(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
MOGUĆE SUTRA - 9.DEO
Slušala je sebe....osluškivala, pevala i plakala, klela i blagosiljala sudbinu....sećala se i maštala. Razgovori sa samom sobom su joj ispunjavali dane. Odlučila je da izbegava taj restoran.....njihov restoran......eto.....već je njihov.....dok se ne slegne sva ova iznanadjenost sopstvenošću ali i svesnošću da je privlači neuporedivo više nego bilo koji drugi čovek od.....od kako je ostala sama. I ta njena reakcija na njega od prvog susreta očiju....i od onih poljubaca joj je stalno u mislima....neverovatno.....i istinito.
Opet čeka.....koliko već....ne zna ni sam ali zna da će čekati i dalje. Nije dolazila već pet dana.....od onog susreta u restoranu kada je.....razmišlja kako da je nadje ako ne dodje ni danas. Ima samo tu korpu....ništa drugo....jedino do restorana da ode i pita za adresu, ime....mada ne veruje da će mu iko išta reći jer je protivno pravilima.....a mora je naći.... jer svuda je ona.....gde god da krene okom vidi je....u glavi mu je zauzela sve misli....ni za šta drugo nema mesta ni interesovanja.....prelepi užas....
Otvaraju se vrata.....zimska gospa ulazi sa svojim ledenim dahom donoseći Zoru. Pogled okrenu pravo prema njegovom stolu.....samo je gledao u nju.....Prilazi onako sva ledena stolu, spušta jednu tamno crvenu ružu na beli stolnjak......spušta korpu kraj stola....skida kaput, šal, kapu, rukavice....prosuše se uvojci preko ramena....seda nasuprot njemu kao da on ne postoji....gleda u stolnjak, ruke su joj u krilu......tišina.....
Sede za malim stolom .....nemo....samo je vazduh izmedju njih pun nečega......nekog naboja. On, naslonjen laktovima na sto da joj bude bliže......ona, zavaljena u stolicu da bude što dalje od njega....a želela bi bliže....ipak se udaljava. Strah je i nije....htela bi i ne bi....ostala bi i pobegla....ipak ostaje....ovaj osećaj u stomaku i grudima je prikovao za tu stolicu. On......pa on nema dilemu nikakvu....samo da sme od nje ščepao bi je.....samo kad bi se bar pomakla, ma bilo kakav znak dala.......samo kad bi pogled podigla da uhvati je kao leptira u svoj ....samo kad bi.....ali ne čini ništa.....samo sedi, gleda je i ćuti.....čeka. Zna on dobro sa ženama....ova mora sama da krene. Ako bi se samo pomerio pobegla bi a on to nikako ne sme da dozvoli. Ovo.....nije ni ime mogao da odredi tome što je osećao.....ali zna da odavno, zaista odavno nije ovako nešto osetio.....da je ovoliko živ...svaki nerv, svaki mišić, svaki atom njega je bio u pripravnosti, u iščekivanju spreman da isprati njenu reakciju ma kakva ona bila....a ako bi pobegla nema druge nego da je zaustavi....zagrljajem. Sve ostalo prihvata....odluke je lako doneo, prosto u sekundi su samo proletele kroz glavu.
Ona i dalje sedi pogleda uprtog u stolnjak...ili negde pored njega i izgleda da ne zna šta će. Zapravo, samo poslednji put sluša sebe...sad, ovde na licu mesta.....čeka da se dve odluke iskristališu...čeka da osećaj odluči jer zna da kad jednom reši nema nazad......zna sebe i zato čeka. Ako pogleda u njega pre svog vremena zna da će biti uhvaćena.....oseća....oduvek je osećala previše i samo joj se nekako kazivalo.....intuicija. Ne zna samo da li je to prokletstvo ili dar sudbine.... kako kad.
Podiže polako pogled. Dva smedja oka, kao dva leptira, uhvati u mrežu njegov spreman pogled.
„Bože....šta sve vidim u njegovim očima....osećaj je brži od misli....samo oseća taj pogled i nisu potrebne reči.....
Iz krila njena desna ruka lagano se podiže i spušta na sto.
Video je....naravno da je video i taj pokret iako nije oči skidao sa njenih očiju.
„Kakve oči ima ovako izbliza.....u stvari pogled....kao ptica je“
Ruka sa dlanom okrenutim na dole leži na stolu.....reklo bi se mirno a samo ona zna da sva drhti u sebi.....zna i on.....oseća i čeka.
Lagano.....sasvim lagano okreće dlan na gore. Prsti se otvaraju.....dlan ostaje otkriven.....i dalje je u njegovim očima...on u njenim....dlan kreće sam prema njemu klizeći stidljivo po stolnjaku.
On brzo pruža svoju levu šaku i hvata taj maleni dlan....nežno......nikako jako.....prihvata ga kao nešto normalno. Muška šaka podiže njenu sa njene donje strane tako da je njena ruka sa dlanom na gore ležala na unutrašnjoj strani njegovog dlana.....ne poklapa je samo je iza nje....izgleda kao da se naslonila na njega ledjima dok njegov dlan govori „tu sam....ne brini“
Kada je osetio da se opustila...da se dlan smirio i ne podrhtva onako sitnim drhtajima stavio je preko njega svoj drugi dlan nežno joj prstima jedva dotičući milovao belu kožu na unutrašnoj strani iznad zgloba.....
Vazduh izmedju njih se smanjio.....drugu ruku već mnogo odvažnije podiže iz krila i stavlja preko njegove.....ruke.....jedna preko druge....medjusobno se pokrivaju, štite...govore same za sebe i osećaju.....
Otvaraju se i prsti se prepliću .....jedan oko drugog kao klupko....igraju se, maze...damarima njihovim plešu i prate jedan drugog. Toliko toga u rukama i u pogledima....na belom stolnjaku kraj crvene ruže leži jedno ostvareno danas......
KRAJ
PS Pa......to je to......hvala upornima na čitanju.....hahahaha
počastvovana sam što si najavila u prethodnom odgovoru da- ima još.....i čekala sam...i dočekala.... toliko je lepo, nežno.....osetila sam toplinu koja ih okružuje...hvala Ljiljo....
... pa neka kumo neka pričaju ...
