstavljaju materijal za nastupajući ’’Allegro’’, praveći u njemu specifičnu sonatnu formu. Sledi središnji, razvojni deo, gde se osnovni muzički materijal razrađuje kroz karakterističnu igru plime i oseke (muzički tok deluje čas čežnjivo, čas ekstatično), a što je posebno značajno, pojavljuje se citat ’’Posmrtnog marša’’ iz drugog stava Betovenove simfonije ’’Eroika’’. Ovo se objašnjava time da je kraju privedena epoha kojoj je ’’Eroika’’ bila jedan od osnovnih idejnih stratega, pokretača, a sam Rihard Štraus, na kraju je ostao jedan od poslednjih Betovenovih muzičkih potomaka. U reprizi i kodi, još jednom se izlaže i sažima osnovni materijal sačinjen od tri pomenute teme, a na kraju, kao konačan rastanak i ’’preobražaj muzičke duše’’, još jednom se ponavlja osnovni motiv ’’Posmrtnog marša’’ iz ’’Eroike’’. Kao kakav smirujući, potresni AMIN.
ČETIRI POSLEDNJE PESME, kantata za sopran i orkestar.
Ovo je Štrausovo poslednje muzičko delo. Nastalo je 1947. godine i predstavlja njegov muzički testament. Delo je odraz jednog ispunjenog i velikog stvaralačkog veka. Komponovano je u klasičnom stilu solo - pesme poznog romantizma, gde je i orkestar, tipičan poznoromantičarski, harmonski bujan i rafinisan, aktivni učesnik u tumačenju muzičkog materijala, ravnopravno koncertirajući sa glasom. Četiri pesme za solo sopran, najviši ženski glas i orkestar, komponovane su na stihove Hermana Hesea i Jozefa Fon Ajhendorfa. Ukupno, kantata traje 23 minuta.
Prve tri pesme, komponovane su na stihove Hermana Hesea. To su: prva, ''Proleće'', pesma večnom rađanju prirode i mladosti, koja uvek nanovo cveta; druga, ''Septembar'', pesma sa prizvukom jeseni i nadolazećeg kraja - spokojna oda jednom ispunjenom životu; treća. ''Pred Snom'', dan se smiruje, kraj je blizu i sve to nalazi odraza u mekoći glasa i rafiniranom zvuku orkestra. Četvrta, finalna pesma, ''Večernja zvona'', komponovana je na stihove Jozefa Fon Ajhendorfa i najpotresnija je od svih. To je poslednji prikaz sna i ''rastanka od života'' sa vrlo potresnom reminiscencijom u orkestru u završnici pesme i dela, koja donosi ideal ''spasenja i vaskrsenja duše'' iz Štrausove simfonijske poeme ''Smrt i Preobraženje''.
Za kratko vreme je i ova kantata, poput trausovih simfonijskih poema, postala sastavni deo svetskog koncertnog repertoara, rado izvođena od strane svih viđenijih soprana i orkestara u svetu. Štrausove ''Četiri poslednje pesme'' su, zajedno sa ''Metamorfozama'', označile dostojan kraj jedne velike epohe u Evropskoj muzičkoj umetnosti - epohe muzičkog romantizma.