Sedeli smo već desetak minuta. Popili piće do pola. Ispričali neke bezvezne priče, zbog kojih smo se, ustvari, i našli posle dužeg vremena. Obaveze pritisle, pa nemamo kad da se srećemo s prijateljima. Sve se svelo na slučajne susrete na ulici, ono zdravo-zdravo, vidimo se u prolazu ili kontaktiramo preko e-maila. Onda se sretnemo posle pola godine, imamo pola sata vremena i odemo negde na piće. Baš kao ona i ja sada.
Ćutimo već minut-dva. Mrzim kad sedim s nekim i ćutimo. To možemo i sami da radimo kod kuće, ali ako smo već izašli, daj da nešto pričamo, makar i "mlatili praznu slamu". Zato sam i odvalio glupo pitanje:
"Zašto mu ne oprostiš?"
Pogledala me je zbunjeno. Jesmo mi veliki prijatelji, znam ja neke njene tajne, ali nikad joj se nisam mešao u život na ovaj način.
"Ne, stvarno... Ako već može da bude opet nešto, nemoj da si sujetna. Šta sve ljudi ne opraštaju jedni drugima. To što je mislio da je našao bolju, bilo pa prošlo..."
I dalje me je gledala zbunjeno. I progovorila, nekako tiho, u pola glasa, ali sigurna u sebe:
"Stvarno se nismo videli odavno. Ti... ti stvarno ne znaš šta je bilo?"
"Odakle bih znao? Ionako njega znam samo iz tvojh priča, upoznali smo se jednom, ono na tvom rodjendanu i potom videli još možda dva-tri puta na par minuta. Ono što znam je bili ste zajedno, pukla veza, jer on mislio da je našao bolju, sad ti se javio, pozdravio te, onako, izokola, ali dovoljno jasno da shvatiš šta hoće... A ti ćeš da budeš ledena princeza?"
"Nema tu šta da se oprašta. Nije on mene prevario pa da mu ja sad, kao, opraštam prevaru. Počeo je sve redje da se javlja, na kraju mi priznao da se dvoumi, da ne zna šta će... Poslednji put kad sam ga zvala, to mi je stvarno bilo smešno, on se javi, pa mi da nju! Ja zvala samo da mi vrati duks što ostao kod njega, ona mislila da ga ganjam, jer mi dužan pare. Htela galantno da isplati dug. E, da, još mi se ona predstavila kao njegova verenica.
Eto, kao što vidiš, jedna glupa situacija. Ekspresno našao verenicu, oženio se... Šta imam ja tu da opraštam? U redu, javio se, drago mi je. Samo..."
Zaćutala je. Ćutao sam i ja. Glupo mi je kopati po nečijoj prošlosti., znam da to može da bude bolno... Ako mogu da pomognem, tu sam, ako ne ništa, neću odmagati. Samo ne volim kad sedimo i ćutimo. Tad se desi da iz najbolje namere postavim glupo pitanje.
Ćutimo već minut-dva. Mrzim kad sedim s nekim i ćutimo. To možemo i sami da radimo kod kuće, ali ako smo već izašli, daj da nešto pričamo, makar i "mlatili praznu slamu". Zato sam i odvalio glupo pitanje:
"Zašto mu ne oprostiš?"
Pogledala me je zbunjeno. Jesmo mi veliki prijatelji, znam ja neke njene tajne, ali nikad joj se nisam mešao u život na ovaj način.
"Ne, stvarno... Ako već može da bude opet nešto, nemoj da si sujetna. Šta sve ljudi ne opraštaju jedni drugima. To što je mislio da je našao bolju, bilo pa prošlo..."
I dalje me je gledala zbunjeno. I progovorila, nekako tiho, u pola glasa, ali sigurna u sebe:
"Stvarno se nismo videli odavno. Ti... ti stvarno ne znaš šta je bilo?"
"Odakle bih znao? Ionako njega znam samo iz tvojh priča, upoznali smo se jednom, ono na tvom rodjendanu i potom videli još možda dva-tri puta na par minuta. Ono što znam je bili ste zajedno, pukla veza, jer on mislio da je našao bolju, sad ti se javio, pozdravio te, onako, izokola, ali dovoljno jasno da shvatiš šta hoće... A ti ćeš da budeš ledena princeza?"
"Nema tu šta da se oprašta. Nije on mene prevario pa da mu ja sad, kao, opraštam prevaru. Počeo je sve redje da se javlja, na kraju mi priznao da se dvoumi, da ne zna šta će... Poslednji put kad sam ga zvala, to mi je stvarno bilo smešno, on se javi, pa mi da nju! Ja zvala samo da mi vrati duks što ostao kod njega, ona mislila da ga ganjam, jer mi dužan pare. Htela galantno da isplati dug. E, da, još mi se ona predstavila kao njegova verenica.
Eto, kao što vidiš, jedna glupa situacija. Ekspresno našao verenicu, oženio se... Šta imam ja tu da opraštam? U redu, javio se, drago mi je. Samo..."
Zaćutala je. Ćutao sam i ja. Glupo mi je kopati po nečijoj prošlosti., znam da to može da bude bolno... Ako mogu da pomognem, tu sam, ako ne ništa, neću odmagati. Samo ne volim kad sedimo i ćutimo. Tad se desi da iz najbolje namere postavim glupo pitanje.