KOJIM PTANJIMA SEBE OBASIPAŠ SVAKI DAN?
Današnja metodika učenja u osnovnim, a i svim daljim školama je sistem koji mi se nikada nije svidjao, a nije mnogo ni napredovao od kada sam ja bila đak... a ne beše to baš tako davno
Ali, ipak bilo je tu i dobrih stvari... jedna od tih je moj omiljeni predmet, tadašnji srpsko-hrvatski i književnost, i zaista i danas me interesuje sve u vezi svake vrste izražavanja, pisanog, usmenog, a naročito me zanima postanak i značenje reči.
U to ime, veoma vodim računa o stvarnom smislu reči kod izražavanja i pisanja, a ovom prilikom mi je namera da kroz svoje svakodnevno izražavanje naučimo da poboljšamo svoj učinak u svakoj oblasti života. Podsetićemo se zato da rečenice mogu biti po obliku potvrdne i odrične, a po značenju izjavne, upitne i uzvične. U mnoštvu današnje literature iz popularne psihologije i samopomoći, naići ćemo na tzv. afirmativne rečenice – što bi u prevodu bilo izjavne i potvrdne. E, one su odlične, i naravno koristite ih, i potvrdno izjavljujte sve lepe stvari koje sebi želite, pogotovo ako verujete u svoje izjave, daće i željene rezultate. Međutim, ispostavlja se da mnogi ne veruju u to što izjavljuju, pa usled toga i rezultati izostaju. Da skratim priču, ako vi sebi svaki dan govorite „ja sam bogat, ja sam bogat“ , a bankovni račun vam u minusu, a u novčaniku promaja, često će vam podsvest reći, „jesi, jesi a-ha, malo sutra“ i naravno rezultati izostaju... Prema nekim autorima, i zaista je odlična promena na polju afirmacija, izjava treba da bude takvog smisla da naš um i svesni i nesvesni u to poveruje, pa umesto „ja sam bogat“ izjava može da bude „ja sam na putu da steknem bogatstvo, i stičem ga“. Već deluje uverljivije, zar ne?
Međutim, ove izjave mi izgovaramo, na njih meditiramo i posvećeni smo ciljano, sa namerom, često za to odvojimo vreme i mesto, pišemo ih u svoje sveske – i sve je to odlično! I tako samo nastavite, jer svaki marljiv, dosledan i uporan rad se isplati... jednog dana. Ali avaj! Ne lipši magarče do zelene trave, kaže jedna poslovica!
Šta se dešava dok ne stignemo do zelene trave, na tom putu, u tom vremenu između dve partije ciljano izgovaranih i pisanih afirmacija? Kako govorimo, koje su naše izjave, da li su po obliku potvrdne ili odrične, pozitivne ili negativne? A šta ćemo tek sa pitanjima koje stalno postavljamo?!
Više od svega što izgovaramo, pitanja koja postavljamo su ta koja nam najviše oblikuju život, dešavanja, rezultate, uspehe, sreću. Kako to funkcioniše? Naš mozak (um) je veoma poslušan i vredan, za šalu ne zna i sve shvata doslovno. Pa tako ako često izjavljujete i koristite uzrečice koje su destruktivne, očekujete da vam tako i bude... Često, i vrlo nesvesno izjavljujemo: „ma, boli me uvo...„ za ovo i ono, pa ne treba da se čudimo kada stvarno počne da boli. Ili kada lepe događaje opisujemo rečima, epitetima koje zapravo imaju potpuno suprotno značenje, pa tako da bismo opisali kako nam je na primer bilo lepo mi izjavimo „strašno je bilo, potpuna ludnica“ i sada ako ovo izvučemo iz konteksta, vidimo i sami značenje, može da se primeni i za tuču, ali i za svadbu – ali naš um ne zna za šalu!
Takodje, još jedan segment našeg govora na koji treba obratiti pažnju su izjavne rečenice u negaciji. Najlakše je kroz primer: „ništa ovo nije komplikovano“ ili „ovo je sve veoma jednostavno“. „Nemoj da me nerviraš“ nasuprot: „Hajde me razveseli“. Na pitanje kako si? „Nisam loše“!!! To su dve negativne reči da opišu kako smo, a možemo da kažemo: „Sve bolje (i bolje)!“ Na pitanje šta radiš? „Evo, ništa naročito“ ... E, pa počni nešto naročito J Od danas. Počni da obraćaš pažnju na način svog izražavanja, jer je ono odraz tvojih misli, a tvoje misli kroje tvoja dešavanja.
Takodje, naš um nam uvek i nepogrešivo odgovara na svako naše pitanje. Pa tako, ako ste npr. zaturili negde zdravstvenu knjižicu, vi uglavnom misaono ili glasno izgovorite pitanje „gde li se denula ta knjižica, gde sam je stavio?“ i tog momenta naš mozak počinje da pretražuje po svim našim fiočicama, jer je tu sve pothranjeno, ništa se ne baca i ne zaboravlja, samo je pitanje vremena kada će se zaista i pojaviti odgovor! Ponekad to ne bude onog momenta kada nam je neophodan, ali znate već te situacije, da obično sledeći put, tražeći nešto drugo, nađete ono prvo! Uvek, ali uvek i nepogrešivo, koje god pitanje da postavimo, naš um nam daje odgovor, kad-tad! Zato, obratite pažnju na pitanja koja postavljate! Jer kako um nađe odgovor na pitanje gde je zagubljena stvar, tako vam nađe i odgovor na pitanje „zašto sam ja baksuz?“ Vaš um je srećan da vas zadovolji, i odmah pretražuje i vodi vas u situaciju u kojoj ćete dobiti odgovor zašto ste baksuz! Baš tako, radi na svim nivoima! Vaš um ne zna da li vi treba da budete baksuz – postavili ste pitanje, njegovo je da da odgovor! Nije njegovo da sudi da li je to dobro za vas – za to je zadužena vaša svest! Svest postavlja pitanje – um nalazi odgovor!
Sećate se i toga iz škole, pogotovo na časovima stranih jezika, uvek su nas učili da je u pitanju pola odgovora, i tako je i ovde, samo je pitanje šta je naše pitanje, i kakav odgovor moramo da očekujemo? Koja su to pitanja koja svaki dan sebi postavljamo? Zašto nemam sreće u ljubavi? Zašto nemam novca? Zašto nikad ne pobedim? Zašto ovo i zašto ono? Sedite i napišite svoja pitanja koja vas vode u situacije koje vam nisu poželjne, i sve što treba da uradite je da ih preokrenete u pozitivna pitanja! Zašto danas imam sreće? Zašto imam sreće u ljubavi? Zašto sam pobednik? Šta mi lepo donosi novi dan? Zašto mi svi uvek pomažu? Zašto me svi vole? Pustite mašti na volju, a vaš veličanstveni um će uraditi sve ostalo.
Oblasti u kojima je ovo primenljiivo su beskonačne, zdravlje, ljubav, sigurnost, prijateljstvo, svi međuljudski odnosi, obilje svake vrste... samo mašta može da nas ograniči. Pitam se pitam... Zašto ste baš vi prava osoba da ovo pročita?
Ako vam se ovo učini korisno i primenljivo prosledite još nekome koga volite, a i nekome koga ne volite,
jer kad postavite pravo pitanje, sve zavolite
izvor net
Današnja metodika učenja u osnovnim, a i svim daljim školama je sistem koji mi se nikada nije svidjao, a nije mnogo ni napredovao od kada sam ja bila đak... a ne beše to baš tako davno
Ali, ipak bilo je tu i dobrih stvari... jedna od tih je moj omiljeni predmet, tadašnji srpsko-hrvatski i književnost, i zaista i danas me interesuje sve u vezi svake vrste izražavanja, pisanog, usmenog, a naročito me zanima postanak i značenje reči. U to ime, veoma vodim računa o stvarnom smislu reči kod izražavanja i pisanja, a ovom prilikom mi je namera da kroz svoje svakodnevno izražavanje naučimo da poboljšamo svoj učinak u svakoj oblasti života. Podsetićemo se zato da rečenice mogu biti po obliku potvrdne i odrične, a po značenju izjavne, upitne i uzvične. U mnoštvu današnje literature iz popularne psihologije i samopomoći, naići ćemo na tzv. afirmativne rečenice – što bi u prevodu bilo izjavne i potvrdne. E, one su odlične, i naravno koristite ih, i potvrdno izjavljujte sve lepe stvari koje sebi želite, pogotovo ako verujete u svoje izjave, daće i željene rezultate. Međutim, ispostavlja se da mnogi ne veruju u to što izjavljuju, pa usled toga i rezultati izostaju. Da skratim priču, ako vi sebi svaki dan govorite „ja sam bogat, ja sam bogat“ , a bankovni račun vam u minusu, a u novčaniku promaja, često će vam podsvest reći, „jesi, jesi a-ha, malo sutra“ i naravno rezultati izostaju... Prema nekim autorima, i zaista je odlična promena na polju afirmacija, izjava treba da bude takvog smisla da naš um i svesni i nesvesni u to poveruje, pa umesto „ja sam bogat“ izjava može da bude „ja sam na putu da steknem bogatstvo, i stičem ga“. Već deluje uverljivije, zar ne?
Međutim, ove izjave mi izgovaramo, na njih meditiramo i posvećeni smo ciljano, sa namerom, često za to odvojimo vreme i mesto, pišemo ih u svoje sveske – i sve je to odlično! I tako samo nastavite, jer svaki marljiv, dosledan i uporan rad se isplati... jednog dana. Ali avaj! Ne lipši magarče do zelene trave, kaže jedna poslovica!
Šta se dešava dok ne stignemo do zelene trave, na tom putu, u tom vremenu između dve partije ciljano izgovaranih i pisanih afirmacija? Kako govorimo, koje su naše izjave, da li su po obliku potvrdne ili odrične, pozitivne ili negativne? A šta ćemo tek sa pitanjima koje stalno postavljamo?!
Više od svega što izgovaramo, pitanja koja postavljamo su ta koja nam najviše oblikuju život, dešavanja, rezultate, uspehe, sreću. Kako to funkcioniše? Naš mozak (um) je veoma poslušan i vredan, za šalu ne zna i sve shvata doslovno. Pa tako ako često izjavljujete i koristite uzrečice koje su destruktivne, očekujete da vam tako i bude... Često, i vrlo nesvesno izjavljujemo: „ma, boli me uvo...„ za ovo i ono, pa ne treba da se čudimo kada stvarno počne da boli. Ili kada lepe događaje opisujemo rečima, epitetima koje zapravo imaju potpuno suprotno značenje, pa tako da bismo opisali kako nam je na primer bilo lepo mi izjavimo „strašno je bilo, potpuna ludnica“ i sada ako ovo izvučemo iz konteksta, vidimo i sami značenje, može da se primeni i za tuču, ali i za svadbu – ali naš um ne zna za šalu!
Takodje, još jedan segment našeg govora na koji treba obratiti pažnju su izjavne rečenice u negaciji. Najlakše je kroz primer: „ništa ovo nije komplikovano“ ili „ovo je sve veoma jednostavno“. „Nemoj da me nerviraš“ nasuprot: „Hajde me razveseli“. Na pitanje kako si? „Nisam loše“!!! To su dve negativne reči da opišu kako smo, a možemo da kažemo: „Sve bolje (i bolje)!“ Na pitanje šta radiš? „Evo, ništa naročito“ ... E, pa počni nešto naročito J Od danas. Počni da obraćaš pažnju na način svog izražavanja, jer je ono odraz tvojih misli, a tvoje misli kroje tvoja dešavanja.
Takodje, naš um nam uvek i nepogrešivo odgovara na svako naše pitanje. Pa tako, ako ste npr. zaturili negde zdravstvenu knjižicu, vi uglavnom misaono ili glasno izgovorite pitanje „gde li se denula ta knjižica, gde sam je stavio?“ i tog momenta naš mozak počinje da pretražuje po svim našim fiočicama, jer je tu sve pothranjeno, ništa se ne baca i ne zaboravlja, samo je pitanje vremena kada će se zaista i pojaviti odgovor! Ponekad to ne bude onog momenta kada nam je neophodan, ali znate već te situacije, da obično sledeći put, tražeći nešto drugo, nađete ono prvo! Uvek, ali uvek i nepogrešivo, koje god pitanje da postavimo, naš um nam daje odgovor, kad-tad! Zato, obratite pažnju na pitanja koja postavljate! Jer kako um nađe odgovor na pitanje gde je zagubljena stvar, tako vam nađe i odgovor na pitanje „zašto sam ja baksuz?“ Vaš um je srećan da vas zadovolji, i odmah pretražuje i vodi vas u situaciju u kojoj ćete dobiti odgovor zašto ste baksuz! Baš tako, radi na svim nivoima! Vaš um ne zna da li vi treba da budete baksuz – postavili ste pitanje, njegovo je da da odgovor! Nije njegovo da sudi da li je to dobro za vas – za to je zadužena vaša svest! Svest postavlja pitanje – um nalazi odgovor!
Sećate se i toga iz škole, pogotovo na časovima stranih jezika, uvek su nas učili da je u pitanju pola odgovora, i tako je i ovde, samo je pitanje šta je naše pitanje, i kakav odgovor moramo da očekujemo? Koja su to pitanja koja svaki dan sebi postavljamo? Zašto nemam sreće u ljubavi? Zašto nemam novca? Zašto nikad ne pobedim? Zašto ovo i zašto ono? Sedite i napišite svoja pitanja koja vas vode u situacije koje vam nisu poželjne, i sve što treba da uradite je da ih preokrenete u pozitivna pitanja! Zašto danas imam sreće? Zašto imam sreće u ljubavi? Zašto sam pobednik? Šta mi lepo donosi novi dan? Zašto mi svi uvek pomažu? Zašto me svi vole? Pustite mašti na volju, a vaš veličanstveni um će uraditi sve ostalo.
Oblasti u kojima je ovo primenljiivo su beskonačne, zdravlje, ljubav, sigurnost, prijateljstvo, svi međuljudski odnosi, obilje svake vrste... samo mašta može da nas ograniči. Pitam se pitam... Zašto ste baš vi prava osoba da ovo pročita?
Ako vam se ovo učini korisno i primenljivo prosledite još nekome koga volite, a i nekome koga ne volite,
jer kad postavite pravo pitanje, sve zavolite
izvor net
